Велика је почаст за једну земљу када јој противник, који, иначе, све чини супротно њеним интересима и чак доводи у питање и сам њен опстанак, неким чином ода признање. Било на бојном, политичко-дипломатском, или на оба поља.
А тек када то учини (још увек) најмоћнија светска сила према политичко-територијалној јединици која (још увек) нема статус међународно признате државе – онда је то гест за уважавање и понос.
Тако су САД недавно, поводом Дана Републике Српске, упутиле два борбена авиона Ф-16 и приде један КЦ-135 „стратотанкер“ како би им допуном горива у ваздуху омогућио да што дуже лете без спуштања и тако празник учине величанственијим.
Демонстрација моћи
Шалу на страну, сасвим је јасно да су авиони упућени како би се Републици Српској упутила оштра претња силом баш поводом празника, те и даље одржавао стереотип о њеној „сепаратистичкој кривици“ и „нарушавању Дејтона“, упркос чињеници да су управо њој одузета бројна „дејтонска овлашћења“.
Штавише, порука да ће авиони „вежбати“ само у ограниченом, скученом делу ваздушног простора Тузла-Брчко требало је да поручи како ће Република Српска управо ту бити пресечена уколико – принуђена даљим дерогирањем – покуша да се издвоји из БиХ. Уосталом, због тога је манипулативном и унапред очекиваном арбитражном одлуком коју је донео амерички „кадар“, и формиран Брчко Дистрикт, зар не?
У истом контексту су и остали бројни покушаји развлашћивања и слабљења позиције Републике Српске. Ево само неких:
– стална настојања да се имовина са дејтонски-уставно загарантованог ентитетског нивоа пребаци на ниво БиХ и тако учини пресудан корак ка њеној унитаризацији;
– заоштравање антидејтонског деловања особе која се представља као високи представник иако на ту функцију није постављена по процедури, тј. није изабрана у Савету безбедности УН (због заоштрених односа међу чланицама вероватно ни један следећи неће бити изабран);
– антисрпске и противправне одлуке политички функционализованог тзв. Уставног суда БиХ, где се „пресуђује“ прегласавањем на основу већине коју чине три (прозападна) странца и двоје муслиманских/бошњачких судија, а који је сада остао још и у „крњем саставу“ (без српских судија);
– суђење у Сарајеву председнику Републике Српске и директору њеног Службеног гласника, иако су донели одлуке у складу са скупштинским гласањем и Уставом РС, који је, да ствар буде апсурднија, не само усаглашен са Уставом БиХ, већ те одлуке ни муслимански/бошњачки, ни хрватски посланици нису оспорили тражећи заштиту виталног националног интереса…
Празник као парадигма опстанка
Све то није омело Републику Српску да и минулог 9. јануара на величанствен начин прослави дан свог оснивања. Све је било беспрекорно организовано, на високом нивоу који може да постигне само држава. Од функционисања протокола и безбедности у деликатним условима вишестраних притисака и претњи, до свечане академије у спортској дворани „Борик“, коју је својим обраћањем за памћење обележио Никола Пејаковић.
И од доделе одликовања и признања заслужнима за настанак, опстанак, развој и афирмисање Републике Српске, до свечаног дефилеа ветерана одбрамбено-отаџбинског рата, полиције, спортиста и других републичких служби и институција. Упркос америчким авионима на навечерје празника.
Упоредо, у водећим земљама Запада уобичајена пропаганда против Републике Српске и нарочито њеног председника очекивано је појачана, док је у Федерацији БиХ антисрпска хистерија кулминирала. Сарајевски званичници су покретали тужбе, а верски фанатици позивали на рат.
Медијски „друштвено-политички радници“ подгревали су атмосферу муслиманске/бошњачке нетрпељивости према свему српском до крајњих граница. Претње српским званичницима, народу, породицама и појединцима пљуштале су на све стране, наравно без икаквих санкција.
Српске заставе су скидане и цепане, али трагикомично су деловали снимци покушаја њиховог безуспешног паљења. То је симболички више сведочило о жилавости Републике Српске него о њеном понижавању. Као и амерички авиони.
Изненађујући гласови разума
С друге стране, готово невероватно деловали су гласови трезвеног, рационалног размишљања.
Парадигматичан, мада за сада редак пример, био је текст др Сабине Силајџић, професорке Економског факултета Универзитета у Сарајеву, под насловом „Обраћање ‘про-босанским снагама’ – пропитивање и свједоџба истини“.
Позивајући своје сународнике, нарочито њихову елиту, на здрав разум, истину и морал, она је поводом Дана Републике Српске подсетила да су Срби у БиХ имали право да захтевају останак у југословенској држави са Србијом и осталим Србима, те да не желе границу на Дрини. И да, суочени са неуспехом дотадашњих једногодишњих преговора, 9. јануара 1992. године, као легитимну колективну тежњу, прогласе своју политичко-територијалну јединицу.
Подсетила је да су у то време остала два народа – муслимански и хрватски – противправно прегласавали српски или доносили одлуке без његовог учешћа, те спровели референдум о независности БиХ мимо српске воље и учешћа како би, супротно српским егзистенцијалним интересима, покушали да им наметну државу уређену сходно принципу „један човек – један глас“.
Стога је подвукла да се „мачку о реп може слободно објесити политички легитимитет Референдума…“. Посебно болно за сарајевску политичку касабу било је што је она аргументовано и оштро оспорила одомаћену тезу о „српској агресији“ на БиХ. А на њој се темељи читава муслиманска/бошњачка позиција „жртве“ због које се као компензација тражи унитаризација.
Знајући све ово и много чега другог, поентирала је када се у своје и у име осталих БиХ муслимана/Бошњака запитала „с којим моралним кредибилитетом очекујемо и надамо се дану у којем ће се у ‘Скупштини’ БиХ и РС усвојити Резолуција о Сребреници?“
А могло је бити другачије…
Враћајући се у време када је у БиХ већ „мирисало“ на оружани сукоб, госпођа Силајџић је као „посебно битну“ подвукла чињеницу да „ондашње про-босанске снаге… изабраше политику намета и игнорирања политичке воље једног народа“, те су „здушно одбиле сваки приједлог који је подразумевао административну подјелу БиХ у условима приједлога мировног споразума који је подразумијевао Републику БиХ и централне овласти државе“.
Могла је професорка да подсети и на предратне ставове које је имао прагматични кладушки „Бабо“ Фикрет Абдић. Била је ту и великодушна београдска понуда муслиманским интелектуалацима Адилу Зулфикарпашићу и Мухамеду Филиповићу. Да се муслиманска елита далековидо одлучила за останак у „скраћеној“ Југославији, БиХ би у њој имала још самосталнији статус него раније, и то задржавајући унутрашњу унитарност и мир.
У условима дотадашњих етно-демографских трендова, већ у следећем попису 2001. муслиманска популација премашила би критичних 50 одсто и постала апсолутна већина. А то би могло да се (гео)политички капитализује можда чак и „одложеном сецесијом“ – да је било стратегијског размишљања, мудрости и стрпљења, односно да се одолело налету верског фанатизма и култа личности.
Чак и да су се у муслиманским срединама чешће чуле речи налик овима проф. Силајџић, није искључено да би и сада и пре тридесетак година ипак било америчких авиона изнад „Босне моје, дивне, миле, лијепе, гиздаве“. Било би их и широм исламског света упркос поукама које је давао, на пример, светски познат исламски филозоф Шеих Имран Хосеин – нарочито о укупним православно-муслиманским односима.
„Свака сила за времена!“
Не би мудре мисли могле да спрече „светског полицајца“ да утерује страх, показује моћ и потврђује кредибилитет. Не треба имати илузија. Али би се и „наши“ муслимани лакше освестили и схватили оно што је одавно постало јасно њиховим „светским“ истовернима: да сада већ аксиомски ваља уважити геополитичку крилатицу како је бити амерички непријатељ опасно, али је бити амерички пријатељ погубно.