СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ: Стратешки аутизам и пут без повратка

После великих светских догађаја историја разоткрива да су у свим кризама ипак постојале неке врсте контаката супротстављених страна и разговора о ономе шта долази после. Чак ни у најтежим ситуацијама контакти нису прекидани. Али, украјинска криза је прва у којој више нема никаквих контаката супротстављених страна

Украјинска криза је довела да, како сведоче дипломатски кругови, по први пут нема никаквих контаката између америчке администрације и Москве. Потпуни прекид, што није било ни у време најтежих криза током Хладног рата. Тих контаката нема ни преко „трећих“ посредника. Преко тих посредника постоје само пословне везе оних који купују руску нафту и гас али то нема никаквог значаја за односе Вашингтона и европских земаља и Русије.

Русија је, требало би подсетити, била заинтересована да се успоставе контакти и то преко посредника, који није Американац али који би добио поверење Вашингтона и под тим ауторитетом контактирао са руском страном. Такав посредник није пронађен. Амбасаде још постоје, али нема контаката.

Одговорност за непостојање контаката је, према тим дипломатским круговима, на страни Америке чија је администрација у некој врсти аутистичне коморе и окренута је наративу намењеном домаћој јавности. Све те приче о плановима за окончање рата и самоувереност у проценама када ће рат бити завршен немају никакве везе са реалношћу и чиста су пропаганда. Нема ту никаквих планова нити контаката којима би се како-тако формулисала послератне ситуација. У ствари, реч је о куповању политичког времена а у основи то је тражење начина и припремање терена за избегавање признања пораза. Америка и НАТО су, свима је јасно, већ поражени у Украјини. А у медијима се чак пласира и прича о победи јер наводно Америка је спречила Русију да заузме више територије него што је заузела. То ће, како изгледа, бити проглашено америчком победом.

На ту пропаганду Русија одговара да циљеви Специјалне војне операције још нису постигнути и да операција наставља да испуњења циљева.

Врућ кромпир

Контакти очигледно и не интересују америчку администрацију и Америка се, како изгледа, постепено извлачи из Украјине. Тај „врућ кромпир“ Вашингтон „додељује“ Европској унији (ЕУ) и европским НАТО савезницима. Пошто се пораз већ десио, циљ Америке је да за то оптужи Европљане а у својој јавности да за тај дебакле каже да Америка није одговорна. Како сада стоје ствари, Европљани предвођени ЕУ и Немачком пристају на ту понижавајућу улогу. Сва енергија је усмерена на прикривање пораза а о последицама нико и не мисли.

Слично је и на Блиском истоку, том другом горућем месту, где су Америка и њени савезници суочени са поразом. На Блиском истоку се све темељно променило избијањем рата у Гази пре скоро четири месеца. И приче о решавању тамошње кризе изазване ратом у Гази су бесмислене, све је пропаганда како би се прикрио не само пораз Израела него и Америке и ЕУ које су одлучно на страни пораженог. Израел као кључни амерички клијент на Блиском истоку више никада неће бити оно што је био и његова оружана сила нема статус непобедиве. Уз то, Међународни кривични суд је прихватио оптужбу Јужне Африке за геноцид у Гази. То јесте симболично али неће остати без последица.

За разлику од Украјине, Америка је директно војнички далеко присутнија на Блиском истоку. Према проценама Међународног института за стратешке студије, Америка има око 47.000 војника у базама на Блиском истоку, углавном у Катару, Уједињеним Арапским Емиратима, Кувајту и Бахреину али на хиљаде их је још и по другим земљама региона, пре свега у Ираку и Јордану али и Сирији где обезбеђују америчку крађу сиријске нафте.Постоји и непријављена мања база и у Израелу.

Али, нису безбедне, Блиски исток се више не плаши ни Америке ни Израела. Пентагон је саопштио да је од средине октобра, после почетка рата у Гази, било 165 напада на америчке положаје у региону: 66 у Ираку, 98 у Сирији и последњи у Јордану у прошлу недељу. Извесно је да је било и америчких жртава али није познат њихов број. Иако Бела кућа тврди да Америка не намерава да повуче своју војску из региона, лист „Вашингтон пост“ сазнаје да се ипак размишља о делимичном повлачењу пре свега из Ирака и Сирије. Не би требало да буде изненађење да се Америка на крају практично повуче из већине земаља Блиског истока. И на то, како изгледа, не би требало дуго да се чека.

Одбрана репутације

Америка очигледно сада припрема осветничке нападе на иранске интересе у Сирији и Ираку али се тиме само све више уплиће у сукобе на Блиском истоку, које не може да добије. Занимљиво је да, како сазнају медији, Вашингтон преко Швајцарске као посредника тражи од Ирана да не предузима узвратне акције после тих америчких напада. Јер, Америка наводно не жели рат против Ирана него само демонстрацију одбране своје репутације. Другим речима, ја ћу да пуцам у тебе али тражим да се ти не браниш. Невероватан начин размишљања.

Тако естаблишмент у Вашингтону замишља реалност која би онда била разглабана у Савету безбедности Уједињених нација где би Америка уложила вето на било какву резолуцију. Али, на Блиском истоку Уједињене нације неће имати и већ немају битнију улогу јер нико више не жели да губи време у тим расправама и натезањима. Пресудну улогу на Блиском истоку ће имати нове глобалне интеграције пре свега БРИКС где су Русија и Кина водеће земље. Ту нема Америке.

Суочен са поразима, такозвани Колективни запад се и даље ослања на наративе како би се одвратила пажња јавности, толико лажи је ипак ретко виђено. Међу новинама западног наратива су и идеје о поновном увођењу обавезног војног рока. Још није јасно шта и како би то могло да изгледа а до сада су се јавно изјасниле Велика Британија, Немачка, Шведска, Белгија, Латвија и Литванија. Оне предводе ту нови идеју. Изговор је претња од Русије и рат против ње. Ратни хушкачи у том светлу засипају јавност разним теоријама и плановима како ће Русија напасти Европу и како ће то да изгледа. Тврди се чак да би то могло да се деси за четири до 12 година. Невероватно је у којем нереалном свету живе они који одлучују о рату и миру и животима милиона људи.

Неталентована пропаганда, јер се у тим земљама истовремено прича како је Русија изгубила у Украјини па зашто се онда плаше поражене Русије.

То је потпунио аутистичан амбијент из којег може још много зла да се изроди.

Терет одлука

Америка и њени савезници једноставно немају капацитет за толико амбиција а неизвесно је како ће да издрже поразе. Порази у Украјини и на Блиском истоку ће темељно променити свет и срушити стратешке интересе Америке због којих се све ово и дешава.

Али се не одустаје и одбијају се контакти који би могли да спрече веће катастрофе. Уместо разговора тражи се ново оружје и ратна економија. Ако се погледа структура нових инвестиција у војну опрему највећи део се односи на осавремењавање и производњу нуклеарног наоружања што буди сумње да је Запад спреман да на крају својих пораза употреби нуклеарно оружје. Много људи ће страдати али то неће сачувати Запад од историјског пораза.

Унутар Запада и НАТО пакта постоје неслагања али на крају то ништа не значи. Америка и НАТО имају веома јаку мрежу утицаја у тим земљама па је практично немогуће било шта променити. Најбољи пример су Турска и Немачка. То ће престати само онда када Америка сама оде.

Западни свет је, у ствари, на путу без повратка. Обмане Запада су сада свима видљиве и оне су неодрживе. Те обмане су присутне дуго времена, чак и вековима, али сада су свима јасне и неодбрањиве. Моћ и супериорног Запада из прошлости су нестали и то се више не може поправити.

Али, како сада ствари стоје, дуго ће потрајати те фантазије јер се, пре свега, хране русофобијом а русофобија је сада и званична политика западних земаља, она је политички институционализована. И јавност је за то дуго медијски припремана.

У овом времену нема контаката али када криза ипак прође одлучиваће они који буду победници а већ сада је јасно ко су то: Русија, Кина и нове интеграције. А тада неће бити много простора за губитнике који сада одбијају било какав дијалог. Ништа није научено из историје.

А живот нас учи да када се нешто изгуби никада до краја не може да се врати. Увек остане нешто што је неповратно. То правило живота ће бити терет који ће свет носити наредних деценија, у новој епохи.