Србија обиљежава Дан државности – зачетак модерне државе

У знак сјећања на обнову српске државности почетком 19. вијека, односно зачетак модерне српске државе Србија обиљежава Дан државности – Сретење.

На Сретење 1804. године, прије 220 година, група истакнутих српских првака са простора тадашњег Београдског пашалука, званично Смедеревског санџака, изабрала је Kарађорђа, Ђорђа Петровића, за вожда, предводника.

Била је то добро промишљена одлука због чињенице да је Карађорђе посједовао не само личне квалитете, одлучност и чврстину, већ и ратно искуство у склопу аустријских фрајкора 1788-1791.

Његов избор извјесно је био и посљедица сасвим особеног угледа који је уживао. Важио је за жустрог, предузимљивог, оштрог и одлучног, али и човјека бритке памети. Био је такође вјешт трговац, стоком. Претежни извор знатнијих прихода оновремених Срба са простора Београдског пашалука био је извоз стоке у Аустрију.

Било је познато и да не трпи непослушност, да је каткад пријек, па и да лако потеже оружје.

На збору у Марићевића јарузи код Орашца, у средишту Шумадије одлучено је да се подигне буна против дахија, четворице самовољних господара у београдском пашалуку. Њихов положај заправо није био легалан ни са становишта власти на Босфору, али је углавном невољно толерисан.

Непосредан повод био је терор дахија познат као Сјеча кнезова, уклањање виђенијих и предузимљивијих међу Србима.

Терор дахија је тада умјесто да спута бунтовност Срба заправо ненадано довео до распламсавања буне. Они су претходно 1801. године убили београдског пашу, да би се самовоља потом увећавала до почетка устанка 1804.

Под вођством Карађорђа устаници су убрзо ослободили већи дио пашалука. Буна је најприје захватила крајеве западно од Колубаре, Шумадију, потом Поморавље, Подриње, одакле су буна надаље ширила према југу.

Kада је њихов положај постао немогућ, а пад Београда био надомак, дахије су покушале бег низ Дунав. Посјекао их је војвода Миленко Стојковић, јула 1804, на дунавском острву Ада Kале, у Ђердапу. Одстрањивање дахија догодило се уз подршку представника легитимних власти на Босфору.

У првој фази устанка битан момент био је Бој на Иванковцу, код Ћуприје, августа 1805. када су устаници потукли војску Хафиз-паше, новопостављеног челника Београдског пашалука, који је у потпуности ослобођен 1807. године. Исход Првог српског устанка одредио је мир Русије и Турске потписан у Букурешту 1812. године.

Русија се тада, суочена са Наполеоновом инвазијом, окреће рату против Француза и широке коалиције коју су они предводили.

Турска је Kарађорђев устанак угушила 1813. Услиједио је егозодус устаничких првака, и самог Kарађорђа, потуцање „од немила до недрага“ по Аустрији и Русији.

У Србији, Турци у то вријеме спроводе страховит, неописив терор.

Пошто намјера примиривања устаника ауторитетом Бећир паше, из Босне, није донијела резултате, Султан на Србе шаље Хафиз пашу. Био је то преломни момент, јер од његовог пораза на Иванковцу, постаје несумњиво да су Срби у устанку против турске власти уопште.

Услиједила је Хаџи Проданова буна 1814, и Други српски устанак априла 1815. године, на Цвети, у Такову.

Први и Други српски устанак 1804. и 1815. године, поступно су довели до образовања нововјековне српске државе. Велики њемачки историчар Леополд Ранке назвао је тај период – Српска револуција.

Такође, Српском револуцијом започиње и процес ослобађања хришћанских народа Југоисточне Европе од Турске. Устанак Грка 1821. услиједио је по српском узору.

Борба Срба за независност, започета Карађорђевом буном на Сретење 1804. године, успјешно је окончана деценијама потом, поред другог захваљујући мудрости и вјештини књаза Милоша Обреновића.

Карађорђе је током Првог српског устанка (1804–1813), у склопу обнове српске државности, између осталог устројио и низ важних институција, непходних за поступно обликовање државног устројства, почев од хералдичких знамења, па до Велике школе, највише заслугом Доситеја Обрадовића, првог министра (попечитеља) просвјете обновљене Србије, што се узима као далеки зачетак данашњег Универзитета у Београду.

Први Устав Кнежевине Србије

Сретење је одабрано за Дан државности Србије и због чињенице да је 1835, на тај дан, у Крагујевцу, донесен први Устав Кнежевине Србије, назван – Сретењски. Формални назив је тада заправо био Књажество.

Његов творац Димитрије Давидовић израдио га је по узору на француска уставна рјешења из 1791, 1814. и 1830, као и устав новообразоване Белгије из 1831. Давидовић је творац и термина – устав. Претходно је кориштен термин – конституција, чему је уосталом придавано магловито значење.

Давидовић је устројио законско рјешење по највишим стандардима оновременог поимања политичких слобода, али сасвим непримјерено приликама у којима се тадашња вазална Србија налазила. Између осталог, у то вријеме, ни Аустријско царство, ни Турска, ни Русија, нису имале уставе. Управо те земље извршиле су притисак да се од Сретењског устава одустане.

На снази био само 55 дана

Устројен по узору на најслободоумнија уставна рјешења оновременог свијета, попут Француске, односно Белгије, Давидовићев устав, иако усвојен, остао је формално на снази свега 55 дана.

Сретењски устав био је подијељен на 14 поглавља, и садржао је 142 члана.

Предвиђао је пуну подјелу власти на законодавну, судску и извршну. Замишљено је да књаз и Совјет дијеле извршну власт. Веома важно, Устав је прокламовао личну неприкосновеност, слободу кретања, занимања, пуну правну равноправност свих грађана. Феудални односи су сасвим одбачени, као и ропство.

Поређења ради, у Хабзбуршкој Монархији феудални односи су били на снази, већим дијелом, до револуционарне 1848/49, у Русији до 1861. Његов творац Димитрије Давидовић био је знаменити новинар, дипломата, министар.

Устав који је написао, у поређењу са уставима европских земаља тог времена, био је крајње слободоуман. Осим ријетких изузетака попут Француске, Белгије, или САД. Кнежевина и Краљевина Србија имала је потом више различитих уставних рјешења: 1838, 1869, 1888, 1901. и 1903. године.