Владимир Умељић: МАЈКА ГЛУПАКА ЈЕ УВЕК ТРУДНА

Да ли је ова прастара народна пословица из Ирана ако не кључ, онда путоказ ка барем једном важном узрочном фактору проблема тј. континуираних девијација (грешака, преступа, странпутица, сукоба, све до апсурда) при функционисању социјалне заједнице, почевши од односа двојице људи тј. од њене основне ћелије, породице, па до читавог човечанства?  

Или таква поставка потиче из надменог језичког вокабулара салонских интелектуалаца, отуђених од стварности, који елитистички и ларпурлартистички („уметност ради уметности“, када је нешто само себи сврха) дају своје процене и оцене, анализе и пресуде, без обзира на њихову оправданост, примереност, применљивост и корисност у ширим социјалним размерама?

Но против тога говори већ чињеница, да се при овоме ради о народној пословици, дакле о одразу вишевековног искуства огромне већине дотичне социјалне заједнице а не о некаквом, да ли самозваном и самозадовољном или не, али ексклузивном интелектуалном кружоку.

Другим речима, таква пословица поседује реткост (и вредност) једног духовног брилијанта, јер је без трунке икакве сумње настала и одржала се вољом народне већине, она дакле по свим важећим критеријумима поседује поред осталог и демократски карактер и легитимитет, што се и у политици тешко налази.

Већ то је довољан разлог да се њена порука нешто ближе размотри.

 

Свакако, примера из историје, из живота, има непрегледно много, за њихово навођење и разматрање у светлу ове пословице не би биле довољне читаве библиотеке, стога је неминовно ограничити се на један или пар случајева.

Као прво, ова вербална слика „Мајка глупака је увек трудна“ артикулише искуствено сазнање да је људска глупост неискорењива, да се увек изнова рађају људи који не следе здравом разуму а тиме ни позитивним социјалним правилима, етици, моралу, итд. а о било каквој форми вере, тешко је и говорити.

То се наравно може и другачије формулисати, нпр. (медицински речник) људска глупост је пандемија, против које је немогуће створити вакцину или пак латинска изрека „Што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу“, односно (индиректно) „Игноранција и ароганција, глупост и надменост су близанци“ и сл.

Као друго и само профилактички, врло је незахвално ословљавати ову сензибилну тематику у јавности а управо из разлога да је добар део читалачке публике без обзира ког профила (исто тако – искуствено) увек спреман да аутору пребрзо залепи етикету елитизма и арогантности, самопрецењивања и презира према ближњем. То значи, ко год циља на аплауз и некакву популарност, боље нека се остави тога.

Стога још једном, овде се разматра једно народно, већинско искуствено сазнање.

Ако сада то теоретско сазнање конкретно применимо у пракси, рецимо као прво на примеру читавих генерација председника и водећих политичара САД, који следе постулатима о Американцима као „изабраном народу“, рођеном да води свет, да је један амерички живот вреднији од сто, хиљаду или стотину хиљада неамеричких, да се америчке границе бране у афричкој Анголи, обала Мисисипија на обали вијетнамског Меконга а Јелоустон Парк у руском Сибиру – шта се намеће као закључак?

Сигурно, тиме ова пословица још увек не постаје неприкосновени аксиом, јер је поједностављивање исто толико погрешно као и уопштавање, а једној анализи ове врсте несумњиво припадају разни аспекти политичке, социолошке, психолошке, економске, природе, метода „испирања мозга“, принцип „штапа и шаргарепе“, итд.

Али зар се тиме не потврђује ипак горња констатација „искуствено сазнање да је људска глупост неискорењива, да се увек изнова рађају људи који не следе здравом разуму а тиме ни позитивним социјалним правилима, етици, моралу, итд. а о било каквој форми вере, тешко је и говорити“?

То се односи како на те водеће елите, тако и на њихове следбенике.

Исто наравно а по могућству и у још већој мери важи и за све неамеричке председнике и политичаре (и њихове следбенике), који генерацијама и генерацијама прихватају и следе тим постулатима политичко-економског естаблишмента САД, иако их већ просто искуство а без било каквих теоретских размишљања учи, да они немају никакве везе са здравим разумом, већ само са сингуларним, себичним и безобзирним интересима.

Погледајмо, као друго, на једном примеру „из сопственог дворишта“ ову констелацију, при чему она на први поглед изгледа још комплексније, још удаљеније од било какве јасне, „црно-беле“ слике.

Најтрагичније историјско искуство и највеће српско страдање представља несумњиво Србоцид хрватске државе 1941-1945, који је недвосмислено научно утврђен и доказан, који се међутим упркос тога до данашњег дана оспорава, релативизује и пориче, превасходно од стране доброг дела хрватских водећих елита, као и од стране Ватикана, чије је тадашње локално свештенство било врло активно у редовима геноцидних злочинаца.

Они имају одређену подршку ревизиониста историје, пре свега са немачке стране.

Са друге стране имамо српску струку и објективни део светске науке, при чему је са српске стране најважнија институција од националног значаја београдски Музеј жртава геноцида, који ужива безрезервну подршку државе (Ана Брнабић, в. доле) а чији председник Управног одбора је владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк).

Црква и држава – има ли јаче гаранције доследности при борби за историјску истину?

Челници Музеја жртава геноцида, поред владике Јована, бивши директор Вељко Ђурић Мишина и тренутни директор Дејан Ристић, последњих година су пленили пажњу јавности превасходно дискусијом о (отвореном, непознатом) броју жртава Јасеновца и управо крсташким походом против свих другомишљеника.

Но то се испоставило као бацање „димних бомби“ и одвлачење пажње од нечег много важнијег, много тежег. О чему се ради?

На прошлом Сајму књига у Београду је била представљена моја нова научна студија „Када мртва уста проговоре (О Србоциду хрватске државе 1941-1945.)“, где сам поред осталог представио и дотичну контроверзу. Овде један кратки исечак из једног од интервјуа, који сам тим поводом дао. То се, значи, већ појавило у јавности, али се за љубав истине не може довољно често понављати:

„Што се тиче доприноса завршног дела ове књиге борби за историјску истину, овде би поново било примерено модификовати, проширити наслов овог разматрања – када мртва уста непокајаних починитеља злочина проговоре, она у принципу изговарају лажи.

Јер овде се представљају и анализирају они, који релативизују и шта више поричу и саму чињеницу Србоцида, масовног и стравичног геноцида над Србима у и од стране хрватске државе 1941-1945.

То малтене већ од краја Другог светског рата чини велики део хрватских историчара и припадника других њихових водећих елита, но овде је тежиште на њиховој актуелној немачкој „перјаници“, на историчару Александру Корбу, који неуморно тврди да се у хрватској држави 1941-1945. није догодио геноцид над Србима, да је то само „српска измишљотина, лаж и митоманија“.

Та „перјаница“ је, дакле, у научном смислу превасходно барјактар тзв. контрафактичке историје, која се свесно бави нереалним спекулацијама и не осећа се ни у ком случају обавезном чињеницама, односно историјској истини.

А о моралном, етичком, хуманистичком аспекту овог става – да и не говоримо.

Поразно је сазнање да он налази подршку не само у горе ословљеним хрватским круговима, већ и међу званично највишим српским ауторитетима за ова питања (по додељеним им звањима и функцијама), окупљеним управо око наше најважније институције у том погледу, око београдског Музеја жртава геноцида, поименце код његовог дугогодишњег директора Вељка Ђурића Мишине, председника Управног одбора Музеја, владике Јована (Ћулибрка), чију линију како изгледа следи и нови директор Дејан Ристић, у најмању руку при замагљивању суштинске проблематике.

Јер овај последњи актуелно не престаје да у медијима хвали своје саборце и себе, и да се притом превентивно заклања иза државе, као што то и епископ Јован исувише радо чини у односу на СПЦ. Цитат:

„Активним деловањем председника Управног одбора Музеја жртава геноцида епископа Јована, дугогодишњег директора Музеја историчара професора др Вељка Ђурића и читавог стручног тима ове установе културе од националног значаја, на научном и јавном пољу, а у пуном сагласју и координацији са највишим државним органима Србије и Републике Српске (…)“.

У једном погледу Дејан Ристић несумњиво има право, ради се заиста о врло „активном деловању“ истих.

Питање: Само моменат, контроверза око броја жртава Јасеновца додуше не престаје и врло је присутна у јавности и…

Одговор:… и представља превасходно бацање „димних бомби“, које непревидиво (и успешно) одвлаче пажњу јавности од суштинске проблематике, дакле од фактичке и делотворне подршке истих дотичном Александру Корбу, здушном и очигледно животно посвећеном порицатељу и саме чињенице геноцида над Србима 1941-1945, при чему је он само део једног систематског и промишљеног пројекта, онај пословични „вршак леденог брега“.

Питање: Шта подразумевате под „бацањем димних бомби“? Број жртава Јасеновца је изузетно важна тема.

Одговор: Изузетно важна и изузетно сензибилна, али не и одлучујућа, јер у научном смислу речи квантитет жртава не одлучује о квалитету злочина, о карактеру злочина геноцида.

И – тај број је отворен, неутврђен, непознат, дискусија о њему је легитимна и неопходна.

Мој лични став одудара од устаљених „фронтова“ и гласи, да свеукупност историјских извора легитимише поставку о реду величине од стотина хиљада жртава, ослањајући се при томе на математичку теорију вероватноће, засновану на аксиомима Андреја Колмогорова, која заједно са статистиком чини област математичке стохастике.

Свако експлицирање тврдње, дакле, о дефинитивних 80.000 или 100.000 жртава Јасеновца је у најмању руку неодговорно, јер недовољно утемељено (недовољно података = недовољан резултат), али и став о 750.000 па до 1.000.000 или више, нема упориште у горе наведеним научним параметрима.

Ту поставку сам, иначе, представио и образложио већ 2014. у једном објављеном научном раду. Обавештење за све скептике, тај реферат је прихватио лично академик проф. др Србољуб Живановић, као председавајући Шесте међународне конференције о Јасеновцу у Бањалуци, и уврстио га у дневни ред, и у Зборник конференције.

И то упркос свом ставу, којi се врло разликује од мог.

Не ради се, значи, о тражењу некаквог компромиса између ова два у јавној дискусији доминантна става, што је ионако безизгледно, већ о покушају трезвеног размишљања о аргументима, који стоје на располагању.

То, међутим, овде није тема.

Но фокусирањем пажње јавности скоро искључиво на то отворено питање, систематски се замагљује чињенично стање, да горе ословљени „званично највиши српски ауторитети за ова питања (по додељеним им звањима и функцијама)“ већ годинама позивају Корба на научне конференције (Београд 2016.) и симпозијуме (Загреб 2019.) и стављају му на располагање десетине страница у званичном гласилу Музеја жртава геноцида, у Годишњаку за истраживање геноцида (св. 12/1, 2020.), да би овај излагао и заступао своје ставове.

Они дакле не једном, већ годинама и годинама консеквентно покушавају да у име српског народа-жртве злочина геноцида дају научни и етичко-морални легитимитет некоме ко заступа став да се „у хрватској држави 1941-1945. није догодио геноцид над Србима“, да је та тврдња „само једна (велико)српска националистичко-комунистичка конструкција, гајење циничног култа жртава, лаж српског свештенства и власти, митоманија“, да су само „наводно крволочне“ усташе били у суштини „сањари и визионари“, које су Срби „перфидно сатанизовали“, итд.

Циљ коме Александар Корб својим апсолутно бесрамним историјским ревизионизмом дакле тежи а они очигледно и нажалост форсирају, промовишу и подржавају, ја означавам као потенцијално завршни геноцидни чин:

Убијање историје = убијање националне свести = убијање нације.“

Како схватити ову активност челника Музеја жртава геноцида у Београду? Да ли се и овде може наслутити нека веза са овде тематизованом иранском народном пословицом, може ли се она применити и на њих?

Мишљења сам да не, јер против тога говори не само њихово универзитетско образовање и академски статус, већ и промишљеност с којом они промовишу овог врлог порицатеља Србоцида хрватске државе 1941-1945, као и успешна кампања бацања „димних бомби“, којима би ова њихова опасна, ненаучна и надасве неморална работа требало да остане незапажена у стручној и општој јавности.

Спекулације о њиховим правим мотивима, да ли корупција или трговина утицајем, уцене, политички притисци и сл. немају смисла, јер не постоје било какве јавности познате чињенице, које би говориле у прилог неке од њих.

Но само је легитимно подсетити на политички постулат Никола Макијавелија: „Није важно шта ко каже или уради, важно је коме то користи!“ Сложићемо се, да то ни у ком случају не користи нити науци односно етици, нити култури памћења у односу на још неизбројане жртве Србоцида хрватске државе 1941-1945.

Могућа је, међутим, једна друга веза између њих и ове иранске пословице „Мајка глупака је увек трудна“, наиме, да су они њу применили на стручну и општу јавност, па очекивали да ће ето проћи са овим својим концептом.

За то би говорила и чињеница да они врло гласно ћуте на ова моја излажења у јавност. Јасно је, додуше, да они једноставно немају никаквих противаргумената, али је упркос томе симптоматично да нема баш никакве реакције.

Но оно што је неупоредиво важније од свих могућих реакција овде ословљених, то је да се сви одговорни подробно упознају и суоче са овим алармантним чињеничним стањем ствари и заузму одговарајући став, извуку праве консеквенце из тога.

Другим речима, да размисле о сопственој одговорности за, како је српска премијерка Ана Барнабић 13.09.2023. јавно огласила, „пуну и безрезервну подршку Владе Републике Србије целокупном тиму Музеја жртава геноцида“.

Да ли је она размислила, да тиме уједно даје и „пуну и безрезервну подршку Владе Републике Србије“ и промовисању Александра Корба и његове експлицитне тврдње, да се „у хрватској држави 1941-1945. није догодио геноцид над Србима“, за које је одговоран „целокупни тим Музеја жртава геноцида“, мада на првом месту наравно његови челници?

То се наиме, по уклањању „димне завесе“, испоставља као сасвим другачија ситуација и сасвим други ниво одговорности, него при давања подршке једној страни при дискусији о (отвореном, јер неутврђеном) питању броја жртава Јасеновца, зар не?

Ни они, дакле, који су својевремено тако безрезервно стали иза челника Музеја жртава геноцида нису имуни на грешке, но оне су ту, да би се исправиле, да би се из њих учило. Јер српском народу се може доста тога приговорити, али не и да за већину важи иранска пословица „Мајка глупака је увек трудна“.

Напротив.