БЕСПУЋА БРОЈИДБЕНОГ ЗЛОСИЉА ИЛИ ДРАГО ПИЛСЕЛ СЕ ПОНОВО ЉУТИ:

Седамсто тисућа сведочиће жртви
Свети владика Николај

ДРАГО ПИЛСЕЛ ГОВОРИ

Бројање, пребројавање, надбројавање – прича се наставља, до бесвести. Опет се огласио Драго Пилсел, искрени хрватски екумениста и левичар, који је, поред Милорада Вучелића и „Печата“, критиковао епископа бачког Иринеја ( Буловића ), и његово позивање на немачка сведочења о броју жртава у Јасеновцу. Немачка сведочења су, вели Пилсел, крајње непоуздана.
Злобник би рекао: да су Немци говорили било шта слично о масовним хрватским жртвама српских геноцидних злочина, то нико не би доводио у питање.

Али, у реду. Прихватимо, макар условно, Пилселову тезу. Ако су немачка сведочења непоуздана, има и хрватских. Да узмемо у обзир и речи људи из Хрватске, или оних који су се нашли на територији НДХ.

СВЕДОЧЕЊЕ ХРВАТА

Хрват Јосип Риболи, који је радио у јасеновачкој писарници до јула 1943, пред комисијом за испитивање ратних злочина усташа, изјавио је, непосредно после Другог светског рата:“Ја сам чак био сакрио и спремио неке књиге, које би данас могле дати драгоцјене податке не само о бројевима него и о именима, али сам те морао једног дана спалити пред једном генералном преметачином, која је све прекопала и преорала, а да су те књиге нађене, била би цијела логорска писарна изгубила главе. Према свим изворним податцима, које сам ја могао прикупити и срачунати, до дана мог одласка из логора, а то је било 19. јула 1943., побијено је у Јасеновцу између 350.000 и 400.000 невиних људи. Колико је послије мог одласка пало жртава, то ја не могу да кажем, али ако узмемо, да се у броју од 400.000 не налазе претежно чисто логорске жртве, већ највећи број дају околна села, која су масовно заклана, а како тих села послије више није било, те држим, да усташки покољ у Јасеновцу послије мог одласка не би никако могао да досегне још један пута ту цифру. У броју од 400.000 побијених до мог одласка из логора, налази се 40.000 Цигана, 20.000 Жидова, око 20.000 Хрвата, док остатак од око 320.000 представља Србе православце.“

Овај документ се налази у четвртом тому зборника „Концентрациони логор Јасеновац“, који је, као велико и драгоцено дело Антуна Милетића, историчара, објавио јагодински „Гамбит“ 2007. Цео документ под називом „Извод из кратког приказа др Јосипа Риболија од 28. 05. 1945. о његовом виђењу логора Јасеновац“ објављен је у Милетићевој књизи под бројем 86. Дакле, до јула 1943, Јасеновац је прогутао четири стотине хиљада живота, при чему, наравно, многи нису ни били у логору, него су довођени и клани на територији Доње Градине.

СВЕДОЧЕ ХРВАТСКИ ЈЕВРЕЈИ

Ако не верујемо Немцима, па ни Хрватима, верујемо ли хрватским Јеврејима, који су преживели логор, и чија је сведочења објавио Јаша Алмули у књизи „Јевреји и Срби у Јасеновцу“ ( Службени гласник, Београд, 2009)?
Они су изразити противници бројидбеног ревизионизма.

Тако Божо Шварц вели:“И да додам, умањивати број жртава у Јасеновцу је велика глупост. За оно кратко време док сам ја био тамо, било је евидентно да су транспорти долазили, не један вагон, то је било по десет – петнаест марвених вагона пуних људи, а бројно стање у Јасеновцу је увек било исто“ ( стр.46)
Или Златко Вајлер, један од ретких из чувеног јеврејског спортског клуба из Загреба, „Макаби“, који се наносио главе јер је успео да побегне из јасеновачког пакла? Ево шта он каже:“Масовна убијања вршена су и ради чишћења православних околних села на босанској и на овој страни. Сви су они били одвођени у логор Јасеновац у великим групама, често, без икаквог пријема у логор, били одвођени на стратишта.(…) Сваког дана су долазили нови заточеници, а бројно стање је остајало приближно исто. Вршила се селекција и болесни и изнемогли у одвођени у Градину или убијани на неки други начин“ ( стр. 64).

И додаје Вајлер:“Данашња погађања око броја убијених вређају сваког заточеника Јасеновца“ ( стр.67 ). Под „погађањима“ Вајлер је, наравно, мислио на смањивање утврђених бројки.
Ту је и Миша Данон, Јеврејин из Сарајева, који сведочи:“Јер, свакодневно су долазили транспорти и такорећи нису улазили у логор. Пред логором или одамх на улазу су их прегледали, скидали све саа њих и право на ликвидацију.(…) Ја не могу да оценим колико их је било, али прилив је био толико велики да су то морали решавати масовним убијањем људи“. (стр. 75 ) И, наравно, „довођена су читава српска села“ ( стр. 79 ).
Тако пише у књизи Јаше Алмулија, који је све звучне записе својих разговора са жртвама предао у меморијална средишта повести о Холокаусту.

НЕПРЕБРОЈИВА ЈЕДИНИТОСТ ЈАСЕНОВЦА

Можда би, усред ове „бројидбене“ збрке, вредело да се сетимо шта каже баш Јаша Алмули, у интервјуу поводом изласка књига „Јевреји и Срби у Јасеновцу“:“Када ме неко пита за Јасеновац, ја му прво кажем да је то био логор усташке Независне Државе Хрватске која је била једини савезник и сателит хитлеровске Немачке која је своје Јевреје убила својим рукама на сопственом тлу. Остали су следили захтеве Немачке да им изручи своје Јевреје ради слања у логоре смрти на истоку Европе. Сви су раније или касније удовољавали захтевима Немаца сем Бугарске која им 50.000 Јевреја са матичне територије није препустила. Дала им је само 14.000 Јевреја затечених на новоприпојеним деловима грчке Тракије, Вардарске Македоније и дела Србије (Пирот).

Тако је то било са Јеврејима НДХ која је водила и политику затирања Срба у име стварања католичке Хрватске само за Хрвате. У таквој јединственој Хрватској, Јасеновац је такође био јединствен. Таквог логора није било ни у једној држави сателиту Немачке. Њега није имала ни сама Немачка. У њој је било грозних логора. Али у Аушвицу и другим логорима у којима је убијена већина од шест милиона јеврејских жртава Немачке, убијање је обављано на индустријски начин. До последњег тренутка жртве су држане у незнању шта ће са њима бити да не би биле узнемирене, пружале отпор и реметиле индустријски темпо убијања. У хали за пресвлачење пред великом гасном комором стајали су варајући натписи као „Запамтите број где сте оставили своје ствари да би их лако нашли.”Јасеновац је био дивљачка супротност свему томе.“(1)
И још (опет Алмули):“Закључио сам да је Јасеновац у усташкој Независној Држави Хрватској био много страшнији логор смрти него Аушвиц у окупираној Пољској, то највеће нацистичко стратиште. Покојни Ђорђе Лебовић, драмски писац, у мојој књизи Живи и мртви сведочио је да су Немци у Аушвицу настојали да жртве до последњег часа не дознају да ће у гасним коморама бити угушене и у крематоријумима спаљене, да се не ремети ток њиховог индустријског начина убијања.

Хрватске усташе су отворено убијале на најдивљачкији начин сопственим рукама, ножевима, маљевима, гвозденим шипкама и врло ретко мецима, о чему у мојој новој књизи подробно говори покојни пуковник Златко Вајлер.“(2)
Наравно, Алмули није оспорио немачку крволочност, али се она увек уклапала у начине индустријског убијања.
Јединитост Јасеновца – то и јесте кључна тема коју покушавају да избегну ревизионисти. У ствари, покушавају да нам је заклоне причом званом „бројке и слова“.

Али, то неће и не може проћи. Јер, како је сведочио Владика Николај, кад дође до свеопштег васкрса, седамсто хиљада Новомученика српских сведочиће пред Христом.
О овој теми суд ће дати Богочовек Христос и Новомученици српски, убијени због праве вере и светог народног имена.