Митрополит Амфилохије: Косово је срце нашега срца и ми се њега не можемо одрећи

У спомен на блаженопочившег Митрополитa Амфилохија, а након јучерашње „честитке“ министра Филипа Ивановића и Министарства вањских послова за такозвану „независност“ лажне државе Косово. 

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија након молебна за спас српског народа на Косову и Метохији – Храм Светог Саве на Врачару, 21. 02. 2008. г, коју преносимо са портала Митрополије

 

Ево нас стојимо пред овом светињом, стојимо пред лицем живога Бога и пред лицем правде Његове. Стојимо овдје и пред лицем наших предака светих, пред лицем великомученика Косовског Лазара, великомученика Стефана Дечанскога, стојимо овдје у овом пресудном историјском тренутку, призвани да посвједочимо и Богу и људима, да посвједочимо свима земаљским народима, и да поново кажемо и потврдимо ко смо и шта смо. Сада поново знамо да смо ми сви Косовци, да нам је колијевка наша и нашег народа, и мјесто нашег рођења, Косово и Метохија.Свједочимо да смо на Косову уписали себе међу зреле историјске народе и да смо кроз њега и преко њега уградили себе у темеље оне часне Европе и свеукупнога часнога Божијега свијета и земаљских народа. Када то кажемо овдје пред лицем живога Бога и пред лицем Светога Саве, нашега духовнога оца, у коме се наша душа срела и опредијелила за Христа Бога и за вјечну Божију правду, то онда значи да за нас Косово и Метохија нијесу географија једног простора, већ топографија животног смисла и опредјељења. Буди нам и сад свједок, Христе Боже наш, великомучениче Косовски Лазаре и Свети Саво да се нипошто не смијемо одрећи Пећке патријаршије и моштију светих архиепископа српских, који су најсветија, најмоћнија тапија једног народа и његове постојаности, да се не можемо одрећи, као народ који има своје мјесто под Сунцем од Бога дато, светог ћивота Светог краља великомученика Стефана Дечанскога! Нека нам и сада и увијек буде свједок глава Лазарева да је тврда наша вјера пред Богом и пред људима. Сад нам је мајка Југовића свима мајка. „Немој сине говорити криво ни по бабу ни по стричевима.“ Немој моћниче савремени овога свијета говорити ни по бабу ни по стричевима, но по правди Бога истинога! А наша сестра, свих нас, је Косовка дјевојка.

И сад нас витез Обилић пита ко је вјера а ко је невјера. Ево га пред нама и вожд Карађорђе и његов потомак Александар Карађорђевић, да би потврдили да је човјек, да је народ, ништаван без слободе и без свога достојанства. Чујемо и Косовски завјет косовског завјетника Његоша са Ловћена: „Косово је грдно судилиште!“

И данас, на Косову се суди и нама и Албанцима и Американцима и Енглезима и Французима, који се данас одричу свога Виктора Ига, одричу се Франше д’Епереа, одричу се свога де Гола. У овом тренутку и пред оваквим свједоцима, морамо да ујединимо своја срца и народну вољу, да сви једним устима и једним срцем кажемо свијету, и то не само овог тренутка, него и сјутра и прексјутра, и док нас буде било и док буде било последњег потомка овога народа, да кажемо да је Косово наша зеница, да је Косово срце нашега срца, да је Косово наш Свети град Јерусалим, и да се ми њега као своје душе и судбине своје не можемо одрећи, ни у овом земаљском животу нити у оном Божијем непролазном.

Морамо одржати, браћо и сестре, српске стопе на Косову и Метохији, мјесту страшном на ком смо створени као народ, као Божији народ. Због тога Косовски завјет предака носимо у себи као предање, знајући да је изгубљено само оно чега се одрекнемо, и због тога смо ми историјски народ. Зар зато што нас је мало по броју и што не можемо да управљамо општим околностима историјских збивања у савременом свијету, да одустанемо од тога што смо велики по свом карактеру и по свом историјском звању и призвању? Косово, ни за нас ни за било кога у свијету, не смије да буде ријеч заборава! Кажу нам данас они који би хтјели да нас испишу из историје и избришу одузимајући Косово, да је Косово јединствени случај. Јесте, тачно! Косово јесте јединствени случај, и по својој судбини, али је и јединствени случај по ономе што раде са њим, што би хтјели да раде моћници овога свијета на почетку двадесет и првога вијека. Оно што се данас покушава урадити са Косовом, то може само да се догађа у временима окупација, временима тиранија и насиља. Како објаснити да у једниом времену зрелог човјечанства, које има своје Уједињене нације, свој Савјет безбједности, које има своје међународно право и конвенције у које се заклиње, заклињући се у људска права, како објаснити да то, та права и та правда, важи за сваки крај на земљи, за сваки народ, за сваку државу, само не важи за Косово и Метохију. Јесте Косово јединствено и суди се на њему свим државама нашег времена.

Данас, браћо и сестре, једнострана и на силу наметнута решења знак су моралне раслабљености и немоћи, а не снаге, знак повјерења у силу као крајњи метод разрешења људских сукоба и конфликата, а не у Бога и Божију и људску правду на којима свијет почива. Зна све ово и Америка и Европа, али не знају њихови властодршци. Ми тој Европи припадамо од самог почетка стицања свога самосазнања, своје зрелости историјске, и желимо заједницу са њеним народима у достојанству и једнакости. Али ако је цијена, коју Европска унија као интересна заједница тражи, да се одрекнемо себе, свог историјског сјећања, Косовског завјета, који је по својој природи Нови завјет запечаћен не мастилом него крвљу једнога народа, достојанства, али и међународног поретка на коме почива свијет који је изронио из трагедије Другог свјетског рата, ми не пристајемо као народ, никада нијесмо пристали, и до цара Лазара и послије њега до четрдесет и прве године и до данас, нијесмо пристали на такву уцјену и на такав позив да погазимо не своје достојанство него правду која држи земљу и градове, да погазимо достојанство свих држава и народа овога свијета. То ми себи дозволити нећемо! И данас смо овдје из истог светог разлога да бранимо част и образ, слободу себе и достојанство не само своје, достојанство понижене Европе. Никада Европа није била пониженија неголи данас. Никада Сједињене Америчке Државе нијесу биле пониженије него што су данас понизиле саме себе таквом неправдом, таквим насиљем над једним часним народом и над његовим достојанством.

Стојећи пред Богом, пред светињом, усправимо се и као што је то речено 1941. године и записано као наше опредјељење које је косовско опредјељење: „Ако је да живимо, да живимо у слободи, а ако је да умремо, да умремо за слободу!“. Не само своју и свога Косова и Метохије него за слободу сваког часног човјека и сваког часног народа на овој земљи. Нека Господ врати разум моћницима који данас својим одлукама срамоте своје народе, газећи правду и поштење. А нама нека Бог подари вјерности своме Косовском завјету, своме људском и народном достојанству, вјерности светим ћивотима архиепископа пећких, Светога краља Стефана Дечанскога и Светога великомученика Лазара Косовског. Њиховим молитвама, Господе, укријепи народ овај у правди и сваком добру и просвети све људе и народе да живе у правди и у миру и у Божијој милости.