Стивен Волф: Западу треба излазна стратегија за Украјину

У одсуству компромисног решења или јачања војне подршке Запада Кијеву, следи спор и мучан пораз Украјине на бојном пољу, са далекосежним последицама које превазилазе ову земљу

Током лета и јесени 2022. године, много се говорило о проналажењу „излаза” како би руском председнику Владимиру Путину било омогућено да сачува образ и искобеља се из рата који не може добити. Сада, док Украјина улази у трећу годину одбране од руске агресије – ова сугестија је и даље актуелна, али је све више Запад тај којем треба излаз.

Перспективе Украјине након две године ужасног рата, који је узео енормне људске животе, неизвесне су. Њене губитке становиштва – како у погледу ратних жртава, тако и у погледу таласа емиграције који је уследио након инвазије – биће тешко надоместити, а могли би имати обогаљујући ефекат на већ посрнулу економију Украјине.

Не само то, него се цена рата увећава по запањујућој стопи. Последња заједничка студија ЕУ, Светске банке и УН процењује да ће Украјини за опоравак требати 486 милијарди америчких долара, што је 75 милијарди више него прошле године. То значи да су потребе Украјине за 12 месеци порасле 1,5 пута више у односу на укупну суму коју је ЕУ издвојила за подршку Украјини у наредне четири године.

Скупо скретање пажње

Према годишњем Индексу ризика за 2023. годину – који је израдила Минхенска безбедносна конференција – Русију, као главну претњу, перципирало је пет чланица Г7. Ове године ту перцепцију деле свега две чланице Г7.

С обзиром на апсолутно критичну зависност Украјине од политичке, економске и војне подршке земаља Г7 – ово је забрињавајуће. То не слути на добро ни за способност европског политичког руководства да одржи неопходну подршку јавности за континуиране трансфере помоћи.

Бирачи у Француској и Немачкој, на пример, драстично су забринутији услед масовне имиграције и тероризма радикалних исламиста, него услед Путинових планова у Украјини. Штавише, Украјина није једина криза која захтева пажњу колективног Запада.

Рат у Гази и шире заоштравање дуж Блиског истока остају високо на листи приоритета. Но, бројна друга жаришта често не успевају да допру до насловница светских медија. Текући грађански рат у Судану, све интензивнији конфликт на истоку Демократске Републике Конго и растуће тензије између Етиопије и Сомалије, имају директан потенцијал да хране страхове западне јавности од новог таласа масовних миграција.

Севернокорејско звецкање нуклеарним оружјем, иранско финансирање терористичких посредника широм Блиског истока и очигледна консолидација нове „осовине зла” између ова два актера и Русије, тешко да ће дозволити опуштеност у западним престоницама. У таквим околностима, рат у Украјини постао је велико и све скупље скретање пажње.

Кретање ка поразу

Многи лидери – нарочито у Европи – забринути су, можда и диспропорционално, поводом могућности повратка Доналда Трампа у Белу кућу и потенцијалног краја смисленог трансатлантског савезништва. Уколико САД повуку подршку, постоји страх да би наставак рата у Украјини могао да изложи Европу још већој руској агресији него што је то тренутно случај.

Кључни проблем је у томе што пука реторичка посвећеност Украјини не само да је бесмислена, него је и контрапродуктивна. Тиме се само одржава илузија да је могуће извојевати ратну победу без пружања средстава неопходних за такав исход.

Како је украјински председник Владимир Зеленски рекао 17. фебруара на Минхенској безбедносној конференцији, недостаци војне опреме кроз које Украјина пролази у последњих неколико месеци главни су чинилац у скорашњем губитку града Авдејевке пред руским снагама.

Линија фронта можда се није померила за више од пар стотина метара услед овог пораза – али је психолошки ударац значајан – укључујући и на Западу, где поново расту сумње у спремност и способност одржавања украјинских ратних напора.

Уколико се сукоб настави по својој садашњој путањи – а још више уколико наратив рата који се не може добити стекне нове присталице – западна подршка тешко да ће успети да спречи гадан пораз Украјине, можда и у стилу тоталне капитулације коју замишља Путин, што се могло видети у скорашњем интервјуу са Такером Карлсоном.

Украјински пораз био би опасно понижење за Запад. У светлу континуиране реторике о „гвозденој посвећености” Запада праведном миру у Украјини, руска победа убрзала би пропаст тренутног светског поретка. Отворила би се врата развученој транзицији ка нечему далеко неповољнијем, и то не само за интересе Запада.

Повратак блоковској конфронтацији налик на хладноратовску – али са вероватно јачим савезом предвођеним Кином, у којем би били Русија, Иран и Северна Кореја – насупрот ослабљеног и мање уједињеног западног савезништва, оставио би мало простора за бављење проблемима попут климатских промена и прехрамбене безбедности.

Ово би такође требало да буде и упозорење за оне на Глобалном Југу који мисле да имају мало или нимало интереса у Украјини.

Компромисно решење

Тражење излаза не значи препуштање победе Путину. То значи оспособљавање Украјине да брани области које тренутно држи. За то ће бити потребно још западне материјалне помоћи, али и озбиљно разматрање преговора о прекиду ватре. Окончање борби купило би Западној Европи и Украјини време за изградњу јачих домаћих одбрамбених капацитета.

Украјина је закључила билатералне безбедносне споразуме са Уједињеним Краљевством, Француском и Немачком, а вероватно да ће уследити такви споразуми и са другим чланицама Г7. Ти споразуми пружили би веће гаранције украјинској демократији и суверенитету од тренутних узалудних покушаја обнове целокупног територијалног интегритета земље, или наде за скоро чланство у НАТО, које тешко да ће се остварити.

Нема сумње да би поновну процену актуелне реалности на бојном пољу неки третирали као попуштање. Али исправнија аналогија била би она са Западном Немачком 1949. године или, још боље, Јужном Корејом 1953. године. Обе су морале да успоставе међународно признате границе како би етаблирале свој суверенитет пред непријатељским суседима. Изазов за Украјину и њене западне партнере је успостављање еквивалента 38. паралели Корејског полуострва.

Алтернатива томе – у одсуству значајног јачања војне подршке Запада Кијеву – јесте спор и мучан пораз на бојном пољу, са далекосежним последицама које превазилазе Украјину.

Стивен Волф је професор међународне безбедности на Универзитету Бирмингем.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод: Војислав Гавриловић/Нови Стандард

Извор: Asia times

Насловна фотографија: Tobias Schwarz/Pool/AP Photo