Закон о службеној употреби језика и писама донесен је још давне 1991. године (Службени гласник РС 45/91), и у делу који се односи на већински српски језика у њему није промењена ни једна једина запета, за разлику од дела који се односи на мањинске језике, који је битно дорађиван чак пет пута (1993, 1994, 2005. и 2010. в. Службени гласник РС 53/93, 67/93, 48/94, 101/2005. и 30/2010). О Закона о службеној употреби језика и писама доста је писано. Изношен је низ аргумената за неопходност његових измена и допуна, посебно с обзиром на чињеницу да он ни приликом доношења није био усаглашен са Уставом Републике Србије из 1990, а ево је прошло већ седамнаест година од доношења последњег Устава Републике Србије (2006. године), са којим такође није усаглашен Закон о службеној употреби језика и писама из 1991. године. Останак на снази тог закона неусаглашеног са двама последњим уставима Републике Србије без сумње је допринео урушавању стања српскога књижевног (стандардног) језика и посебно српског националног писма ћирилице.
Кад је у питању српски језик и његово писмо ћирилица основни „проблем“ већ више од 30 година важећег закона јесте употреба термина службена и јавна употреба језика и писма и њихова диференцијација. У том Закону у првом је члану наведено да је „у Републици Србији у службеној употреби српски језик“, и да је „у службеној употреби ћириличко писмо, а латинично писмо на начин утврђен овим законом“. Наизглед потпуно логично, да није члана другог у којем се дефинише појам службене употребе, где се каже да се „службеном употребом језика и писма, у смислу овог закона, сматра употреба језика и писма у раду: државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина, установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења“. Једном речју, службена употребе језика и писма везана је само за оно што подразумијева појам „државне службе“. А где је ту нпр. употреба језика и писма у образовном систему од основне школе до факултета, или у мас-медијима? Она не потпада под службену него под јавну употребу језика и писма. Јавна употреба се притом не дефинише нити се (п)описују сфере њене употребе, него се под њом једноставно имплицитно подразумева свака сфера употребе језика и писма која није подведена под службену. Једноставно речено: све што није службена употреба „у смислу овог закона“ (а она је одређена врло уско само као употреба које се односе на органе и организације „државне службе“: од општине до републике) – јесте јавна употреба.
Треба се, међутим, подсетити одакле је дошла идеја за разликовање службене и јавне употребе језика и писма. Сам термин „јавна употреба“ увели су Хрвати у законодавну (језичкоправну) употребу, и то најпре у Амандману V на Устав СР Хрватске (16. 2. 1972), који је постао члан 138 Устава СР Хрватске из 1974. године:
„У Социјалистичкој Републици Хрватској у јавној је употреби хрватски књижевни језик – стандардни облик народног језика Хрвата и Срба у Хрватској, који се назива хрватски или српски.“ (С. Стефановић).
У Србији је, под утицајем и притиском Хрватске и по угледу на њу, израз „јавна употреба“ уведен на самом почетку осамдесетих година, али није направљена његова значењска дистинкција према изразу „службена употреба“. Мишљења о „јавној употреби“ била су врло подељена, а то се најбоље види по компромисном карактеру Амандмана бр. XXVI Уставне комисијe Скупштине СР Србије од 7. јануара 1989. године. Задржане су и „службена“ и „јавна“ употреба, а њихов однос је требало да буде регулисан законом. Тај XXVI амандман је гласио:
„У Социјалистичкој Републици Србији у службеној и јавној употреби је српскохрватски језик и његова писма – ћирилица и латиница.
У Социјалистичкој Републици Србији, на подручјима на којима живе поједине народности, у равноправној службеној и јавној употреби су српскохрватски језик и језици тих народности и њихова писма, у складу са Уставом и законом.“
Овакво решење дошло је петнаест година након што је уведено у Устав Хрватске. И управо кад су Срби прихватили хрватско становиште, Хрвати су свој терминолошки изум одбацили, и оставили га Србима да с њим бригу брину. Наиме, након „доношења устава 22. просинца 1990. хрватски језик је постао службеним језиком Републике Хрватске“ (М. Самарџија), с тим да је напуштен комунистички „садржај“ појма службена употреба, која је проширена на све сфере нужне употребе стандардног језика.
У околностима када су Хрвати одустали од израза који су сами увели, и вратили се изразу који су, до прихватања хрватског „решења“, употребљавали Срби, у Уставу Србије од 28. септембра 1990. године израз „јавна употреба“ формално напуштен, а тог израза нема ни у Уставу Републике Србије из 2006. године. Примена тог израза, међутим, није напуштена. Остала је у Закону о службеној употреби језика и писама из 1991, који је на снази и данас. Тај Закон није, дакле, написан на основу уставног решења из 1990. године, већ на основу Амандмана бр. XXVI из 1989, у којем се у дефиницији налазе и „службена“ и „јавна“ употреба.
Да је „јавна употреба“ наслеђе комунистичког периода, потврђује и чињеница да се у свим европским језицима, језицима Европске уније говори само о службеној („official“) и приватној („individual“) употреби језика и писма, и да се баш нигде не говори о „јавној употреби“ која је супротстављена „службеној“.
Зато се поставља питање, докле ће у Србији, у закону о језику и писму, мимо целога света, постојати законски неодређена „јавна употреба“ супротстављена „службеној употреби“, и докад ће се закон о употреби језика и писма односити, с обзиром на службену употреби, само на државне органе, док ће све друге сфере употребе језика и писма (посебно у образовању и мас-медијима) остати изван законског одређења? Докле ће Србија бити једина земља у Европи која ће законски чувати комунистички садржај термина „службена употреба“? Докле ће у Србији закон о службеној употреби језика и писама бити несагласан с Уставом, који, као ни било који устав нити закон о језику било које друге европске земље, не познаје „јавну употребу језика и писма“ супротстављену „службеној употреби језика и писама“?
Одговор је јасан: све док је на снази постојећи Закон о службеној употреби језика и писама, који је понајвећи кривац за садашње врло тешко стање српскога језика и посебно ћириличког писма.
Зато је неопходно, посебно и с обзиром на чињеницу да је и Закону о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма донесеном 15. 9. 2021. године надређен важећи Закон о службеној употреби језика и писама ‒ напокон покренути процедуру доношења новога закона о службеној употреби језика и писма, који више не би био одраз хрватских комунистичких схватања службене и јавне употребе језика и писма, него би се темељио на научним филолошким одређењима стандардног језика и његове службене употребе.
Наиме, кад се површински гледа, Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма у суштини обезбеђује много бољи статус српског језика и ћирилице него важећи Закон о службеној употреби језика и писама. Али само површински, јер је њему и даље надређен важећи Закон о службеној употреби језика и писама. То се експлицитно наводи у најбитнијем трећем члану овога закона, којим се „прописује“ обавезна употреба српског језика и ћириличког писма. Наиме, у том члану два пута се ова употреба условљава прописима важећег Закона о службеној употреби језика и писама, што потврђује следећи цитат:
„Српски језик и ћириличко писмо, као матично писмо, у складу са законом којим се уређује службена употреба језика и писама, обавезно се употребљава у раду државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина, установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења, у раду јавних предузећа и јавних служби, као и у раду других организација кад врше послове утврђене законом којим се уређује службена употреба језика и писама.„
Ако је Закон о службеној употреби језика и писама надређен најновијем Закону о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма , ако је он надређен и законима у области образовања, на који се овај закон позива прописујући употребу српског језика и ћирилице у образовном систему („образовно-васпитни рад остварује се на српском језику и ћириличком писму, у складу са законима у области образовања„) – јасно је да готово ништа из овога закона није могуће применити у пракси, јер то спречавају одредбе надређеног Закона о службеној употреби језика и писама. Зато, гледано из перспективе практичне примене, текст овога закона као да је свесно направљен да не би могао бити у пракси примењен. А његову примену спречавају управо одредбе важећег Закона о службеној употреби језика и писама на које се овај закон позива. Јер, практична употреба овог закона везана је само за државне органе (од општинских до републичких) и за друштва и организације „са већинским учешћем јавног капитала“, што опет значи „државна“. И што је врло битно, проширена на цели образовно-васпитни систем, само што ту остаје нејасно да ли употребни примат имају „закони у области образовања“ или Закон о службеној употреби језика и писма, будући да употреба језика и писма на било ком нивоу васпитно-образовног система не потпада под службену употребу како је прописује Закон о службеној употреби језика и писама[1].
Зато да би заиста овај Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма био закон неопходно је да он не буде „условљен“ Законом о службеној употреби језика и писама, да има своје обавезујуће одлуке чију примену не могу спречавати одредбе важећег Закона о службеној употреби језика и писама. Једном речју, да би ово био закон, а не привид закона или закон само „на папиру“, неопходно га је у примени ослободити везаности и условљености за Закон о службеној употреби језика и писма. Бојимо се да ће, без тога, он доживети судбину коју му предвиђају и прижељкују антисрбисти и антићириличари, који сматрају да је у питању „парадни закон“, да се он „у највећем делу неће моћи примењивати, нити та примена контролисати“, јер, по њиховом мишљењу, „он није ни донет да би се доследно и дугорочно примењивао, него за једнократну политичку употребу. Стога и делује као објава оданости српском језику и ћирилици, пре него као озбиљан правни инструмент. Сва је прилика да ће бити заборављен пре ступања на снагу“ (Р. Бугарски).
А назнаке таквог (парадног, декларативног) статуса показује неделовање (непримена!) овог Закона на пре њега донесени Закон о родној равноправности, који је Скупштина Србије усвојила је 20. маја 2021. године. Наиме, у члану 7. датога Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, у коме се говори о Систему заштите и очувања српског језика и ћириличког писма, у подтачки 6. наводи се и
„6. заштита српског језика од утицаја идеолошких и политичких покрета на његову стандардизацију“.
Ако је наведени Закон донесен после Закона о родној равноправности, нужно је да су његове одредбе надређене претходним законима (уколико нису наведене као подређене, као у случају закона о службеној употреби језика и писама). Тако испада да су овом закону сви закони надређени, и они који би законски морали њему бити подређени. Из тх разлога, тешко да се ишта може урадити на побољшању статуса српског језика и ћирилице без промене Закона о службеној употреби језика и писма, у којем српски језик има лошији статус него мањински језици (па сам својевремено, а нисам био једини, предлагао да се српски језик прогласи мањинским како би имао бољи законски статус!). А да о статусу ћирилице у важећем закону и не говоримо, јер је она (иако уставно једино службено писмо) потпуно подређена латиници, која влада много широм сфером употребе од оне службене, а то је јавна употреба, која је широко поље употребе ослобођено законског прописа.
[1] Зато је овај дио Закона највише и забринуо антићириличаре, који се забринуто констатују да „обавеза употребе српског језика и ћирилице на свим нивоима образовно-васпитног рада ‘у складу са законима у области образовања’ (члан 3) изазива озбиљне недоумице. Ћирилица ће ту свакако остати заступљена, али да ли само она? Пошто алтернативно писмо не фигурира у овом закону, немогуће је оценити да ли његово коришћење, и у ком обиму, представља прекршај“ (Р. Бугарски).