Кецмановић: Сад Бошњаци зазиру да их чека „изворни Дејтон“ или да ће Босна постати други Кипар

МОЖДА ће једног дана историчари открити да је почетак 2024. био превратничко вријеме у најновијој прошлости БиХ. Односно да су Бошњакиња Сабина Силајџић, Хрвати из Поскока инфо, те Додик, Човић и Никшић са Конаковићем исписивали савремену историју Босне.

На текст професорке Силајџић рекације Сарајева биле су паушално убилачке, али кратке да се избјегне озбиљна расправа и што прије заборави, а у Бањалуци не дуже да би ауторку поштедјели додатног гњева махале што је подржавају „ћетници“.

Има још један разлог што се у Бањалуци, па и у Београду, брзо и олако прешло преко та два текста: Сабина није Србима ништа открила.

Најсажетије речено, написала је да „током рата ’92-’95 није било никакве спољне агресије из Србије…“, да је „рат почео као оружани сукоб са локалним Србима из сарајевских општина удаљених свега неколико километара од центра града…“, да су се „све до тада српске комшије трудиле да постигну међунационални споразум са Муслиманима, али су ови све одбијали“, да је „референдум искључио један конститутивни народ…“

За Башчаршију су ове тезе биле гром из ведра неба, али за српску публику то није откриће, још мање шокантно. Срби су ту истину одавно знали, говорили и писали, без обзира на то што нико није хтио ни да их чује, поготово да повјерује.

Исто је са текстом на порталу Поскок инфо са адресом у Херцег-Босни, гдје су „открили“ да прве злочине у БиХ нису починили Срби него антисрпска хрватско-муслиманска коалиција.

Истичу покољ Срба у селу Сијековац, који је починио из Хрватске убачени ХОС, а да је то било прије почетка рата, свједочи да су на политички увиђај на терен отишли Плавшићева, Абдић и Фрањо Борас – три члана Предсједништва БиХ, по националном кључу.

Спомињу и мање познат злочин над Србима који су у Сиску починили, поред католика, и локални муслимани из јединице знаковитог имена „Ханџар дивизија“, ваљда у име ратног антисрпског савезништва, и то још у другој држави.

Пише Поскок инфо и о неуставној сецесији и о Лисабонској превари …

Дакле, све су то Срби знали. Сензационално је да су бар неки Бошњаци и Хрвати у БиХ и јавно потврдили истину. Да ли исувише касно с обзиром да је наратив о „злочиначком народу у геноцидној Републици“ постао масовна свијест у Бошњака, а „невина жртва“ оснивачки мит „недовршене нације“?

Лаж која је милион пута поноваљана, разрађивана и ширена током 30 година није могуће преко ноћи људима избити из главе, а вријеме у Босни се опасно убрзава.

Протекторат је на открића Сабине и Поскока инфо занијемио јер су извукли циглу из темеља њихове лажне конструкције о српској кривици за рат у БиХ, који су прихватили и другосрбијанци под аутошовинистичким императивом „признање и извињење“.

Ако је референдум неуставан, ако нема агресије, ако су други започели рат, шта онда остаје?

Деконструкција Сребренице!

Зато је и јесу превентивно заштитли Инцковим законом. Евентуалне исправке великих неправди САД остављају за касније, кад им затреба, и чак и складиште аргументе за извињење.

Када им је Ћосић у својству шефа државе послао досије о рату у БиХ, у Стејт департменту нису били заинтерсовани, али је ЦИА примила Танасковића и након похвале за вјеродостојност материјала и жеље да задрже оригинал, изразили жаљење што је политика САД већ одмакла у другом смјеру.

Можемо рачунати да се и Србима, као Индијанцима извине кад буду сведени на резервате у БиХ.

Међутим, односи се и глобално и локално мијењају. Помор Палестинаца у Гази, и Руси у Авдејевки, одјекнули су и у брдовитој Босни.

Прозападна тројка на власти свом снагом се увлачи САД и ЕУ, што значи подршку Израелу, док Бакирова СДА повлађује емоцијама муслиманског народа солидарним са браћом по исламу.

На Додиков позив на приватно имање у Лакташе на равноправан договор или мирни разлаз, али без посредника, одазвалили су се, очекивано, Човић, и најзад, и неочекивано, бошњачки представници Нермин Никшић и Елмедин Конаковић, и растали се пуни оптимизма. Међутим, амабасадор САД Марфи је 2024. поступио као и његов далеки претходник Ворен Цимерман 1992.

Обје америчке екселенције су спријечиле да се босанске комшије насамо договоре о будућности БиХ. Цимерман је у оно доба Изетбеговића убиједио да повуче потпис, а Марфи сада није морао ни да убјеђује Елмедина да одустане од консензуса у Лакташима.

Алију су увалили у грађански рат рат, који је изгубио, а Елмедин је превидио да је било какав договор босанских комшија, ван надзора протектората, кажњиво недјело.

Пустили су аваз преко Дневног аваза да је са Никшићем „ишао Додику на ноге“, „да су ишли тајно“, да су „садржај договора сакрили од јавности“, „да их је ‘Лакташенко’ опет насамарио“… Морао је да објашњава да је то био само „неформални састанак“, „приватна сједељка“, „разговор, а не договор“, „да су све спорне ствари одложили“. Али, и да се писмено правда и извињава на велике адресе у Бриселу и Вашингтону.

Додику је својевремено један Американац, добро упућен у унутрашњу страну спољне политике САД, објаснио да ће Српска моћи да изађе из БиХ тек када оде генерација из Стејт департмента која се прославила радом на „највећем дипломатском успјеху САД послије Другог свјетског рата“. То су они који очекују да „приведу крају незавршене послове у Босни“.

Али, ту су и дипломатски теренци са породицама и њихова свита која ужива у Сарајеву.

Живе у мирној Европи, клима умјерена, плате неумјерене, скијање на Јахорини за пола сата, море за два и по, излети у шумовитој околини, пите и ћевапи, мезетлуци и јемеци. И што је најважније, домаће становништво им се напоросто баца у ноге. Не иде им се из тог рахатлука, али би било корисно да прочитају Де Гобиноа о оријенталном кетману.

Најважније, спољна политика САД ће увијек наћи разлог да трајно остане присутна у БиХ из геополитичких, читај колонијалистичких разлога.

Дошли су ту са аргументом да ЕУ нема јединствену политику према БиХ и да без властитих оружаних снага нема ауторитет да наметне рјешење и заустави рат, и од тада су „вјечито неопходни“.

Ако босанске комшије, као ономад у Лакташима, без њих засједну за софру и уз кафу и ракију сами покушају да се договоре, или мирно разиђу – онда су они сувишни и треба да се пакују. Неће то себи допустити, па макар Марфи, попут Цимермана, морао да испровоцира нову рунду међусобног убијања домаћина.

Професор Златко Хаџидедић (на Дојче веле) сматра да су англо-американци одустали од јединствене Босне и да ће се задовољити статусом quo ante или дејтонском „цијелом у три дијела“.

А адвокат и бивши глодур ревије Дани, Сенад Пећанин (на ТВ Фејс) предвиђа да ће послије изласка српске полиције, ловачких и стрељачких дружина на ентитетске линије („Бранимо границе“) доћи до мањих сукоба са Бошњацима. Раздвојиће их плави шлемови и од Босне направити Кипар.

У обје варијанте западни амбасадори, представници, посредници, извјестиоци, са свитом и послугом, шућур алаху, остају у сарајевском рахатлуку. Но, ни Златко ни Сенад не спомињу Њемачку, најгорљивијег заговорника унитаризације БиХ, јер Берлин дјелује по налогу Вашингтона, и код куће и у Босни, макар и у корист властите штете.

Шмит се бави циркусантским процесом против Додика, па ће предсједник Републике Српске морати да му од Лукашенка и Путина донесе испричницу због изостанка са судског рочишта. Џаба му орден Невског и што су Руси ушли у Авдејевку, јер суд је суд па макар био неуставан, оптужба због кршења одлука непостојећег в.п., предсједник суда ухапшен, а судије бјеже у превремене пензије.

Састанак у Лакташима је потенцијално био историјски догађај, али договор је спријечен, па није. Ни први, ни задњи!

Међутим, ипак јесте историјски по томе што је сада ваљда и свакој будали, коју по Андрићу има свака босанска чаршија, постало јасно ко нас је завадио.