Мухарем Баздуљ: Хронична свевременост „Травничке хронике“

Пре непуних двадесетак година, поједине западне амбасаде у Сарајеву искористиле су прилику да симболички обележе два века свог дипломатског присуства на територији Босне и Херцеговине. Срећним случајем, конзуловање француског и аустријског дипломате током прве и друге деценије 19. века, а у ондашњем везирском седишту Босанског пашалука, кључна је тема првог романа Иве Андрића: „Травничка хроника“.

Радња романа почиње последњег петка у октобру месецу 1806. године, а завршава последњег петка у мају месецу 1814. Стога је најпре aмбасада Француске у Сарајеву организовала „ивент“ у Травнику поводом двестоте годишњице отварања француског конзулата у том граду, а затим је и aмбасада Аустрије у Сарајеву на двестоту годишњицу отварања аустријског конзулата у Травнику приредила пригодно предавање у Меморијалном музеју Родна кућа Иве Андрића.

Иако су ове догађаје организатори замислили као обележавање јубиларних годишњица свог дипломатског присуства у Босни, скоро па као присећање на симболично успостављање међусобних дипломатских односа, сасвим је јасно да би без „Травничке хронике“ ти давни конзули били посве заборављени.
Путеви који се урушавају
Keystone-France / Gamma-Keystone / Getty

Контекст који је спајао стране конзуле у Травнику са ондашњим амбасадорима у Сарајеву био је више него инспиративан. Најпре, место Босне на симболичној географској карти Европе ономад и пре двесто година није било превише различито.

Кад Давил, рецимо, говори Дефосеу о путевима у Босни, односно беспутности Босне („Ја мислим да не постоји данас у Европи тако беспутна земља као што је Босна… Овај народ, мимо све остале народе света, има неку неразумљиву, перверзну мржњу према путевима, који у ствари значе напредак и благостање, и у овој злосрећној земљи путеви се не држе и не трају, као да се сами руше.“), то је и почетком 21. века посве фактографски тачно; од свих европских земаља, наиме, Босна је имала (и има) најмањи број километара аутопута, а и за оно мало постојећих комада аутопута возачи ће најчешће казати исто што и Давил – „да се не држе и не трају, као да се сами руше“.
Мржња на Русе

Узео сам прошле недеље, заправо и не знам зашто, да опет читам „Травничку хронику“. То је једна од оних књига у којој увек нађеш нешто ново. И онда ми буде много забаван детаљ кад у Травник стиже онај несрећни капиџибаша који официјелно треба да дотадашњег везира Мехмед-пашу убеди да нови султан у Цариграду нема ништа против њега, а заправо је стигао ту да га ликвидира, само што је Мехмед-паша сувише лукав да би то допустио.

Та политичка сплетка с дуплим дном и није, међутим, оно што ме овде највише занима. Интересантнији ми је утисак француског конзула из дипломатског разговора са капиџибашом.

Овако то, дакле, изгледа из перспективе Француза: „Капиџибаша је много и узбуђено говорио о својим симпатијама за Французе и својој мржњи на Русе.“

У контексту Сретења, није незанимљиво да је то време трајања Првог српског устанка. Оно што је тада за Босну био Травник – административно средиште – сада је Сарајево. Француском тада влада Наполеон и она је најјача западна сила тог времена, у донекле аналогној позицији у којој су данас Сједињене Америчке Државе. У том смислу, и данас локални везири и капиџибаше сматрају да је врло опортуно да се нагласи њихова симпатија за Бајдена и „мржња на Русе“.

Толико тога се променило за ових две стотине и кусур година, а неке ствари су ипак остале исте. Страст с којом овај говори о својој мржњи, француском конзулу бива чак помало одбојна. Има заиста нечег зазорног у томе кад се неко превише труди да испадне „већи католик од папе“.
Јадни хришћани

Ендру Вахтел је исправно нотирао како се Андрићева датација завршетка писања „Травничке хронике“, оно место где каже „У Београду, априла месеца 1942. год.“ ваља на неки начин сматрати делом романа.
Keystone-France / Gamma-Keystone / Getty

У контексту овог временског оквира, под посебним се светлом може читати оно пророчанство које на крају ХХV поглавља изговара „Марко из Џимрија, божји човек и врач“. Пече се ракија, јесен је 1813. године. („Еј, јадни хришћани, јадни хришћани! Ево су у крв загазили. До чланака им крв, и још расте. Ево, крв, од данас па за сто година; и ево још од друге стотине половина. Толико видим. Шест нараштаја све прегрштима једно другом крв додају. Све хришћанска крв. Биће вријеме, па ће свако дијете књигу учити и писмо знати; људи ће с краја на крај свијета разговарати и сваку ће ријеч чути, али се неће моћи разумјети.“)

По свему судећи, у време док пише ове редове, Андрић већ зна за Јасеновац. Ово „јадни хришћани“ у том смислу има посебну тежину на југословенском терену. Последња реченица цитираног фрагмента је, међутим, шира и универзалнија.

Кад се говори о томе да ће људи моћи да разговарају с краја на крај света, ту се очито циља на невиђен технолошки напредак, а део где се каже да се успркос томе неће разумете „вуче“ на профетски „дигитални песимизам“.

И заиста, глобално неразумевање, на нивоу геополитике, као да никада није било веће. У том смислу, читање романа написаног пре више од осамдесет година, с радњом смештеном на почетак 19. века, помаже у смисленијем увиду у данашњицу много више него и велехваљене савремене публицистичке анализе. Велика и права књижевност је, како се то каже, „зимзелена“. Мало који текст написан на српском језику илуструје то тако јасно и сугестивно као „Травничка хроника“.