Чиповање српског језика: Родна равноправност и језички стандарди

Када би се применио Закон о родној равноправности, тачније одредбе које прописују обавезу употребе родно осетљивог језика у називима радних места, положаја, звања и занимања, у јавној управи, уџбеницима и медијима, то више не би био српски језик, него неко чудовиште, каже за РТ Балкан председник Одбора за стандардизацију српског језика професор Срето Танасић.

Тај закон је једноставно, што се тиче језика, неприменљив, додаје он.

У закону који је прописао обавезну употребу речи попут војникиња, кловновка, бискупка, не ради се само о увођењу накарадних кованица у српски језик, па ни само о томе да ће морати да буду мењани шифарници занимања, звања у дипломама. Ради се о изменама у самом корену језика: мењању граматичког рода, синтаксе, лексике, језичких стандарда које прописују стручњаци-србисти и лингвисти и који се обликују десетинама и стотинама година.

Није нам познато да се до сада у историји српског законодавства прописивало језичко ткиво законом, истиче професор са катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду Катарина Беговић. Зар држава може да се упушта у питања нормирања језика, пита се и старији професор на катедри Виктор Савић, уједно и научни саветник Института за српски језик Српске академије наука и уметности.

„Држава може само да пропише домен употребе језика, а како ће да изгледа сама та језичка материја то није њен посао“, истиче Савић.

То је, отприлике, као када би држава одређивала законом шта је вирус, а шта бактерија.

Препорука о коришћењу родно осетљивог језика постоји у законодавству неких земаља Европске уније, али тамо се ради само о препоруци, а не о обавези какав је случај у нашем закону. Обавези за коју немамо и не можемо ни имати правопис, ни речник ни граматику, али имамо језичке брошуре финансиране новцем разних западних фондација и организација.
Граматички џендер именица: Мењање граматичких категорија

Када су у питању титуле, звања, занимања, положаји, јавне функције, норма српског језика прописује да се у формалној, службеној комуникацији, исписивању сведочанстава, диплома, формалним обраћањима, користи мушки род као неутралан граматички род који покрива представнике обају полова, подсећа професор Катарина Беговић.

„Дакле, доктор наука је било мушкарац било жена, секундарно је да ли је мушкарац или жена, примарно је значење титуле која корелира са знањем које нека особа има“, објашњава Беговић.

Она додаје да поборници родно осетљивог језика полазе као од аксиома од тврдње да мушки граматички род у језику није неутралан, што је лингвистичка неистина.

„Полази се од претпоставке да жене треба учинити видљивијим на вишим положајима и функцијама и да се тако боримо против неравноправности. Али, у Закону о родној равноправности уопште се не ради више о положају жена у друштву, јер би се иначе звао Законом о равноправности полова, већ се заправо ради не само о полу, већ и о родним улогама“, каже Беговић.

Уз то, ни српски Устав не познаје термин род, већ само пол, додаје она, и истиче да термин род у српском језику ми не користимо како се он користи данас као превод с енглеског џендер или родна улога.

А управо га тако користе поборници родно осетљивог језика. Они себи дају за право да мењају природу једне граматичке категорије, тј. именичког граматичког рода, истиче Виктор Савић.

„Када се говори да се гради одређени фемининатив то уопште не значи фемининатив у класичној феминистичкој теорији која налази свој израз и у језику и превазиђена је, него је то само један од видова родног ословљавања у оквиру млађе џендер-идеологије. То није ознака за жену него је ознака за оног који припада женском роду као џендеру“, напомиње Савић.

И наводи пример: када кажемо возачица камиона, поред возача камиона, то није само жена која вози него и мушкарац који се изјашњава као жена што вози. При чему никоме не ускраћујемо право на то, напротив, али треба јасно рећи о чему се ради, без сакривања иза „игре речи“ и претње правним насиљем према онима који се не буду повиновали закону, наглашава Савић.

„Они се баве чиповањем речи у српском језику и чипујући их убацују џендер, род који пожеле. Од нормалних речи стварају парове речи, а сутра то више неће бити ни парови него комплети, онолико колико има џендера-родова“, каже Савић.
Синтакса и кћитакса: Рушење конструкције реченице

Увођењем паралелних форми које се препоручују у приручницима за употребу родно осетљивог језика, а које углавном нису ни писали нарочити специјалисти из одговарајућих области српске лингвистике, нарушава се семантичка проходност реченице, стил, израз, постоје проблеми у конгруенцији, указује Катарина Беговић.

Матица српска у свом саопштењу из 2021. године наводи пример како би изгледао само један кратки одељак из уџбеника преобликован по законски обавезном родно осетљивом језику.

„Староседеоци/староседелице Америке су Индијанци/Индијанке и Ескими/Ескимке (Инуити/Инуићанке). Они/оне припадају жутој раси. Преци/преткиње Индијанаца/Индијанки доселили/доселиле су се из Азије. … Индијанци/Индијанке су се проширили/прошириле и населили/населиле амерички континент све до Огњене земље на југу“.

Овакве напоредне конструкције које ни у једном природном језику на такав начин не постоје сукобљавају се и са једним од основних лингвистичких начела: начелом језичке економије, указује Виктор Савић.

„Ако фокус не може да вам се одржи на смислу него на праћењу дифузне граматичке структуре, ви нисте у стању ни да прочитате ни да разумете текст“, каже Савић.

Осим тога, фабриковањем мноштва нових речи, што је до сада непозната пракса у стандардном српском језику, угрожава се једна од основних функција стандардног језика: да обезбеди стабилност једног друштва.

„Када ви стандардни језик бомбардујете хиљадама нових речи нарушава се осећај језичке стабилности. Свако индивидуално више не зна да ли говори како треба и пише како треба. То је феномен деструкције једног друштва“, истиче Савић.

Капетанице не буди капетан: Мењање значења речи

Чак и кад би тзв. фемининативи означавали жене, а не изјашњене жене, опет би био проблем зато што се на тај начин мења природа постојећих речи у српском језику, напомиње Виктор Савић.

„Кад имате психолога и аналогну њему психолошкињу, аутоматски психолог више не означава оног који се бави психологијом него само мушкарца који се бави психологијом, а то је сужење значења те речи“, каже Савић.

Ако имамо два звања, психолога и психолошкињу поставља се онда питање да ли се они баве истим послом, и ако се баве истим послом за који хоће да буду подједнако плаћени, зашто се онда за њихов посао користе две речи.

Или: у чему је специфичност посла психолога када га обавља жена?