Слободан Рељић: Беда филозофије о имигрантима

Причало се да је Мао Цетунг,, слушајући неку распојасану америчку бригу о његoвим Кинезима којима се ускраћују људска права јер не могу слободно, кад хоће и где хоће, да путују, одједном упитао: Хоћете ли да издам пар десетина милиона пасоша, па да вам их пошаљем?

Наравно, и Американци су знали да Мао није био тако неозбиљан човек да се игра са својим народом и кинеским комунистичким системом у који је веровао као решење. Прошле су деценије и Кинези имају пасоше, главни су туристи широм света – а Маов наследник на челу Комунистичке партије Кине не мора да брине да ће силан народ емигрирати из земље.
Руанда – претња имигрантима

Међутим, имигрантски проблем – и без Кинеза и Руса – данас дубоко потреса западна друштва. Некад је то била она шибицарска куглица коју је играч држао у малом прсту па нико не види превару, али сад се то отело. „Слободни свет“ је то неко време игнорисао, нападао популисте као што су Виктор Орбан или Роберт Фицо, презирао оне који су из тих друштава угрожавали „људске слободе“. Сад тражи излаз…

Ових дана се Британија појавила са карикатуралним решењем. Наиме, влада Конзервативне партије, на чијем челу је Индус Руши Сунак, сетила се да би „избеглице одвратиле од покушаја да илегално уђу у Британију (а постоји врло мало начина да то ураде легално), како би се могло неке од њих послати да живе на месту које им се неће допасти“. Влада Руанде се понудила да учествује у пројекту. (Овај случај је, иначе, на РТ Балкан већ представљен до у детаље у прошлонедељној колумни Синише Љепојевића „Британија, Руанда, имигранти“, 26. јануар 2024.)

Само да подсетимо, Руанда је држава од 12,6 милиона становника, најгушће је насељена земља копнене Африке, а међу земљама већим од 10.000 km², пета најгушће насељена држава на свету. У глобалном јавном мњењу Руанда је најпознатија по последицама грађанског рата из 1990. који је за последицу имао геноцид.

„Аргумент је збуњујући“, пише ових дана професор Колин Крауч, „јер се претпоставља да ће избеглице које су прошле пустиње и отворено море да стигну до Британије, ризикујући животе у низ наврата, сматрати да ће слање у Руанду бити више застрашујући од свега тога“. Бесмислица!

Прво, „биће то врло мали ризик, јер нема простора за слање великог броја у ту земљу“, а друго „чак и ако се тражилац азила нађе у Руанди, то би могла бити боља судбина него да је остао код куће у земљи вероватно разореној грађанским ратом или суочене са глађу“.
Људска права програм против људи

Проблем настаје, пише Крауч, кад се британске власти сете да „закон о људским правима, међу 46 држава чланица Савета Европе, које су коначно и под окриљем Европског суда за људска права, може спречити да се то изведе“. Е, онда су торијевци кренули у операцију да се „драстично смањи прихватање тог суда од стране Уједињеног Краљевства“. Тако Сунакова влада предузима све „да се уклоне скоро сви канали преко којих би тражиоци азила могли да се жале Стразбуру“, а најекстремнији торијевски брижници за демократију размишљају о „потпуном одбацивању надлежности суда“.

Професор Крауч објашњава како се ту Британија нашла с онe странe здравог разума: судовима објашњава да је Руанда одлично место за живот а онима који траже азил прети – да ће их послати на неко „ужасно место“. Онда су се у Дому лордова сетили да се не ратификује споразум „док влада не докаже да је Руанда безбедна“. Monty Python’s Flying Circus који је са Би-Би-Сијевих екрана отишао 1974, оживљава у Downing Street 10 увелико надилазећи машту сценариста пре пола века!

Иако знате да живимо у времену кад је свака бесмислица и глупост могућа, на први поглед не можете да разумете чему ово зевзечење. Да ствари убрзано иду у овом правцу помињани Колин Крауч је најављивао пре две деценије у, по обиму невеликој студији „Постдеморатија“: објаснио је да у друштвима више не постоји класа која је „осмишљавала активне политике у којима је и сама учествовала“. Глобализам је донео „нову самозадовољну политичку класу којој је више стало да штити пословне интересе богатих него да спроводи политичке програме који се баве решавањем проблема обичних људи“. То је суштина, све остало произлази из тога.
Изборне и друге игре

Тако је и ово проигравање с Руандом банално питање опстанка на власти још један круг. Торијевци су у проблему пред овогодишње изборе, а у 2019. су убедљиво победили концентришући се готово искључиво на излазак из ЕУ, „углавном мотивисани мржњом према ‘имигрантима'“. Може ли се исти трик извести 2024?

Чини се да нема разлога тражити нови мамац, јер је ова потрага конзервативаца за новом игром против странаца последњих година у моди и у другим (демократским) земљама. „Кад се једном крене ксенофобичним путем, апетит за проналажењем нових непријатеља постаје незаситан“, вели Крауч.

Али тражење непријатеља не води решењу проблема. Напротив, служи да се они прикривају. И, извесно, не решавају.

Мржња према странцима долази из „незадовољства које произлази из несигурности економског живота у свету којем доминирају повучене и богате елите са презиром према обичним људима“. Да не би делили богатство с бедним и сиромашним, они ће радије да троше паре за технике манипулисање њима.

У овом трену, приповеда Крауч, елите „из неког разлога фаворизују имигранте (понекад и гејеве, жене или разне друге мете) у односу на стрејт, обично мушке, староседеоце“. То даје резултате али друштвена драма расте. Напетост не попушта, прети да све одлети у ваздух јер „напад на лажне мете не може да реши првобитно незадовољство“. Остаје да се стално „изнова проналазе нове мете. Следећи на реду у Британији биће легални имигранти, чији се број повећао од Брегзита. А након тога ће се појавити нови непријатељи, који ће сваки пут појачати нетрпељивост и говор мржње.“

Демократске технике варања народа

Те „игре без граница“ имају за последицу све раширеније одбацивање „тврдње да су савремена демократска друштва нужно боља од сви претходних демократских светова“. Враћа се Аристотел. Друштвом може владати један човек, група или – демос. Свака власт може бити добра, али свака од њих може бити – лоша. И неподношљива.

Док гледате промене у Русији, Кини и другим земљама које постају све моћније никаква утеха није да живите „у најбољем од свих система“. И не видите зашто би то – што ваши неуспешни лидери њих зову „ауторитарни системи“ – значило да је лоше само по себи.

Ових дана је лидер опозиционе Странке наслеђа на друштвеној мрежи Икс направио анкету – кога би Британци као владара. И на шалу/збиљу се накачило 40.000 интересената: Клауса Шваба оптира 3,9%, премијера Сунака 4,3%, вођу британске опозиције Кира Стармера 4,9%, а Владимира Владимировича Путина – 87,4%. Више него у Русији, бог те мазо!

Тако друштво које се бучно хвалило како је „демократско“ све мање личи на само себе. Главни непријатељи демократа у тим друштвима постају они које народ радије бира него њих – популисти. Популисти не смеју да дођу на власт, вичу, јер ће угрозити демократију!

И, како је писао Крауч: „Мада избори… свакако постоје и могу се на њима сменити владе држава, јавна изборна расправа представља строго контролисани спектакл под будим надзором ривалских тимова стручњака, упућених у технике уверавања, који се свесно усредсређују на мали круг проблема.“

Технике демократских влада су у ствари оруђа против народа. За манипулисање народом. И оне су сада сведене на принципе који су важили за рекламирања производа. Председник се продаје као детерџент, а његове речи никог не обавезују ни на шта: „Веома кратке поруке које захтевају изузетно мало концентрације, употреба речи са циљем да формирају импресивне слике, а не аргументи за које је неопходан интелект.“ И ту се Путин појављује као Аристотелов млађи брат!

Здрав разум, моралан однос и држање за реч међу либералним демократама немају никакву вредност: „Рекламирање не представља форму рационалног дијалога. Реклама се не заснива на доказу, већ на принципу асоцијација, односно повезивања одређених производа са неком сликом. На рекламирање не можете да одговорите. Циљ рекламе није да вас увуче у расправу, већ да вас убеди да купите. Усвајање метода рекламирања помогло је политичарима да изађу на крај с проблемом комуницирања с масовном публиком, али ово није служило сврси саме демократије.“

Сад су имигранти најкурентнија предизборна роба. Без њих се не може, а они су неподношљиви. То се може продати само као – страх од будућности. Нудећи своју помоћ.

Иако је пре две деценије објаснио да је постдемократија неповратно разарање демократских вредности, професор Крауч и сада, као лојални Енглез, настоји да у трулежи нађе здраве клице, те саветује да и „овде постоје важне лекције за странке и покрете забринуте због све веће привлачности ксенофобије. Не покушавајте да прихватите реторику популиста – то само помера целу игру даље у њихову корист.

Уместо тога, урадите две ствари.

Прво, планирајте креативне приступе људи који дају обичним грађанима улогу у одређивању политике, посебно на локалном нивоу.

Друго, размислите о решавању стварних проблема које изазивају арогантне елите у друштвима са растућом неједнакошћу.“

Народ као вишак у демократијама

Засад се не види да те странке показују способност да свој поглед на свет ресетују у том правцу, и у тако великој мери. Пре им на памет падају идеје да се забране популисти! Једноставно и ефикасно. Једино није јасно како ће придобити подршку народа који их је напустио јер су тако владали да се то не може поднети. Али у постдемократији то се и не види као проблем. Народ је сувишан, говори се све чешће. Дух трансхуманизма се шири из Давоса како задах трулежи. Много ће се боље радити с роботима и вештачком интелигенцијом, јављају.

То да савременици радије траже оправдања за своје грешке него што се исцрпљују на тражњу решења није ништа ново. „Можемо се присетити рукописа америчких политиколога из 1950-их, који су радије били спремни да усвоје дефиницију демократије тако да кореспондира с тадашњом актуелном праксом у САД и Британији, него да прихвате да постоји било какав недостатак у политичким уређењима те две земље. То је пре била идеологија хладног рата него научна анализа.“

Промени ли се нешто? Не. „Сличан приступ доминира у оквиру савременог начина размишљања. Поново под утицајем Сједињених Држава, демократија се све више дефинише као либерална демократија: историјски условљена форма… истиче масовно учешће на изборима као главни вид политичке активности, огромну слободу за лобирање (које углавном пружа далеко веће могућности за ангажовање пословних лобија) и форму политике која избегава да се меша и интервенише у капиталистичке економије. То је елитистички модел који не показује интересовање за шире учешће грађана.“

Наравно, грађани плаћају све грешке овакве антиграђанске политике. И не пита их се, подразумева се, у „демократском“ друштву. Никаква утеха није што се то може звати постдемократија. И што се избегава окретање ка решавању проблема.