Божидар Зечевић: Затамњени екран или нулта слика српске историје

Поводом књиге „Затамњени филм” Божидара Зечевића, Београд: Catena Mundi, 2023. и речи на трибини Матице Српске „Савремени човек и савремени свет” у Новом Саду, 7. децембра 2023.

Откривање споменика Стефану Немањи продужено дејствује у погледу наших огромних дугова према сопственој историји. Овај и други пратећи догађаји, нарочито у оквирима покретне слике, помогли су многима да схвате да је пола века диктатуре Брозовог комунизма у ХХ веку нанело немерљиву штету српском националном идентитету, које се и данас тешко успоставља и углавном једва препознаје у јавном дискурсу смишљеном да истину замагли или затамни.

Затамњење, један чисто филмски поступак, означава затварање дијафрагме објектива или затварање сектора у камери или лабораторијско ослабљивање краја негатива са циљем смањења јачине светлости (у новом, дигиталном свету, ово затамњење изводи се далеко једноставније и ефикасније простим повлачењем fade out реглера до тачке потпуног мрака, која се назива нултом сликом: кад се призор на екрану електронске камере претвори у ништа, тј. треперење празног поља). [1]

Такав сниматељски поступак има и своје метафоричко значење. У контексту готово свих аудиовизуелних призора снимљених током Брозове владавине затварање дијафрагме или сектора, или ослабљивање или гашење до нултог стeпенa слике доследно је примењивано на целу српску националну историју до 1945, тј. доласка комуниста на власт. На филму и доцније на телевизији друге Југославије, готово све што нам се до те године догађало гашено је нарочитим покретом реглера или нарочито деформисано, изврнуто и искривљено да је уверљиви утисак обмане, иначе парадокс који прати медијум филма од његовог рођења („филм је јединство чулне стварности и чулне обмане” научавао је др Душан Стојановић, водећи наш теоретичар филма) доживљавао свој континуирани успон.

Без обзира на повремене покушаје промене, српски и југословенски филм пратио је искуства совјетских колега, којима је претходно пошло за руком да слично почине са прошлошћу Русије; све до фамозног ХХ конгреса КПСС (1956), па и касније. Дијафрагме су толико сужаване да су некадашњи догађаји добили сасвим другачији вид: од Октобра (1928) Ејзенштејна до Матилде (2017) Алексеја Учитеља (који је и nomen и omen овог доба). У царству филмске фикције историја је живела свој нулти живот.
Ниједан српски владар

У слици српске прошлости од почетка није било места за Стефана Немању – ни за једног другог српског владара – а о Светом Сави и творцима духовне баштине да и не говоримо. Иако је још у току тријумфа са Вуком Караџићем (1987) најбољи српски телевизијски редитељ Ђорђе Кадијевић имао већ готов пројекат о Светом Сави, до снимања ове саге никада није дошло.

„Ја сам Светог Саву очекивао као круну свега што сам радио, јер ја сам још био у пуној снази, то су биле године кад сам могао да дам највише, имао сам велико искуство и пуну физичку и духовну кондицију… Таман је телевизија била званично обелоданила, то је било речено са екрана, да Кадијевић ради следећи велики пројекат, серију о Светом Сави, а он ми је пропао због избијања рата 1990-их. Ја сам доживео праву катастрофу. До тада сам имао нормалан континуитет рада и одређену продуцентску сигурност коју сам наводно заслужио својим досадашњим радом. Наравно, да није било онога што је било, ја бих снимио ту серију и то би вероватно било нешто најбоље што сам икада урадио. То је губитак који и данас осећам и изузетно је болан. Сматрам себе недовршеним, јер сам био у идеалним годинама, пун искуства, а имао сам свега 50 година, значи, могао сам направити оно најбоље што могу, поготову што су ми сама материја, као што је средњи век и нарочита личност Светог Саве били изузетни блиски, ближи него Вук…

Ја сам Вука снимао са страшћу, али ја никад нисам имао такав афинитет према Вуку као што имам, рецимо, према Светом Сави. И то не из религијских разлога него из чисто културолошких. Ја сам, дакле, био рођен да снимим серију о Светом Сави… Одједном се распало све оно на чему сам ја базирао свој досадашњи рад” (Кадијевић, 2017, 176-177). Тако су и отац српске нације и сага о рађању српске државе одложени за нека друга времена (онда су дошли петооктобарски Немањићи и Михићев Свети Сава, као сурогати историјске и културолошке истине).

Са два или три изузетка (можемо их набројати на прсте једне руке), српска државност почињала је од 1804, тј. од Првог српског устанка и та слика стварана је до данашњег дана, без обзира на историографију која се развијала сопственим путем, у академским или кабинетским условима. У целој историји нашег играног филма снимљен је један једини филм о времену рађања српске државности из метежа устаничке ребелије и буне против дахија (које ни саме нису били прави Турци, као што је недавно луцидно приметио Кустурица).

Овај играни филм, Песма са Кумбаре, снимио је 1955. унук Стојана Новаковића, председника српске Краљевске владе и Српске краљевске академије Радош Новаковић (1915-1979), тада угледни комунист и од 1944. зачетник „новијег српског филма”. И то је до дана данашњег једини српски филм о Првом српском устанку. Филм је напао на пасја прескакала скојевски доајен Вицко Распор („Карађоз из Карађорђевог времена”, Распор, 1988:113) и убрзо је склоњен са репертоара, али самог Радоша, као званичног оснивача Брозове кинематографије (а ваљда и због педигреа), нико није дирао. Чињеница је, међутим, да је са Кумбаром почео Радошев дуги растанак од српског филма.

Захваљујући јавном интересу и подршци, коју су паметно искористили Витезовић и Кадијевић у класичној телевизијској саги Вук Караџић (иначе, једином нашем аудиовизуелном производу икада награђеном главном наградом за ТВ серију на неком светском фестивалу – Гран при Европе у Риму, 1987), плус Кадијевићева телевизијска Карађорђева смрт (један од 10 најбољих ТВ филмова икада снимљених код нас, 1983) за Српску револуцију 1804. као, уосталом и за све друге фазе дугог кретања између клања и орања, како Милорад Екмечић метафорички чита српску историју, филмска слика остаје и даље потпуно затамњена. „Срби 1992. нису изгубили само своју државу него и своју историју кроз коју је она стварана. Будућност гледамо кроз таму” (Екмечић, 2019, 555).

Како да објаснимо ову чињеницу?

Највећи српски и југословенски глумац Велимир Бата Живојиновић започео је у филму Песма са Кумбаре своју фасцинантну каријеру наоко сасвим безначајном улогом „Веље из Белог Потока”, која није ни постојала у сценарију и коју је Новаковић дописао на самом снимању. Бата је стрпљиво подносио пецкање после премијере Кумбаре: „Бато, невиђен си у овом филму”. Али догодило се тада нешто што је преломило не само Батин него и живот целе кинематографије. Редитељ Бранко Балетић сећа се: „Нисам могао да се отмем овом лицу и од тада памтим Батино име. Мислио сам да је то неки већ чувени, велики глумац” (Зечевић, 2018:53). То што Балетић није могао да се отме овом лицу сведочи о пројави јединствене „филмогеније”, једног тајновитог и моћног својства чисто кинематорафске нарави, којим је располагао Живојиновић више него ико други.

У наредних 30 и више година ова особина утицала је на стварање новог, водећег жанра наше кинематографије – партизанског филма – за кога је истакнути критичар Ранко Мунитић тврдио да је уникат у светским оквирима и заправо „кристализована свест, савест и подсвест југословенске кинематографије” (Мунитић, 2005: 268). Ово није била никаква идеолошка мантра, већ озбиљна теза. Мунитић проналази и сажима извор и уток првог и јединог аутентичног југословенског жанра – какав је да је – који потиче од истог оног Јунговог и Леви-Бриловог колективног несвесног коме се обраћамо у тумачењу филмогеније Бате Живојиновића (исто, 75-76).

Ако архетипско ткање (као што је случај у вестерну, мелодрами и хорору) лежи у основи феномена жанра, а сва је прилика да је тако, онда се н тој основи стварао једини изворни југословенски филмски допринос. У готово стотину играних филмова икона партизанског филма, архетип који је отелотворио Бата као митски Валтер, стоји и сада као знамење једне кинематографије, доминанта на референцијалном екрану друге половине ХХ века. Овде сам потпуно свестан да је у питању било стварање колективног мита о „највећем сину наших народа народности” – које је он сам (тај син) из све снаге подржавао и наметао – дакле једна свеобухватна и обавезујућа опсена, временом претворена у државну тековину. Тито је ујармио цео живот југословенске државе у своје огромно луксузно возило.

Сличан утисак је Добрица Ћосић сажео у својој последњој књизи, након дугогодишњег промишљања: „Тито је историју комунистичког покрета претворио у историју народа, а историју државе у своју биографију. Он је према својим амбицијама и за своје циљеве мењао историју” (Ћосић, 2023:290). Ако је тако, онда је то, пре свега, важило за филм, којим је Броз био опседнут. Митски Валтер и даље живи, захваљујући дугом веку кинематографа. Све остало на његовом екрану остаје у тами или сенкама. Све оно што овде описујемо потиче из те опсене. Броз већ 40 и кусур година није међу живима, али филм га у свему памти. Са нама мора да нешто дебело није у реду кад још нисмо у стању да га упокојимо. А без тога не можемо ни корака даље.

Јер, „Маршал Тито сноси моралну одговорност за слом југословенске заједнице, државе коју је сам створио” пише академик Милорад Екмечић. „Остао је ‘велики човек без дела’ како га је оценио песник Матија Бећковић. Велики човек, као што су били велики оперски певачи пре проналаска грамофона. Најзначајнија импровизација коју је у животу остварио било је резање гране на којој је сам седео.” (Екмечић, 2018:69)
Тајна испирања мозга

Сада је време да се запитамо: зашто је „Веља из Белог Потока” нестао бестрага да би уступио место Валтеру? Зашто се један тако аутентичан и филмогеничан лик из народа, везан за његове дубоке корене, прометнуо у идеолошки клише брозног доба? Шта би било да Први српски устанак није замењен прописаном, државном комунистичом обманом? Другим речима: зашто је историја уступила место псеудоисторијским игроказима без краја и конца? Одговор већ знамо: зато што је то био пројекат самог Валтера – како је гласило Брозово кодирано име у Коминтерни – пред којим је све друго имало да нестане. Измишљање и увођење у традицију новог митолошког хероја био је прави разлог и главно објашњење овог жанра, чему је служила цела једна земља, сви њени људски и материјални ресурси, а нарочито филм.

Питање и даље гласи: Броз је давно покојни, зашто се ова митологија и данас обнавља по сваку цену аd nauseam? Свако мало се на Јавном сервису Србије појави неки филмски Валтер да би утврдио исто градиво. Зато је тајна идеолошког испирања мозга у хорском ритуалном понављању? Какав је смисао овог данашњег? Деградација свега историјског, изворног и националног: упорно и сулудо одржавање у животу старог авнојског вампира кога никако да упокојимо.

На другом месту писали смо о Маршу на Дрину (1964) Жике Митровића, донедавно једином нашем играном филму на тему српских победа у ослободилачким ратовима 1912-1918. Што је то још увек једини поштен филм у овој области – кривицу сноси тај исти штабсгефрајтер 42. домобранске („вражје”) дивизије, који је све српске филмове о Великом рату једноставно унапред забранио, написавши на маргини пројекта Колубарске битке „Ово је опасно! Не снимати!”, што имало законску важност у целом периоду Титове владавине.

Филмови настали после његове смрти: Свети Георгије убива аждаху Срђана Драгојевића (2009), Заспанка за војнике Предрага Антонијевића (2018) и Краљ Петар Први Карађорђевић Лазара и Петра Ристовског (2018) боље је да никад нису ни снимљени о чему смо у овој књизи и другде опширније писали, јер показују да је непријатељска политика према српској голготи у Великом рату и овде умешала своје прсте и да затамњење српске историје још траје – без обзира што Броза више нема међу живима. А да га има у искривљеној свести показују хвалоспеви Јавног сервиса Србије (РТС) и свечарске апологије Титове страховладе, снимљене недавно о нашем заједничком трошку (чиме смо се, такође, подробније позабавили).

Питамо се даље, пет година после трауме, да ли је ико одговарао за не само финансијски и продукциони, него национални дебакл тв серије Немањићи – рађање краљевине (2018)? Још нема одговора. За све то време, најбољи наши редитељи, носиоци највиших домаћих и међународних признања седели су беспослени и истицало им је драгоцено време. Иако држава помаже оваква предузећа значајним средствима, њена агенција за покретну слику – Филмски центар Србије – још нема ни благу идеју, а камоли стратегију шта и како са тим парама. Истина, расписују се нови конкурси за „филмове са националном темом”. Али из резултата видимо да је све још у стадијуму Алајбегове сламе на коју се опет мераче и ала и врана. А буде ли као до сада – спремају нам се нове невоље. Конкурисаће опет и упропаститељи свих досадашњих „националних тема” претплаћени на државне фондове, поново ће у комисијама седети жути експерти за неутралисање и одлагање или затамњење свега српског, па ће се национални идентитет – као и до сада – успешно одржавати у стадијуму нулте слике.
Објава рата науци

Одакле све то? Наш највећи историчар модерног доба, Милорад Екмечић, још деценију пре него што се догодио полом који овде описујемо, дао је катарзичан одговор у својој речи на додели награде „Печат времена”, на самом врхунцу једне велике каријере:

„Ово је доба када је објављен рат историјској науци. Одасвуд чујемо повике да не гледамо у прошлост него напред у оно што долази… Данас цветају теорије да не постоји историјска методологија по којој је истраживање историје наука. Учили смо се правилима да истраживање које има методе – јесте наука, а оно које их нема – није. Наука ради по методама, а она што то није – по упутама. Нисам подлегао ауторитету ни Јована Скерлића да не постоји историјска методологија ‘и да је то увек ствар здравог разума’. То нико не пориче, јер би се историја иначе писала у лудницама… У здравом разуму историчара су сачувани сви налози из историјске методологије – нема историје без извора чија аутентичност није доказана. Сви здраворазумци понављају налоге историјске методологије, без обзира на то да ли су они тога свесни или не.” (Екмечић, 2011, 2018: 156-157)

Отуд, дакле, непрестани насртај серије покретних слика на чињенице српске прошлости, отуд овај већ застрашујући псеудоисторијски филм, ово велико затамњење у времену када нам је читање светла потребније него икада.

Почетак 2018. године обележио је жесток судар покретних слика са историјским чињеницама у двема телевизијским серијама највећих амбиција и планираних домета, обема у продукцији Јавног сервиса Србије (РТС). Обе су испод свих стандарда уметничке продукције и то је оно чиме се у овој књизи нарочито бавимо. Готово у истом часу гледали смо искривљену слику живота Београда у периоду између два рата у серији Сенке над Балканом, кад и низ насртаја на средњевековне тековине српске државе у серији Немањићи – рађање краљевине тако да је постало јасно да обе серије – без обзира на разлике у тематици и иконографији – потичу из исте кухиње и да су обе снимљене са циљем да деградирају српску прошлост.
Позната кухиња

Ова кухиња је другосрбијанска или „самопоништавајућа” и састоји се у упорном негирању српске историјске вертикале и исмевању њених источника. Ти насртаји део су хибридног рата против Србије, који је започет 1990-их година и још траје – нарочито унутар граница државе – у дејству пете и нарочито „шесте колоне” самопроглашених српских „елита”, усмерених против свега што је српско и народно. Телевизија и филм су главна оружја у рукама ових колона, дубоко усађених у управљачке механизме још у доба постпетооктобарске власти и додатно утврђених у новијем времену. Може се слободни рећи да дан-данас ова дубока држава нигде није тако јака као у медијима и на државној телевизији!

Будући да је српско становиште, на другој страни, укорењено у националној историји – јасно је зашто су се и новија и старија српска прошлост нашле прве на удару медија дубоке државе, без остатка подређених неолибералном моделу и њему саобразној политичкој коректности. Српска прошлост је дозвољена само ако је злочиначка и реметилачка, а тиме уједно и осуђена на нестајање. Српска прошлост? Није ли све о томе рекао академик Милорад Екмечић у цитираној беседи: „Кадгод је у прошлости какав гестаповски комесар узвикнуо да нема Срба, добра половина београдских интелекталаца би повикала да је заиста тако. Лако је у Београду, народу разорене историје викати: ‘Оканите се прошлости!’ Ту туђе невладине организације стално намећу своју прву реч у јавном мњењу и култури” (Екмечић, на истом месту).

Српска престоница у Сенкама над Балканом је пијана балканска крчма, паланка не философије него пандурске палије, којом владају србијански генерали-педери, хорде убица, разбојника, злочинаца, сецикеса, наркомана и курви. Гледали смо страшну кућерину страве на чијем је крову седео српско краљ са својом кајмакчаланском братијом, первертитима, сатанистима и жандарчинама. Овако нешто није могло бити снмљено ни у најцрње доба титоизма, не због идеолошких разлога – описана слика пропале Србије била би тада једва дочекана – него због јавне саблазни и несносне количине псовки, простаклука и огавних призора које садржи.

Брозова југословенска номенклатура имала је ипак некакве мере и јавних обзира. Данашњи идеолошки ментор и наручилац оваквих сплачина нема никаквог зазора када је у питању српска традиција. Све што је српско мора бити брутално згажено! Срби немају никакве традиције, осим крвавих кошмара које су изазивали својом зверском природом. И зато су увек криви и заслужују сваку осуду. И зато се пројекти као Сенке над Балканом не алиментирају само из страних фондова – њих има и врло су дарежљиви – него највише од оних који управљају парама српских пореских обвезника.

Нарочита фигура ове антисрпске гротеске била је отворена и бесрамна русофобија – такође предвиђена сорошевском агендом – а овај цех платила је часна и угледна заједница руских белоемиграната, предвођена легендарним бароном Врангелом, Вождом православне Русије, која је између два рата живела у Београду и дала му све што је имала. Бјелогрлићева серија је од ових интелектуалаца, научника и уметника направила одвратну нарко-мафију, налик на оне сенке које данас владају Балканом. Све је то била инфамна, русофобна лаж, лишена сваког основа у историји. Када смо то доказали – дубока држава је узвратила: „Шта је историја? Историја нам уопште није потребна”.

Главни уредник оног неолибералног недељника – који је без икаквог зазора лобирао за Сенке над Балканом – написао је тада: „Уопште нисам схватио шта је тема око историјских чињеница… Ми смо серију гурали максимално, што због Бјеле, што због тога што је и за нас корисно (прим. аутора, подвукао Б.З.). Приче о негативном приказивању Руса (?!) и извртању историјских чињеница (?!) нисам ни пратио. Мене је бунило кад неко уопште покреће ту тему”. Невиђена бахатост: зашто су историјске чињенице уопште тема? Ако ми одлучимо да нам те чињенице не требају – неће их ни бити! Такав је сада став идеолошког спонзора испод Фукујаминог шешира, који носи главни глумац и аутор Сенки над Балканом, зло лице Србије или утвара њеног демонског двојника.
Политика испред историје

Још се брука око Сенки над Балканом није стишала, а извршен је нови атак на српску историју: у новогодишњој ноћи 2018. емитована је прва епизода ТВ серије Немањићи – рађање краљевине, што је изазвало лавину народног протеста управо због извртања слике о Немањићима и целој средњевековној српској историји. „Пилот епизода нас је посрамила. Промашен је дух времена”, сажео је овај утисак историчар др Предраг Марковић. Он се затим заложио за одговорну и стручну рецензију „ред по ред” оваквих пројеката – која је у оба случаја изостала – а коју би поново требало увести као обавезну у националним продукцијама ове врсте (Вечерње новости, 5. јануар 2018).

Пуна два месеца трајала је свенародна полемика око Немањића, који нису скинути са програма – како је сугерисао Програмски савет самог Јавног сервиса Србије (РТС) – него су наставили да иритирају најшири аудиторијум све тежим промашајима. А како је све почело? Два идеолошка комесара друге Србије – Горан Марковић и Милан Влајчић – одабрала су, на намештеном телевизијском конкурсу баш овај пројекат, јер је још у почетку било јасно да он представља десакрализацију и банализацију српске средњевековне државе, чиме се иста измешта из свог историјског контекста и омаловажава.

Покушај да се у првим епизодама светородни Немањићи прикажу као полудивље поглавице локалног значаја и карактера, који живе у бедним брвнарама у некој дубокој балканској шуми и оданде узнемиравају европске земље, у потпуности је одговарао инжењерингу српске прошлости коју је желела да створи и још ствара дубока држава. Та слика била је у потпуности неисторична, искривљавала је дух времена и у крајњој линији деловала као пародија немањићке баштине. „Немањин двор није био шумска викендица већ озбиљна државна инстутуција”, одмах је реаговао проф. др Синиша Мишић, шеф Катедре за историју српског народа у средњем веку Филозофског факултета Универзитета у Београду и коаутор студије „Србија 1217”, објављене поводом осам векова откако је Стефан Немаљић постао српски „првовенчани” краљ. Међу првима и најпозванијима у струци, проф. Мишић алармирао је српску јавност:

„Историјски филмови не могу уметничком слободом да правдају извртање чињеница, нарочито када је реч о кључним догађајима из историје једне нације, а главни недостатак серије Немањићи – рађање краљевине јесте непознавање или намерно извртање важнијих историјских чињеница”, истакао је професор Мишић. Пошто је Јавни сервис Србије (РТС) припремао играну серију националних размера посвећену обележавању овог догађаја било је логично да се за стручну помоћ обрати управо научницима – специјалистима за ову област. Не, РТС је имао своје писце српске историје, од којих главни сценарист никада у својој каријери није завирио у прошлост српског народа.

У припреми Немањића, Јавни сервис Србије никада није тражио стручну помоћ ниједне националне инстутуције… Национална телевизија, односно креатори серије су одабрали научне сараднике сами, по неким приватним везама, али изгледа да ни њих нису слушали. Уметничка слобода није уопште спорна, управо помоћу ње играни филм или серија морају да дочарају дух времена, што је у овом случају потпуно промашено. Веома је опасан утицај овакве популаризације историје. Зато је велика штета овако нетачно интерпретирање Немање и његовог доба!”, подвукао је Мишић. (Вечерње новости, 6. јануар 2018).

У суштини, Јавни сервис Србије је само поновио исти тип предпродукције раније примењен у Сенкама над Балканом: „ауторски тим” бира и именује своје „експерте”, који затварају наратив серије према унапред задатом моделу. Тај модел је превасходно идеолошки и „политички коректан” колико то утврде комесари дубоке државе и крајњи му је циљ промена свести, тј. деградирање сваког српског становишта. У серији ауторских текстова у Печату (2018. и 2019) и другде изнео сам и анализирао конкретне примере не само овог деградирања на филму и телевизији, него и поништавања историје уопште.

То је оно што највише забрињава: у циљу извртања чињеница и промоције неолибералних и антисрпских ставова прокламује се теза о фикцији која је надређена историји. „Политика иде испред историје” каже недавно у Печату Алексис Труд. „Историја може у потпуности да се избрише”. А то значи: кад хоћу да пласирам своје данашње политичке ставове о прошлости – искључујем историју и позивам се на уметничку слободу да чињенице које су fait accompli по свом нахођењу поништавам, мењам, преиначујем или – измишљам! Тако могу да спинујем животе људи који су заиста постојали и догађаје који су се стварно десили, усађујући у њих оно шта ја данас налазим за сходно или што неко од мене тражи. То је најшира дефиниција силовања историје која се никада није испољила тако отворено и дрско као у Србији лета 2018. У одсуству сваког скрупула врши се насиље над свешћу о српској прошлости. На то упозоравају историчари, а аларм проф. Мишића важи за све – а нарочито за државу која финансира и подржава овакву „уметност”: уметничком слободом не може се правдати извртање чињеница, нарочито када је реч о кључним догађајима из историје једне нације!

Тачка. Затворен навод.
Плима лажи

Двадесет и више векова стварања европске цивилзације обележили су извесни обзири пред историјом, поштовање неспорних изворника прошлости и историјских тековина народа и држава. Срамно је да данас на то морам да подсећам одговорне у земљи Србији који би да све то избришу једним потезом и уведу насиље над свешћу као владајући принцип. Срамно је што српски интелектуалци и уметници ћуте пред овим силовањем. Многи ће рећи: пред плимом лажи, која нам се свакодневно сервира као стварност, ко ће још да води рачуна о искривљавању историје? То је, нажалост, тачно. Али не треба заборавити ни да ако се прећути прошлост – обмане брже постају садашњост! У то смо се уверили на крају тешке и лажљиве 2018. године и о томе писали у више наврата: силовање прошлости преобратило се у силовање садашње Србије.

Увече 24. новембра 2018. – а тај датум вреди запамтити – на Фестивалу ауторског филма (ФАФ) коначно је одржана београдска премијера филма Терет Огњена Главонића, коју је шест месеци спремала дубока држава и постарала се да ништа не препусти случају. Сала Комбанк арене је до последњег места била испуњена клаком обожавалаца овог филма и свим могућим перјаницама друге Србије, који су сваки час приређивали овације на задатим местима запаљивог говора председника фестивала Срдана Голубовића, који је Терет издвојио од свих других филмова фестивала и обећао му главну награду (коју му је, на крају, и уручио).

Том приликом председник ФАФ-а је, између осталог, изјавио (парафразирам, будући да овај говор нигде није објављен): „Огњен Главоњић је храбро испричао причу која прати један од најмрачнијих догађаја у новојој историји Србије”. Узима се, наиме, као свршена ствар да је Србија починила ратне злочине на Косову и Метохији и да их је после прикривала, развозећи лешеве камионима какав је онај који се види у филму. Наташа Кандић – чији је фонд финансирао овај филм – ово није успела да докаже у Хагу, али је наставила да испреда митове о српским ратним злочинима и захтева (заједно са Главоњићем и компанијом, која се претворила у међународно предузеће за политички маркетинг) да се Србија суочи са масакрима које није извршила, које нико никада није доказао нити се у самом Терету од тога ишта може видети. Свеједно, Срби се и даље оптужују за те непостојеће злочине – а филм по свету разноси исту тужну неистину.

На делу је поново иста кухиња, само што сада ствар ескалира до неслућених размера. Дубока држава припремила је сада много бољи инжењеринг и поделила улоге ширем кругу извођача виртуелне „новије историје Србије”. У поређењу са овим Сенке над Балканом и Немањићи изгледају нам сада као новогодишње радости пред нова вунена времена.
Политичка подобност

Настао према сценарију за телевизијску серију Милована Витезовића, филм Име народа (режија Дарко Бајић, 2020) посвећен је највећем борцу за слободу Срба у Аустроуграској монархији Светозару Милетићу (1826-1901), јарком симболу српског имена и идентитета у Војводини, око чијег је харизматског лика настао култ народног вожда опеваног у песми „Слава Србину”, веома популарној у нашем народу.

Требало је да то буде покретна панорама буђења националне свести српског народа преко Саве и Дунава, националне револуције и рађања Српске Војводине, од младих дана Светозаревих као оснивача првог организованог народног покрета – Српске народне слободоумне странке, покретања дневног листа Застава, доласка на чело Новог Сада (као његов најмлађи градоначелник икада), одлучног заступања српског права и језика у угарском парламенту, преко Уједињене омладине српске, носиоца народног јединства у свим српским земљама, до жестоке и противзаконите државне реакције, хапшења и робијања Светозаревог у Вацу, где је од тортуре пореметио умом.

На овом славном путу први савезник и саборац била му је ћерка Милица (добила име по песникињи Милици Стојадиновић Српкињи, „Врдничкој вили”), доцније супруга Јаше Томића, наследника Милетићевих тековина, која је у филму носилац главног тока, уз његове најближе сараднике Јована Јовановића Змаја, Полит-Десанчића и многих других. Ове незаборавне слике повезује лајтмотив поменуте народне буднице „Светозаре српски сине – ти си глава Војводине”, коју свира и пева старо и младо. До половине филма све ово тече неометано и у складу са историјском истином.

Онда, као да се неко препао од оволиког „србовања” – ствар изненада стаје, ритам се успорава, а филм се нагло расипа. Обећање Светозарово да ће срушити стратегију непомињања српског имена („грко-православно пучанство” Коломана Тисе) и преименовања српског језка и писма у Монархији („босански језик” и „босанчица” Бенјамина Калаја у Босни после окупације 1878), због чега се филм и зове Име народа – не остварује се.

Само помињање српског имена постало је табу. Милетић се заклео да ће ово законски исправити и свуда завести обавезујуће „Србин” и „српски”, али га је у томе спречила угарска власт. Иако се ова заклетва добро чује, име народа не помиње се више у филму Име народа. То име (Србин и српски) је и данас табуисано. (Дритан Абазовић, кога водитељ на црногорској телевизији пита о пореклу Скендербега од оца Србина и мајке Српкиње, одговора са – „Словен”). Главни ток наратива тоне, ствар преузима политичка коректност изостављања српског имена „да се други не увреде” и филм губи сваки смисао – иако му наслов остаје исти; првокласни нонсенс, још активно наслеђе добро нам познате – југотитоистичке – у ствари антисрпске политичке подобности. Чему онда цео овај филм и чему његов наслов?
Комунизација прошлости

Бајић затим покушава да Име народа постепено, али сигурно, „премести” у сасвим другачију, њему блискију, идеолошку матрицу. Како полако нестају српске буднице, филм креће другим курсом и на сцену ступа – „Интернационала” Ежена Готјеа, радничка, анархистичка и комунистичка химна, коју на клавиру (чак у три маха!) свира нико други до – Светозарева кћи Милица! То је груби конструкт и нема везе с мозгом. „Интернационала” заиста нема ништа са Светозаром Милетићем и његовом идејом, нити је икада коришћена као музички амблем живота Срба у Војводини, нити је Милица била нека анархисткиња и комунисткиња, иако је збиља заступала права жена (доиста, као „чувара нације”).

Историјска громада за себе, „Интернционала” покреће једну упадљиву конотацију која се не може избећи када се постави као суплемент или контрапункт покретној слици. Ствар тада не може имати никакву другу боју осим идеолошке. Тако Милица, Јаша Томић, па и сам Светозар добијају ново, накачено, политички коректно значење – што је насилно прекрајање историје. Ствар добија прилично гротескан вид у финалу филма, када српска војска ослобађа Нови Сад 1918. (остварујући тиме Светозарев, Миличин и Јашин сан), уз клицање народа, опште одушевљење – и звуке „Интернационале”! Да није глупо, било би комично! (Иначе, у Витезовићевом тексту на овом месту свира се и игра „Коло Светозара Милетића”, како се стварно и догодило тог славног новембарског дана пре више од стотину година).

Пре телевизијске премијере филма (а после објављивања ове критике и бројних реакција поводом филма), маказе су радиле да би се изоставило неумесно и трапаво уметање „Интернационале” у овај филм. Национална борба Срба у Војводини никада није имала комунистички карактер да би била икако повезивана са „Интернационалом”. Доиста, Име народа није ништа друго до неуспео покушај комунизације српског наслеђа, потпуно у духу идеолошког прекрајања свега постојећег током владавине југотитоистичког режима, што је академик Екмечић и назвао „ратом против историјске науке”.

Пошто је ово почело да боде очи, из телевизијске верзије приказане следеће године на РТС-у, аутори су избацили „Интернационалу” и уместо ње у тонску матрицу уласка српске војске у Нови Сад 9. новембра 1918. убацили неразговетне звуке неке друге музике, која прати иначе слабо режиран призор овог историјског догађаја. „Интернационала” је нестала из призора победе. Појела маца! Овај поступак, иначе редак у кинематографској пракси, за још гору је осуду јер доказује присуство идеолошке ујдурме најниже врсте: исте оне свести која је „Интернационалу” и угурала тамо где јој није било место. Овакве „замене” и „премештања” изискују обимне и скупе технолошке поступке, за шта Бајић није имао ни воље ни времена. Што се грбо роди, време не исправи научава и данас Валтазар Богишић тамо где маказе покушавају да „спасу ствар”, иако нас искуство историје филма учи да се овако нешто не сме никада радити! То, наиме, повећава бруку, коју сам филм открива својом природом. Али одакле ова идеја у кројењу и прекрајању Имена народа? Довољно говори чињеница да је глумац Лазар Ристовски био продуцент и душа овог филма.

Познат нам је случај Краља Петра Првог истог глумца, истог продуцента и истих склоности ка беспримерном извртању историје. Да подсетимо: у поменутом филму, краљ Петар (Ристовски) прихвата аустроугарски ултиматум 1914. и презире рат за „опстанак српског огњишта и слободе”, који је сам водио; српска војска убија ненаоружане заробљенике – што се никада није десило – а краљ Петар одвраћа своје војнике од оружаног похода преко Албаније и наговара их да се врате кући, тј. предају непријатељу. На крфској обали (где никада није био) потире сам себе и цео свој слободарски век, започет преводом књиге О слободи Џона Стјуарта Мила, дајући за право неком каплару, који је попушио целу ову књигу! И још сличних будалаштина, које је уметнуо Ристовски. Сценарист Милован Витезовић јавно је тада рекао: „Ово није краљ Петар – ни мој ни свој!”. А ми смо додали: „Ово је Антипетар посрнуле, друге Србије”. И ту више не пале приче ни о каквим ауторским слободама и неким правима нa уметничку фикцију.

Никада се није појавио филм о победи Наполеона код Ватерлоа или Хитлера код Стаљинграда. То је, међутим, могуће, чак и пожељно у земљи Србији: српска војска ослобађа свој народ 1918. уз звуке „Интернационале”! Ни у доба стаљинског СССР-а Кутузов није тукао Наполеона уз тактове комунистичке химне! Нити је то чинио Свети Александар Невски са ливонским крсташима него се Ејзенштејн прославио нарочитом употребом музике, коју је за њега писао Прокофјев!

То итекако може у земљи Србији, која производи и плаћа овакве брљотине. Никако другачије се не може објаснити описани покушај комунизације српске духовне и политичке прошлости, која спада у накнадну, брозоидну памет, тачније антитезу стварниим коренима ослобођења српског народа. И прави пример како се огромни новци намењени „националној теми” троше у сасвим супротне сврхе.
Затамљени филм

Примери које смо навели само су најупадљивији покушаји филмског кривотворења наше новије историје. (Остале набрајамо и анализирамо у књизи Затамњени филм и то само у последњих пет година, Београд: Catena Mundi, 2023). Филм, дакле, није изузетак. Он је део општег насиља над српском духовном тековином, које болно али тачно описује Матија Бећковић управо у доба стварања ових покретних слика, а у прилог свом питању како смо изгубили век:

„Кривотворећи сопствену прошлост – угрозили смо свој опстанак и своју будућност. А што би истину о нама памтио неко други ако смо је проскрибовали ми сами? Какве смо лажи сами о себи говорили није говорио нико други. А нисмо само говрили него и тврдили у уџбеницима, новинама, у школи, на суду, у докторским дисертацијама? Узмимо само пример 500 америчких пилота које је спасла Србија и војска генерала Драже Михаиловића. Да ли је за време Титове владавине неко чуо за тај подвиг или не дај Боже, дошао на идеју да сними филм о овом догађају? Зар би онда било чудо да је неки од унука тих пилота био међу онима који су нас 1999. бомбардовали?” (Бећковић, 2019:62)

У време када је ово писао Матија није знао да се баш такав филм управо снима и да ће прећуткивљње равно кривотворини изаћи на видело у филму Радоша Бајића Хероји Халијарда (2023) који, можда понајбоље открива суштину Брозовог педесетогодишњег терора над новијом историјом Срба и Србима уопште. Тек када је Радош Бајић отворено и поштено открио ову стварну драму светских димензија, у којој се, затим, отворила нова сага о српском изгубљеном веку, о којој говори Матија, схватили смо зашто амерички писац Гергори Фриман наводи да и даље траје завера чији је циљ да онемогући да се исприча ова прича (курзив Фриманов, 2009, 329). „Операција ‘Халијард’ представљала је највеће икад предузето спасавање оборених америчких пилота и једна је од највећих операција те врсте у том рату и после њега. Немцима под носом мисија је успела у потпуности и заслуживала је највећи могући публицитет у филмским журналима и на новинским насловним странама. Ипак, то се није догодило” (Frimen, 2009:9).
Силовање српске историје

Ако ишта, та завера је озбиљно уздрмана и у нас – чему је допринео врсни историчар др Милош Тимотијевић – који је, као саветник продукције бдео над свим релевантним историјским чињеницама значајним за филм Хероји Халијарда: „Прича о мисији ‘Халијард’ је била забрањена у Брозовој Југославији. Не само због равногораца већ да би цела Србија била етикетирана као колаборационистичка, чиме су оправдавана масовна убиства и пљачке у ‘дивљим чишћењима’”, каже др Тимотијевић и наглашава да је вредност филма Хероји Халијарда управо у томе што не даје црно-белу слику догађаја.

„Партизанска пропаганда настојала је да минимизира и прећути сарадњу ЈВуО и Американаца, како би истакла само своју улогу у ослобађању земље, а још више у освајању апсолутне власти која је потом одржавана насилним методама. Сама акција евакуације америчких авијатичара била је и део пропагандних активности ЈВуО, коришћена као истакнути пример лојалности западним савезницима. Тај наратив имао је употребну вредност током Хладног рата, а нарочито после слома комунизма”, пише др Тимотијевић…

„Титов сукоб са Стаљином била је прилика да Американци добију новог савезника у борби против Москве. То је и разлог огромне војне, политичке, дипломатске и финансијске подршке Титу. Тек 1967. године америчка јавност је, на инсистирање републиканског конгресмена Едварда Дервинског, секретара Удружења ветерана САД, сазнала за доделу одликовања Михаиловићу. САД су своју спољну политику према Југославији заснивале на геополитичким, а не идеолошким основама. Тако је и данас, јер САД и Европска унија уопште нису ‘гадљиви’ у помагању десничарских, па чак и отворено неонацистичких, покрета у источној Европи ако је то у њиховом политичком интересу, иако се залажу за демократију и либералне вредности у друштву”, каже др Тимотијевић (Вечерње новости, 28. август 2024)

Тако нас најновији пример силовања историје на српском затамњеном екрану, тј. силовања Србије – како је тачно писао Мајкл Лис – доводи пред исти каневал лажи који још игра пред нашим очима. „Зауставимо се над амбисом и ударимо на све капије не бисмо ли сазнали где смо забасали и шта бисмо морали да учинимо да се спасемо и нађемо излаз из ћорсокака. А излаза и спасења нема изван истине. Без истине о самој себи нема напретка ни повратка Србије у слободни свет” (Бећковић, 2019:62)

Свака ова реч односи се на последних пет година насртаја на српску историју у српском филму од Немање до Милетића и Хероја Халијарда? Све што је овде речено упорно се трудила да оствари српска државна телевизија и производња покретне слике. Хоће ли се икада зауставити ово врзино коло измишљотина, прећуткивања и лажи? Не мислим да ће скоро. Јер, како смо већ овде показали, не ради се о низу случајности, немару и незнању, него о смишљеном инжењерингу да се поништи свако сећање на нашу прошлост, o циљаној промени свести пре него што се нађемо тамо где смо забасали. „У Европу нећемо ући ако се будемо ичега сећали” каже овај песник [2].

Божидар Зечевић је српски филмолог, историчар филма, драматург, сценариста, филмски критичар, редитељ, професор анализе филма, оснивач и главни уредник филмског часописа „Филмограф”. Ексклузивно за Нови Стандард.

[1] До ове дефиниције затамњења као филмског поступка дошао сам у консултацији са доајеном наше филмске камере Предрагом Пегом Поповићем, дугогодишњим шефом катедре за филмску камеру и деканом Факултета драмских уметности у Београду, на чему му искрено и пријатељски захваљујем (прим.аут).

[2] Матија Бећковић у говору на Националној академији посвећеној жртвама НАТО бомбардовања СР Југославије у Сава центру 24. марта 2009. који је наводно избрисан у РТС-у. Цитирано према ВХС снимку у поседу аутора (прим. аутора)

УПУТНИЦЕ:

Бећковић Матија, Како смо изгубили век, Печат, 12. јула 2019, прештампано у Печату 2. фебруара 2024, 60-62.
Екмечић Милорад, Печат Милорада Екмечића, Београд: Компанија Новости, 2018.
Зечевић Божидар, Велики филмски знак, Ниш: Нишки културни центар, 2018.
Зечевић Божидар: Затамњени екран, Београд: Catena Mundi, 2024.
Кадијевић Ђорђе – Дејан Огњеновић, Више од истине – Кадијевић о Кадијевићу, Нови Сад; Орфелин, 2017.
Munitić Ranko, Adio jugo film, Београд: Српски културни клуб . Крагујевац: Призма, 2005.
Raspor Vicko, Riječ o filmu, Београд: Институт за филм, 1988.
Gregori A. Frimаn, 500 zaboravljenih, Београд: Evro-Giunti, 2009.
Ћосић Добрица, Књига о Титу, Београд. Лагуна, 2024.