Александар Врањеш: Распламсавање тихе окупације Босне и Херцеговине

Почетком 2021. године пажњу јавности у БиХ привукли су интервјуи два бивша висока представника, Карла Билта и Волфганга Петрича. Обојица поводом наступајуће двадесет пете годишњице Дејтонског мировног споразума, осврнули су се на актуелну ситуацију у Босни и Херцеговини понудивши нека своја решења. Као да су се договарали, обојица закључише да је неопходно угасити ОХР. Тако је Билт истакао за БХРТ у јануару 2021. године да треба смањити улогу високог представника, да је време бонских овлашћења прошло и да БиХ више није протекторат међународне заједнице.

Сличног става био је и Петрич, који је за Радио Слободна Европа фебруара исте године изјавио да је ОХР данас део проблема, а не решења и уколико би Шмит био именован за високог представника упркос вету Русије, онда би легитимитет ОХР-а био у потпуности дезавуисан. Догађаји који ће уследити потпуно ће негирати закључке ова два ветерана.

Да је Кристијан Шмит потенцијални наследник Валентина Инцка, све се јаче чуло по кулоарима већ почетком 2021. године. Тврдило се да је он избор одлазеће канцеларке Ангеле Меркел, упркос томе што су САД на том месту виделе неког другог. Ипак, САД су прихватиле Шмита и маја те године „прогурале” његово име на Управном одбору Савета за имплементацију мира (ПИК). Ово ad hoc тело „неформалне групе земаља”, како га је ономад окарактерисао Европски суд за људска права, није било довољно да Шмита иницира у високог представника.

Изостала је резолуција Савета безбедности УН захваљујући принципијелним ставовима Руске Федерације и Кине, а самим тим и Шмитова верификација. То, пак, није спречило западну групу земаља да Шмиту дају легитимитет и ветар у леђа како би уз лажно представљање отпочео наметање низа одлука у БиХ позивајући се на већ многима спорна бонска овлашћења. Тиме је „Пандорина кутија” отворена, а само малобројни појединци међу западним дипломатама искрено ће одговорити на питање да ли су кршење међународног права у случају Шмита и његово инаугурисање по сваку цену устабилили политичке прилике у БиХ или је ова државна заједница данас у већем политичком хаосу, на корак од распада.

Једно од Шмитових бројних наметања којем су аплаудирали на Западу, била је измена Кривичног закона БиХ којом је установљена нова инкриминација „неизвршавање одлука високог представника”. Тиме је одбијање слепе послушности западном „вицекраљу” у БиХ постало криминални чин са запрећеном казном затвора од шест месеци до пет година уз обавезну забрану вршења дужности. Дакле, ако би се неки српски функционер дрзнуо да се оглуши о нелегалне одлуке непостојећег високог представника у БиХ, могао би да заврши у затвору и да му се одузме право вршења јавне функције.

И погађате, мета је био Милорад Додик. Веома брзо је креирана и подигнута оптужница против председника Републике Српске зато што је извршио уставну обавезу проглашења Закона о непримењивању одлука Уставног суда БиХ којег је претходно усвојила Народна скупштина, а потом је лажни високи представник преко веб сајта ОХР-а укинуо. И без обзира на то што је Шмитова измена Кривичног закона БиХ ступила на снагу дан након Додиковог указа о проглашењу закона, уследила је убрзана процедура писања оптужнице, покретања судског поступка, довођења погодних судија и стварања медијске атмосфере како су странци коначно доскочили Милораду Додику.

Очигледно је реч о политичком процесу с јасним циљем, али како ствари стоје, пре ће нестати Босна и Херцеговина него политичка каријера Милорада Додика. Оно што се све гласније чује по бањалучким кулоарима јесу припремљене мере које ће власти у Републици Српској предузети у случају да се председнику пресуди и забрани политичко деловање. Тако се може чути да ће се пред Народном скупштином Републике Српске наћи читав низ закона по хитном поступку, од Закона о непримењивању одлука Суда БиХ, па до прописа којима би се обезбедило финансирање државних службеника из реда српског народа на нивоу заједничких институција. Затим се предвиђа да ће истог дана српски функционери на нивоу БиХ престати да доносе одлуке, али без повлачења из Сарајева. У исто време усвојиће се и Изборни закон, те ће се сви будући локални и општи избори на територији Републике Српске одвијати мимо Централне изборне комисије БиХ. По кулоарима се може чути још низ мера, а на питање како све то оправдати словом Дејтонског споразума, одговор гласи да су управо САД и Немачка уз западне партнере срушиле тај исти споразум мењајући поредак и спроводећи тиху окупацију БиХ, која се последње две године с немачким функционером Шмитом посебно распламсала. Тако да српски политички отпор овој тиранији нема алтернативу, макар не остало ништа од државне заједнице, како устврдише саговорници.

Наравно, све су ово предвиђања и говоркања, а оно што можемо са сигурношћу да констатујемо јесте да Република Српска неће пасивно чекати да међународна заједница уруши њене темеље. Политичка самоодобрана је једино што преостаје руководству Републике Српске, јер су правне методе у БиХ давно корумпиране по принципу „кадија те тужи, кадија ти суди”. С друге стране, питање које би требало да забрине аналитичаре по разним амбасадама у Сарајеву гласи – како ће Босна и Херцеговина преживети западну тиранију? А пред Милорадом Додиком није пресуда, него нова изборна победа у октобру, ако страни фактор у БиХ то још није увидео, онда ништа не схватају.