ОБАВЕШТАЈЦИ, БИЗНИСМЕНИ И РАТОВАЊЕ

Приватне обавештајне службе, присутне вековима, добијају све већи значај, а највеће искуство у томе имају Американци и Британци, док је у Русији још раширено уверење да је обавештајна делатност нешто чиме сe може бавити само држава
Роман Владимирович Ромачов је официр Федералне службе безбедности Русије у резерви (радио је у Контраобавештајној управи ФСБ одељење „Р“), после престанка активне службе и преласка у резерву завршио је постдипломско образовање на државном Институту за интелектуалну својину / међународној контратерористичкој асоцијацији на смеру „Корпоративна безбедност“. Оснивач је и власник приватне обавештајне агенције „Р-Техно“. Главни уредник журнала „Обавештајне технологије за бизнис“, предавач на факултетима за неколико предмета: Управљање обавештајним операцијама у бизнису, Обавештајна подршка информационим операцијама, OSINT, HUMINT, TECHINT, Приватне обавештајне компаније. Ромачов је и аутор неколико књига и уџбеника међу којима су „Прокси обавештајна делатност. Невидљиви фронт“ (2023), „Практични курс HUMINT за приватне обавештајне агенције“ (2022), „Историја приватне обавештајне делатности у САД“ (2022) и „Конкурентна обавештајна делатност“ (2007). Од почетка Специјалне војне операције и агенција „Р-Техно“ је проширила делокруг рада тако што је почела да образује цивилне кадрове у области обавештајне делатности из отворених извора (OSINT), и информационог рата („сајбер партизане“).

Један сте од највећих познавалаца проблема приватних обавештајних компанија (ПОК). Објасните читаоцима шта је то?
Приватна обавештајна компанија је, споља гледано, обична приватна фирма чији оснивач нису држава нити државне установе, службе, државне компаније или агенције, и која је основана искључиво приватним новцем. Циљ и задатак ових компанија је уклањање неодређености приликом доношења управљачких одлука: ако сте руководилац компаније и треба да изађете на ова или она тржишта, треба да потпишете неке нове уговоре, сазнате ризике, затим опасности које се могу појавити приликом уласка на ново тржиште. Другим речима, то је непосредно информисање наручиоца посла, то јест уклањање несигурности код доносилаца одлука. Исто је и с темама које се тичу дезинформисања – дезинформисање конкурента или противника, реалног или потенцијалног је такође функција приватних обавештајних служби.

Приватне обавештајне службе постоје вековима. Американци и Британци су у овоме отишли далеко испред свих. Пре две године сам објавио књигу „Историја приватне обавештајне делатности у САД“, а 2023. је изашло друго допуњено издање. У овој књизи сам истраживао два века историје приватне обавештајне делатности у САД. Они у тој области имају огромно искуство. Они, такође, схватају да у извесним питањима и областима управо приватници имају више стручности и компетенција него државни службеници и експерти специјалних служби. Зашто? Зато што је бизнис увек под ударом конкуренције и бизнис мора имати компетентне и конкурентне кадрове. А у државној служби, ако је човек дошао у њу после факултетског образовања, и ако не развија своју квалификацију и компетенције, а имајући у виду да се савремене информативне технике, а и све друге технологије, развијају врло бурно, он ће после пет година вероватно изгубити велики део својих компетенција. И зато су се Американци потрудили и смислили управо тај термин: „аутсорсинг обавештајних услуга“ – изнајмљивање туђих обавештајних услуга, углавном приватних компанија. То је прво и најважније што мотивише специјалне службе и агенције Американаца, а и других западних држава да користе услуге приватних обавештајних компанија.
Друго су неограничени буџети. Да би се спровела нека тајна операција, треба да усагласите све своје поступке, да усагласите буџетске издатке, а државни буџет је увек ограничен и на крају треба да се уклопите у тај буџет, макар и по цену лошијих резултата операције. Али ако радите са приватницима, онда се ту може ангажовати и приватни капитал, могу се привући и неки спонзори и ваш буџет се нагло повећа. Исто је и са тајношћу. Да би специјална служба спровела операцију, као што сам рекао, потребно је све усагласити и у Сенату и у Конгресу и са другим огранцима и органима државне власти, при чему током усаглашавања важна информација може процурити или застарити. С друге стране, приватници пазе на своју репутацију и усаглашавање поступака с државним органима власти није им потребно. И зато постоји доста фактора због којих је јасно да је ангажовање приватних обавештајних компанија ефикасније него ангажовање државних служби. И, наравно, ту је одсуство последица. На пример, ако су неког обавештајца који ради за државну обавештајну службу (на пример ЦИА) ухватили и задржали у страној држави, то је онда одмах велики дипломатски скандал, депортација и тако даље, а ако су ухватили приватног детектива или „новинара“, то нема последице по репутацију државе.

Кад су у питању САД, већина зна за 17 или сада већ 18 агенција које улазе у састав америчке „обавештајне заједнице“, али нико не зна за постојање неколико хиљада обавештајних компанија и приватних обавештајних актера који воде ове делатности у интересу америчких обавештајних агенција, то јест у интересу САД. И зато, када говоримо о „обавештајној заједници САД“, треба знати да оно што званично објављују сами Американци, то је само врх леденог брега испод кога постоји огроман број приватних обавештајних подизвођача који обављају велики део посла.
А како је у Русији?

У Русији је с тим у вези ситуација сложена. Крајем осамдесетих прешли смо у епоху капитализма и наши руководиоци још су углавном део старе парадигме – по њиховим схватањима, обавештајна делатност је нешто чиме се може бавити једино држава. Овде треба обратити пажњу на парадигму: на Западу је обавештајна делатност просто услуга. А услугу може пружати било ко. И зато код нас људи који су школовани и обучавани још у прошлом веку, а сада руководе и стоје на челу свих могућих руских државних служби, можда чак и не знају да постоје такве организације и компаније. Додуше, можда и знају, али се клоне да користе услуге приватних компанија и аутсорсингују обавештајне услуге јер можда мисле да то може нанети штету репутацији служби којима руководе. То јесте страх да се проба нешто ново. И то је озбиљан проблем.
Која је улога ПОК у оквиру америчке „обавештајне заједнице“?

Улога приватних обавештајних компанија у историји САД је огромна. Приватне обавештајне компаније су се још раније, много пре оснивања Централне обавештајне агенције (ЦИА), бавиле спољном обавештајном делатношћу у интересу САД. Приватни обавештајци су у неким областима или државама САД практично обављали функције полиције (на пример Pinkerton detective agency), и то је огроман бизнис којим се данас, између осталих, бави неколико крупних транснационалних компанија које вреде милијарде долара. Њихови уговори с државом су вредни стотине милијарди долара. То је толико велики бизнис да се може упоредити са војноиндустријским комплексом, са произвођачима оружја. ПОК имају своје лобисте, па чак и више од тога – у САД и низу других западних држава постоји феномен ротационих врата, када нека особа може прво да ради у државној служби, затим да пређе у приватну компанију, што подразумева у приватну обавештајну компанију, а затим се опет врати у државну службу да би се касније опет запослила у приватну фирму – и тако укруг.

Према томе, контакти које приватне компаније успоставе с државним структурама и њиховим службеницима током година њихове државне службе иду на корист самим приватним компанијама. То је својеврсна легализована корупција, која фаворизује интересе војноиндустријског комплекса, приватних војних и обавештајних компанија и тако даље. Другим речима, то је бизнис у коме се, далеко од очију јавности, окрећу стотине милијарди долара сваке године.

У својој књизи о приватним обавештајним компанијама у САД цитирате документе Едварда Сноудена који нам откривају да подизвођачи у САД који се баве приватним обавештајним делатностима броје око 58.000 људи и да је то „пет монопола“. Уосталом, и Сноуден је радио у приватним обавештајним компанијама, а не у државним обавештајним агенцијама. Појасните термине „прокси“ и „хибридно“ у вези с ратним и обавештајним делатностима?

Да, то је огроман број људи. А и финансијски транснационални бизнис, са огромним прометом који је поред тога и добрим делом отворен, што значи да има акције на берзи. Пре око годину дана се, на пример, појавила информација у стручном часопису да се пензионисани службеници ЦИА жале да нема довољно људи и ресурса да се опслуже сви обавештајни уговори са приватним компанијама. То је парадигма Англосаксонаца, чији је смисао да се обавештајна питања препусте приватницима. А поред тога постоји и жеља било које од америчких елита да ради са својим добављачима обавештајних услуга и информација. Сетимо се само Трампове идеје да оснује своју приватну обавештајну компанију, зато што није веровао ЦИА и НСА.

Приватна обавештајна компанија даје могућност да се информације добијају преко посредника, то јест прокси. На пример, вођење рата је немогуће без обавештајне делатности, а у прокси рату, какав је рат Запада против нас у Украјини, и обавештајна делатност мора бити прокси. Ти обавештајни актери могу споља изгледати као новинске агенције, као хуманитарне невладине организације, као агенције за односе са јавношћу, агенције за маркетинг или као компјутерске компаније. То значи да је прокси обавештајна делатност пружање обавештајних услуга од стране недржавних обавештајних актера у интересу државног наручиоца посла (по правилу државних обавештајних служби или највишег државног и војног руководства).

Код нас је обавештајна делатност служење отаџбини, док је код њих комерцијална делатност. Обавештајне услуге (ОУ) могу бити како услуге информисања наручилаца, тако и услуге дезинформисања непријатеља, противника или конкурента. Дезинформисање не мора увек бити ширење неистинитих и лажних информација. То може бити и спиновање или усмеравање у погрешном смеру. На пример, РАНД корпорација објављује делове неких својих извештаја јавно. Очигледно је да су ови извештаји врло скупи (често су ангажовани и нобеловци) и често су предмет проучавања супротне стране. Објављујући само одређене делове извештаја, они противнике наводе да се баве управо тиме, а не нечим другим, то јест оним што је главни предмет проучавања корпорације. То је често практично дезинформисање противника објављивањем (али само делимичним) истинитих обавештајних анализа и прогноза. Како би се рекло: у класичном рату и шпијунажа је класична, а у хибридном рату и шпијунажа постаје хибридна. Међу хиљадама ПОК издваја се пет највећих које чине „монопол петорке“. То су Leidos, Booz Allen Hamilton, CSRA, SAIC и CACI. Од преко 58.000 људи директно запослених у овој области, око 45.000 (дакле, 80 одсто) ради у једном од ових пет обавештајних гиганата. А осталих скоро 2.000 ПОК су подизвођачи ових пет монополиста, које се ангажују по потреби.

Ваша компанија се такође бави и OSINT и HUMINT техником. Можете ли нам објаснити шта је то и која је разлика?
Да, заиста свака приватна обавештајна компанија не може да не користи OSINT и HUMINT технике. OSINT је Open Source Intelligence, што значи Обавештајна делатност по отвореним изворима. Није никаква тајна да свака обавештајна служба било које државе око 80 одсто информација налази у отвореним изворима. И зато су управо отворени извори информација, а то су и штампани медији и интернет и све могуће друштвене мреже, огроман рудник информација, који не само да се може користити већ треба и знати како се користи и у коме се могу наћи одговори на многа питања. Али и класичан рад са људима, оно што специјалне службе називају „агентурна обавештајна делатност“ а приватне обавештајне компаније називају HUMINT (скраћеница од Human intelligence) у којој су живи људи извор информација је такође веома важан део посла.

Наравно, приватна обавештајна агенција не може по закону да се бави буквалним врбовањем агентуре, али може да се бави сакупљањем информација од људи. То јест није забрањено комуницирати са људима, није забрањено вршити истраживања и правити упитнике, није забрањено звати телефоном и постављати питања. Једном речју, HUMINT је у ствари огромна технологија која даје широк спектар информација, која даје могућност да се добију интересантне информације, па чак и он ексклузивне, које се никако не могу наћи на интернету. То је оно без чега ниједна обавештајна агенција не би могла да ради. А постоје и друге врсте обавештајне делатности (intelligence) које се по потреби користе. То су на пример: SIGINT – Signal intelligence, ELINT – Electronic intelligence, COMINT – Communications intelligence, MASINT – Measurement intelligence (радио и електронска, обавештајна делатност по комуникационим мрежама). Затим IMGINT – Imagery intelligence, GEOINT – Geospatial intelligence, FININT – Financial intelligence, TECHINT – Technical intelligence, CYBINT – Cyber intelligence и још много тога другог.

Ако већ постоји приватна обавештајна делатност, онда би логично било да постоји и приватна контраобавештајна делатност. Каријеру сте почели у контраобавештајној служби, да ли се и данас тиме бавите?
Ово је добро питање – ако постоји приватна обавештајна делатност, да ли постоји и приватна контраобавештајна делатност? Функције приватне контраобавештајне делатности се такође поверавају приватним обавештајним компанијама. То јест приватна обавештајна компанија не само да проналази и сакупља информације већ покушава и да онемогући или отежа сакупљање информација о себи и о својим наручиоцима. Приватне обавештајне компаније спроводе истраживања, могу се појављивати и у улози детектива, оне могу спроводити службене истраге.

То значи да су функције и обавештајне и контраобавештајне у принципу исте, тако да и једне и друге врши иста обавештајна компанија. У списку услуга које пружа свака иоле озбиљнија приватна обавештајна компанија увек ћете видети и услуге очувања безбедности, истражне радње и делатности на онемогућавању противзаконитих деловања од стране конкуренције. То је стандардни пакет услуга приватне обавештајне компаније.
У данашње време, у условима Специјалне војне операције (СВО), где је граница између бизниса и рата у вашем послу?
Ако се узме на пример Запад, тамо те границе нема јер за њих рат и јесте бизнис. Обавештајна делатност и шпијунирање за њих и јесте бизнис. Обавештајна делатност помаже да се развије бизнис, да се повећа зарада. А сасвим је јасно да се рат не може водити без извиђања и обавештајних информација. Сваки савремени рат је велики бизнис пројекат, тако да је све толико узајамно повезано и међузависно да се више не може поставити граница између рата, бизниса и шпијунаже. Све се то уплело у врзино коло. Једно другоме помаже, а и једно без другог не може. У Русији је, нажалост или на срећу, све другачије.

Положај приватних обавештајних компанија је и тежак и специфичан. Ако оставимо по страни актуелну сарадњу са државним органима о којој овом приликом нећемо говорити из разумљивих разлога, руски бизнис за последњих тридесетак година није баш најбоље препознао шта би приватне обавештајне компаније могле да му понуде. А овде има утицаја и наш класични руски менталитет, склон схватању да треба да се штеди на свему. И зато, по оној народној, како се код нас обично каже „док га петао не кљуцне, сељак се не прекрсти“, тако да се приватним обавештајним компанијама често обраћају бизнисмени које је „петао већ кљуцнуо“, а тад им је већ потребан адвокат, а не обавештајац. Приватна обавештајна компанија може да помогне одговором на питање који су ризици у сарадњи са одређеним актерима на одређеним пољима. Али ако сте ви, без икаквих сазнања о томе где се крије опасност, већ ступили у пословне аранжмане, па сте преварени у послу, тада је касно обраћати се приватним обавештајцима и треба се обратити адвокатској канцеларији.