Годишњица злочина у Дракулићу: Без метка, у једном дану, ножевима и маљевима побијено 2.315 Срба

Био је то најмасовнији покољ Срба у НДХ у једном дану. Од јутарњих сати 7. фебруара 1942. до раног поподнева, без и једног метка, ножевима, маљевима, крамповима побијено је 2.315 Срба, међу њима је било и 551 дете.

Пред сведочењима ретких преживелих, пред исписаним редовима препуним невиђене мржње, бестијалности, бесрамности, и 82 године касније стаје памет.

На данашњи дан, да се не  заборави, 7. фебруара 1942, усташе из Павелићеве  личне гарде, „поглавниковог тјелесног здруга“ и Осмог усташког батаљона починили су, ваљда у историји света јединствен, невиђен покољ цивила и деце у српским селима Дракулић, Шарговац и Мотике крај Бањалуке.

Тог дана је у бањалучкој основној школи „Ђура Јакшић“ у Шарговцу заклано 52 српских ђака, сви који су се затекли у школи. Број од 52 заклане српске деце, која су претходно у школи раздвојена од хрватске и муслиманске, у извештају од 10. фебруара те године потврдио је и Еуген Дидо Кватерник.

Починиоце масакра предводио је капетан Јосип Мишлов, њему раме уз раме био је жупник, фратар Мирослав Филиповић, упамћен међу Србима тог времена као Фра Сатана. Помогли су и други хрватски фратри из Бањалуке, хрватско становништво из околине.

Покољ је испланирао адвокат и хрватски политичар, усташки стожерник, по злу чувени др Виктор Гутић. У књизи „Рат и дјеца Козаре“, Драгоје Лукић, који је годинама истраживао усташке злочине и судбину српске деце у НДХ, успео је да сабере, објави спискове побијене деце према којима је у Дракулићу убијено 294, у Мотикама 207, у Шарговцу 50, укупно 551 дете у три насеља.

Међу осталим побијеним били су углавном старци и старице, жене, сви који су се тог јутра  затекли у својим кућама. Војно способни мушкарци из тог дела Крајине углавном су већ били у заробљеништву.

После рата, учитељица Добрила Мартиновић сведочила је Лазару Лукајићу о злочину у школи у Дракулићу. Несрећна жена испричала је људском уму непојмљиве детаље:

„У учионицу је изненада за вријеме часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и дјеца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и ђеци.“

Фра Сaтaна je, сведочила је Добрила, замолио учитељицу да из клупе изведе једно од српске деце. Не слутећи шта се спрема, учитељица је из клупа извела малу Василију Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина који је тада био у заробљеништву у Немачкој:

„Фратар је нежно прихватио дјете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом дјецом, учитељицом и усташама. У учионици је настала вриска и паника. Ужаснута дјеца су вриштала и скакала, а Филиповић се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама – Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповједим и разрјешити свих гријеха.“

Затим је наредио учитељици да српску децу изведе из школе, отишао до друге учионице где је учитељици Мари Туњић наредио такође да српску децу изведе у двориште.

„У дворишту је, на утабаном сњегу, укруг поставио усташе, па наредио ђеци да трче поред њих. Kако које ђете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва ђеца нису поклана. За ‘кољачко крштење’ усташама су за прво клање најчешће подметана ђеца… Избезумиле смо се од страве и ужаса које су усташе радиле тај дан“, сведочила је учитељица.

Једна од учитељица полудела је тог дана гледајући шта злочинци раде у дворишту.

Сведочанство злочина оставио је и Ђорђе Рајић, кафеџија из Бања Луке.

„На осмог фебруара 1942. једна група загребачких усташа под водством фратра-исусовца именом Филиповића, из самостана Петрићевца крај Бања Луке, отишла је у српско село Раковица – Рудник крај Бања Луке. Тада су овђе убијена 52 радника Србина. Послије тога отишли су усташе под водством фратра Филиповића у село Дракулићи крај Бања Луке. У овом селу усташе су опет под водством фратра Филиповића убили око 1 500 Срба, људи, жена и ђеце“, испричао је овај човек.

У фонду Државне комисије за утврђивање ратних злочина су и два документа које је својевремено објавио Владимир Дедијер а која су октобра 1942. године послата из НДХ Министарству спољних послова трећег Рајха. У документима стоји да је у Дракулићу побијено сво српско становништва, у Мотикама близу 100 породица са 700 чланова, у Шарговцу 120 лица.

Покољи у селима око Бањалуке шокирали су и Немце па је фра Сатана који је у међувремену добио надимак Мајсторовић, због мајсторства у клању Срба, ухапшен. Немачки војни изасланик при Павелићевој влади Едмунд фон Хорстенау у извештају директно је за покоље оптужио Филиповића  и навео да су злочинима присуствовали и др Виктор Гутић и председник општинског суда др Стилиновић. Убрзо, Филиповић је после директне интервенције Вјекослава Макса Лубурића ослобођен.

Фра Сатани суђено је 1946. пред судом у Београду за бројне злочине у НДХ. Осуђен је на смрт и обешен и фрањевачкој одори. Инспиратор злочина у Бањалуци, др Виктор Гутић после  рата побегао је у Италију али је тамо ухваћен и  изручен Југославији. Суђено му је пред судом у Сарајеву, осуђен је на смрт и погубљен у Бања Луци 20. фебруара 1947. године.

Велики број усташа, крвника које је народ знао именом и презименом избегли су казну, после рата наставили су да мирно живе у својим кућама, са својом децом.

Годинама после рата злочин је у име виших циљева скриван, тек 1965. у Дракулићу је са петокраком на врху подигнут споменик „Жртвама фашистичког терора“, на споменику је написано да је убијено 1.400 људи, а националност жртава и крвника је сакривена.

Тек 1989. у Дракулићу је освештан спомен храм у сећање на 2.315 жртава и 551 убијено дете. Три године касније, петокрака на споменику замењена је крстом а број жртава преправљен на 2.300.