Вируси, бактерије и родно сензитивни језик, или: Случај уцене Виктора Орбана

Ако премијер Мађарске мора да уради оно што неће, зашто Европска унија не би писала нови речник српског језика

Из неког разлога је у српском језику реч мост мушког рода а маст женског, док је доба једина именица средњег рода у српском језику која се завршава на а. А и иначе је тог средњег рода у језику било и пре него што га је настало са небинарним и осталим идентитетима и њима припадајућим личним заменицама којих у Сан Франциску, пребројали су, већ има барем 97, с тим што се бројање наставља.

Но није то сад тема, него језик – који има нека своја правила творбе речи и развоја њихових значења, као производ својеврсног сталног, невидљивог народног плебисцита. Па је, на пример, министарка престала да буде госпођа министарка и постала чланица владе, јер смо од Живке министарке доспели до – рецимо, било је и таквих случајева – Гордане Чомић или Зоране Михајловић. Чиме се нисмо усрећили много више него оним случајем Радета Басте, који у том смислу представља очигледан доказ родне равноправности.

Што се тога тиче, свакоме нормалном је ваљда јасно: наравно да су жене и мушкарци равноправни, и да тако морају да буду и третирани. Осим што, разуме се, даме имају предност.

И још пар података о (не)неравноправности полова. У Швајцарској је женама тек 1990. дато пуно право гласа. У Америци жене зарађују за петину мање него мушкарци за исти посао, и у том погледу напретка нема већ двадесетак година, колико год причали о равноправности и разним правима. У Европској унији та разлика између мушкараца и жена, у корист мушкараца, износи у просеку 12,7 одсто. A у Србији је у просеку дупло мања разлика између мушкараца и жена него у Европској унији: 6,3 одсто. Боље него у 21 чланици Европске уније.

Подразумева се, то што је углавном равноправно у Србији је и углавном недовољно. Али Европска унија, јер јој таква равноправност није профитабилна, не инсистира на неком закону да нам плате у Србији буду довољне.

Но зато заузврат Европска унија инсистира да нам пише српски језик, и то уз подршку Немаца који изгледа боље знају како се сензитивно говори српски језик, па још то зову Законом о родној равноправности; као да је радницама важније како им се зове радно место него колике су им плате и да ли тиме могу да прехране своје породице.

Својевремено смо се, и то са оправданим разлогом, подсмевали Хрватима када су измишљали мљевенике да не би били ћевапи и све томе слично како им језик више не би неугодно подсећао на српски, кад, ево нас и самих где свој језик мењамо насилно, уместо путем поменутог природног одабира и оног невидљивог народног плебисцита у склопу кога речи с протоком времена настају, нестају или мењају своје раније значење. Уместо тога, сада – декрет Европске уније.

Ево једног насумичног примера који доказује да нам неко (други) пише српски језик уместо да га демократски сами стварамо сви ми који тим језиком и говоримо.

Како се, наиме, зове женски ватрогасац – ватрогаскиња или ватрогасица или нешто треће? Језик би, кад би се указала потреба за тим појмом, сам то регулисао током времена, па би сходно томе било и кодификовано; али нема времена јер закон мора да ступи на снагу до јуна, па ће то морати да нам буде прописано.

Разуме се (док се још разумемо) све је и горе од тога. Већ је на РТ Балкан било речи о накарадности саме идеје да нам држава – штавише, страна држава посредством наше, у склопу ЕУ интеграција – одређује српски језик; упоредили смо то са ситуацијом у којој би држава, а не струка, одређивала шта је вирус а шта бактерија.

И ето још једног куриозитета око овог сензитивног лингвистичког Франкенштајна којим смо дужни да говоримо, пишемо и мислимо под претњом казне.

Ако је, наиме, потпуно нормално да се струка пита око вируса, бактерија и вакцина, зашто није нормално да се надлежна струка пита и око језика? А Одбор за стандардизацију српског језика и остала стручна тела изричито су се изјаснили против свег овог апсурда о родно сензитивном новоговору. Који је притом перфидно убачен у Закон о равноправности полова не би ли свако ко се противи насиљу над језиком био осумњичен за насиље над женама.

Струка је рекла своје али победа над српским језиком засад припада овим проевропским језичким антиваксерима.

Што нас доводи и до следећег важног питања: зашто? Кратак одговор: зато што им се може.

Нешто прецизније образложење пак садржано је у речима једног бриселског дипломате цитираним у магазину „Економист“, на које смо на овом месту већ указали пошто представљају корисно објашњење положаја у коме се налазимо: „Једном кад нека земља аплицира да се прикључи Европској унији, она постаје наш роб.”

Али без бриге: ништа боље није ни онима који су се већ прикључили Европској унији. Случај Виктора Орбана о томе говори савршено речито, и нема тог, макар и родно сензитивног језика који би могао да неразумљивим учини оно што му се догодило.

Подсећања ради, „Политико“ нас је уочи овонедељног Самита Европске уније обавестио да се спремају да „ућуткају Мађарску“ тако што ће одузети право гласа Виктору Орбану ако би покушао да гласа онако како он хоће, а не како мора. Док је „Фајненшел тајмс“ истовремено открио и да претња није само политичка, него и економска – рушење мађарске форинте, одвраћање инвеститора и томе слично – и све то уз отворено признање да „ово јесте уцена“.

Орбан је и сам то констатовао на путу за Брисел, уз поруку да „Мађарска не може да буде уцењена“. Но, на крају је био присиљен да уради баш оно што је рекао да неће урадити. Испоставља се да је такав поредак у европској тамници народа.

Управо на то место води и европски пут Србије. Преко оног родно сензитивног језика којим ће нам лепо објаснити да другог избора и немамо, и да због тога треба да будемо срећни. На српском се то, наравно, зове ропство, као што рече и онај бриселски дипломата, но, баш зато ће нам српски језик и укинути. Ако им ми то дозволимо.