Зоран Чворовић: Свети Сава и словенство
Према Сергеју Троицком, „Сава ће бити српски само онда кад Срби и сви остали Словени буду чували његов завет о зближавању свих Словена. Од следовања том завету зависиће развитак и срећа и српства и словенства”
Чини се да ни после скоро осам векова од свршетка земног живота оснивача Српске цркве нисмо још увек свесни обима и значаја дела Светог Саве. То и није необично, када се има у виду оцена коју је о Светом Сави дао чувени византолог Дмитрије Оболенски: „Међутим, историчар који настоји да обухвати необичну разноврсност његовог живота и рада – као владарског сина, калуђера, епископа, ходочасника, дипломате, администратора, мецене, писца и учитеља свог народа – готово неминовно долази до закључка да је у грчком и словенском свету источноевропског средњег века мало коме било дато да за 60 година живота постигне толико много” (овде).
Због свега онога што је успео да уради за 44 године монашког живота, Светом Сави се у актисту обраћамо као „првом пастиру и учитељу српском”, али и као равноапостолном: „Радуј се, Апостолима једнаки првопрестолниче српске земље”. И у тропару спеваном у част првог српског архиепископа истиче се Савино равноапостолство: „Зато Те поштујемо као равна апостолима и светитељима”.
Грчка реч апостол значи исто што и латинска мисионар и словенска посланик (овде). Апостолима је Христос назвао прву дванесторицу ученика („И кад би дан, дозва ученике своје, и изабра од њих Дванаесторицу, које и апостолима назва”, Лк. 6, 13), које је он изабрао, научио и послао да проповедају о Царству Божијем, најпре међу „изгубљеним овцама дома Израиљева” (Мт. 10, 6), а након Његовог Васкрсења и међу свим другим народима (Лк. 24, 47). Притом, делатност прве дванаесторице, као и следеће седамдесеторице апостола, на уређењу земаљске Цркве није била територијално ограничена (овде).
Равноапостолним Црква назива оне светитеље чији је мисионарскии и црквено-организаторски рад по значају и обиму био сличан раду првих апостола Цркве (овде). За разлику од првих апостола, делатност каснијих равноапостолних светитеља на ширењу и учвршћењу хришћанске вере по правилу је била везана за поједине народе и тачно одређене територије. Тако Црква прославља као равноапостолне прве велике хришћанске просветитеље и крститеље Грузина, Бугара и Руса – Св. Нину (овде), Св. кнеза Бориса (овде) и Св. великог кнеза Владимира (овде), али и словенске учитеље и просветитеље Св. Кирила и Методија (овде). Као равноапостолног Црква прославља и првог хришћанског цара и заштитника („епистимонарх”, овде) Цркве – Св. цара Константина (овде).
Црква Светог Саву поштује као равноапостолног пре свега због оног што је он учино за спасење српског народа, као осмислитељ и иницијатор оснивања аутокефалне Српске цркве, као њен први, не само архиепископ, већ и каноничар, литургичар, богослов, црквени педагог, хагиограф и црквени градитељ. У акатисту посвећеном Свети Сави се истиче, да је он „у Србији заблистао, (а) ипак те сва васељенска Црква сматра за бранича, представника и молитвеника пред Господом”. С тим у вези, још је чувени руски и српски каноничар Сергеј Троицки, у светосавској беседи одржаној на Правном факултету у Суботици, сада већ далеке 1928. године, скренуо пажњу на бројне чињенице које говоре о Светом Сави као, не само српском, већ и свесловенском светитељу и просветитељу (овде). Тиме и равноапостолство Светог Саве добија другачији и шири смисао.
Култ српског светитеља
О посебном поштовању које је Свети Сава уживао међу православним Словенима, већ јасно говори то што су бугарски цар Јован Асен II и патријарх Јоаким после Савиног упокојења у Трнову, 1235/1236. године, два пута за годину дана одбијали молбе српског краља Владислава, иначе зета бугарског владара, да пренесе Савине свете мошти у Србију, у Милешево (овде, овде). Теодосије бележи да је бугарски цар на тражење краља Владислава да му преда свете мошти свог стрица и првог српског архиепископа одговорио речима: „Све, дакле, што волиш да молиш од мене, није ти забрањено, сине мој, рекавши, а престани да ме присиљаваш да дам оно што и није лако дати, јер ме и патријарх и велможе и сав град у томе спречавају” (овде).
Имајући то у виду, познати руски медијавелиста Анатолиј Аркадијевич Турилов закључује, да се „замало није десило” да Свети Сава, који се још „за живота прославио бројним чудима”, већ тада постане „бугарски светитељ”. Такво рано и дубоко поштовање Светог Саве међу Бугарима сасвим је у супротности са чињеницом, да је „прелазак култа националног светитеља у другу земљу – догађај који је претпостављао посебне услове” и да је стога „чак и у суседној Бугарској и Србији круг заједничких словенских светитеља релативно невелик” (овде).
У Русији се култ Светог Саве почео ширити од краја 14. века, са покретањем новог, другог таласа руско-јужнословенских веза, пре тога прекинутих због монголске најезде на земље Кијевске Русије. О томе сведоче месецослови у руским рукописима Јеванђеља, Апостола и служабницима са поменима на литургији Св. Саве и Св. Симеона (овде). Свети Сава је у Русији, по свему судећи, прослављан много пре званичног уношења српског светитеља у Диптих светих Руске цркве, јер се његово име помиње у месецослову уз Псалтир који потиче из 1401. године, из времена митрополита Кипријана, док најстарија сачувана служба Светом Сави у руским минејима потиче из 1517. године (овде, овде, овде). Најстарији сачувани рукопис „кратког, али врло садржајног житија” Светог Саве у Русији потиче, према Турилову, из 1429. године. Већ 1517. године монах Исајиа шаље са Свете Горе у Москву рукопис Теодосијевог житије Светог Саве, а до данас је сачувано чак 80 руских рукописа овог житија (овде).
На иницијативу првог руског цара, Ивана IV Васиљевича, само две године након његовог узвођења у царски трон, Св. Сава, Свети Симеон и Св. Арсеније Сремац (за Савиног наследника Св. Арсенија Сремца у Русији је пре тога била написана служба) прибројани су 1549. године у Диптих светих Руске цркве као „нови чудотворци” (овде, овде, овде, овде, овде). Захваљујући првом руском цару – који се у детињству васпитавао под утицајем бабе по мајци Ане Јакшић-Глински – Свети Сава и Свети Симеон су осликани на стубу централног дела Архангељског сабора у Кремљу, иначе гробној цркви московских Даналовича-Рјуриковича (овде).
Према тврдњама појединих аутора, по налогу Иван IV Васиљевич је у московским цркавама тог времена било је осликано 13 фресака са ликом Светог Саве, а седам са ликом Светог Симеона (овде). Турилов истиче како су Свети Сава и Свети Симеон – заједно са руским светитељима и небеским заштитницима руског владарског дома – били извезени на завеси за Царске двери коју је цар Иван IV Васиљевич поклонио Хиландару 1555. године.
Истовремено је Хиландар првом руском цару поклонио крст са светим моштима који је носио Свети Сава. Следеће 1556. године Хиландар је, захваљујући старању Ивана IV, отворио и своје подворје у Москви, недалеко од Кремља у рејону Китай-города, које ће постатити стециште бројних српских монаха који ће долазити у руску престоницу како би издејствовали помоћ и заштиту руских владара.
Крајем владавине Ивана IV у саставу десетотомног Летописа светске и руске историје (Лицевой летописный свод) – који је био састављен за потребе богате царске библиотеке – наћиће се илустровано житије Светог Саве, чији су аутори били руски мајстори. Ове илустрације „по обиму превазилазе све што на ту тему постоји у средњовековној српској уметности” (овде, овде).
У следећем, 17. веку, „култ српског светитеља”, речју Турилова, „постао је већ неодвојиви део руске културе и црквеног живота” (овде). Према тврдњи музиколога Јелене Чишковске, најстарији руски рукописи стихире у част Светом Сави са нотним записом потичу с почетка 17. века (овде).
Историјски контекст
Рана појава култа Светог Саве међу православним Русима и Бугарима може се разумети тек када се његово велико дело анализира из контекста епохе у којој први српски архиепископ живео и стварао.
А Свети Сава – за кога Владимир Мошин каже да се ради „о једном великом организаторском и законодавном духу” (овде) – започиње реализацију свог програма образовања самосталне Српске цркве у границама независне српске државе у години великих геополитичких и црквених ломова, који су 1204. године задесили Балкан и Малу Азију.
Управо те метежне године, како показује Миодраг Петровић, тридесетогодишњи јерођакон Сава прима архимандритско достојанство од солунског митрополита Константин – Костадија, и то пошто се пре тога „на Светој Гори чуло да су Латини 13. априла 1204. године освојили Цариград и разбили Византијско царство”, али „пре јесени исте године, када је маркиз Бонифације Монфератски добио од првог латинског цара у Цариграду да влада Солуном” (овде).
У новембру исте 1204. године обновљена Бугарска (Трновска) архиепископија ступа у унију с Римом, па првојерарх Бугарске цркве прима од легата, моћног папе Иноћентије III, симболе више цркве власти постајући „примас всей Болгарии и Влахии” (овде). Примање црквене уније био је услов да бугарски владар Калојан буде одмах након тога – по папском благослову и од стране папског легата – крунисан краљевском круном (овде, овде).
Следеће 1205. године Латини су заузели и Свету Гору, предајући је на управу бискупу од Севастеје (овде). Користећи недаће Цариградске патријаршије – чије се седиште из окупираног Цариграда преселило у Никеју – епископи са територије Епирске државе, као политичког ривала Никејског царства, почињу да раде на јачању позиција Охридске архиепископије, под чијом се јурисдикцијом у том тренутку налазио највећи део српских земаља, заједно са престоним Расом (овде).
„Ти догађаји су”, како примећује Миодраг Петровић, „неизбежно умножили Савине бриге и питања у вези са будућим црквенополитичким збивањима у Србији”. Анализом одредаба Студеничког типика – који је Свети Сава саставио пре доласка у Србију 1206. године – Петровић је убедљиво доказао, да је Свети Сава имао јасан план да у наредним годинама српском народу обезбеди како пуну црквену независност – добијањем томоса о аутокефалности, тако и пуну државну независност (сувереност) – подизањем српске државе у ранг краљевине.
Следствено томе, Сава у 13. глави Студеничког типика изузима студеничког игумана, са чином архимандрита, испод власти надлежног епископа, Грка из Охридске архиепископије који је столовао у Расу. Иако српски владар у моменту састављање Студеничког типика носи титулу великог жупана, Сава у 13. глави Студеничког типика помиње „великог краља” као ктитора и заштитника Студенице, који уводи у трон њеног игумана (овде).
Сава је свој црквенодржавни програм реализовао поступно, са пуно такта и стрпљивости, али и ништа мање одлучности, стварајући током скоро петнестогодишњег студеничког игумановања кадровске, правне, организационо-техничке, материјалне и дипломатске предуслове за његову реализацију. Различити путеви стицања пуне црквене и државне независности показују да је Сава, у питањима вере био ревнитељ, а у питањима политике дипломата.
Да је Сава пажљиво бирао моменат за реализацију својих планова – узимајући у обзир политичке прилике свог времена – јасно се види из речи које је изрекао члановима своје пратње приликом доласка у Никеју 1219. године, а непосредно пре него што ће замолити цара Теодора Ласкариса да Србима дарује аутокефалну Цркву: „Сада је време, уз Божију ми помоћ, да извршим жељу срца својега за земљу отачаства мога, а да ли ће после овога бити овакво згодно време, и да ли ћу опет овамо доћи? Ко зна да ли ћемо бити живи!” (овде)
Добијањем црквене аутокефалности створен је предуслов да „самоосвећени” (од српских епископа, а не од друге црквене власти) српски архиепископ крунише домаћом краљевском круном српског владара, како би овај постао у пуном смислу речи „самодржавни”, али и „Првовенчани”. То се и догодило на Спасовдан 1220. године, када је Свети Сава на чувеном Жичком сабору крунисао брата Стефана (стога што је крунисан искључиво круном добијеном од папе, први српски краљ Михајло Војислављевић није носио епитет „Првовенчани”, који је био резервисан само за „самодржавног” владара кога је крунисао „самоосвећени” архиепископ аутокефалне Српске цркве (овде).
Преседан Светог Саве
Тако је захваљујући Светом Сави, речју Драгутина Анастасијевића, „нереална папска политика покатоличавања Балкана путем покатоличења балканских владара за награду краљевске круне, осујећена у Србији” (овде). Захваљујући Светом Сави таква папска политика биће врло брзо онемогућена и у суседној Бугарској.
Како примећује Сергеј Троицки, „независност Српске цркве коју је добио Свети Сава створила је не само повољне услове за развитак саме цркве, него је, више од тога, отворила нову епоху у историји целе источне Цркве; пошто је њена независност фактички оповргла теорију пентархије (првобитних историјских пет патријаршија) и постала је пример и основа за независност и других словенских цркава” (овде). Није само Савин рад на образовању независне Српске цркве служио Бугарима као узор за стицање канонске аутокефалије у оквиру Православне цркве и извлачење из канџи уније са Римом, већ је Сава непосредним залагањем допринео да до таквог исхода и дође.
Како би формирао антилатинску коалицију између српског, бугарског, никејског и епирског владара, Свети Сава је почетком 1230-их година 13. века договорио брак новог српског краља Владислава са кћерком бугарског цара Јована Асена II, а потом и брак између сина никејског цара Јована Ватаца и кћерке бугарског цара Јована Асена II. Након тога, Сава одлази у последњу своју мисију, обилази четири источне патријаршије (Никеју, Јерусалим, Александрију и Антиохију), по својом прилици с циљем да издејствује признање аутокефалне Бугарске цркве у рангу патријаршије.
Као резултат ове мисије првог српског архиепископа дошло је 1235. године у Галипољу до званичног признања Бугарске патријаршије од стране четири источна патријарха (овде, овде, овде, овде). Имајући све ово у виду, Сергеј Троицки закључује како се „не само Српска црква с пуним правом може називати Црквом Светог Саве, већ у неку руку тако може бити названа и Бугарска црква” (овде).
Када је је Цариградска патријаршија закључила унију са Римом на Сабору у Фиренци 1439. године, а руски епископи потом сами изабрали за новог митрполита Јону уместо прогнаног унијате Грка Исидора, за потребе одбране каноничности аутокефалности Руске црква састављен је посебан спис под називом Сказание о сербской и болгарской патриархиях.
Тај спис садржи кратко оригинално житије Св. Саве. Сказание о сербской и болгарской патриархиях и налази се у свим сачуваним рукописима Крмчије тзв. Софијске редакције и то на њеним првим страницама. Имајући у виду да је Крмчија била основни извор не само црквеног, него и државног права у Русији све до реформи Петра Великог, оваква позиција текста који се позива на Савин преседан у стицању аутокефалности једне националне словенске цркве има, по речима Јелене Бељакове, посебну важност (овде).
Значај Законоправила
Посебан значај за православне Словене – када је у питању уређење цркве, али и државе – имао је Савин рад на новој словенској редакцији Номоканона са коментарима, који је познат под именом Законоправило Светог Саве. Наиме, после Самулиовог пораза 1018. године и византијског покоравања његове државе, а нарочито током 12. века одвијала се убрзана хеленизација Охридске архиепископије (овде). Тада су из употребе потиснути, па чак и уништавани словенски преводи богослужбених и канонских књига.
Тако су грчки рукописи Номоканона скоро у потпуности потиснули стари словенски превод Номоканона у 14 титула настао у доба Првог бугарског царства (овде). Следствено томе, када је Свети Сава завршио нови превод номоканонских одредби и коментара каноничара и сачинио нову словенску редакцију Номоканона, сви балкански Словени, а нешто касније и Руси – после монголске најезде и уништења старих епархијских библиотека – могли су да понове речи забележене у Поговору Иловичког преписа Савиног Законоправила: „Појавише се на светлост словенског језика ове богонадахнуте књиге, зване номоканон, јер пре тога беху помрачене облаком мудрости грчког језик”.
Стога није случајно што је Савино Законоправило, по свој прилици 1235. године, проглашено у Бугарској цркви за опште обавезни номоканонски зборник. На захтев руског митрополита Кирила II, бугарски патријарх је 1262. године, преко бугарског деспота Свјатослава, послао један рукопис Савиног Законоправила, који је потом на Владимирском сабору 1273/1274. године био проглашен за опште обавезни номоканонски зборник и у Руској цркви (овде).
Настављач словенских просветитеља
Један од најбољих савремених познавалаца овог питања, Јелена Бељакова, недавно је скренула пажњу, да историчари до сада, нажалост, нису посветили пажњу питању „како је аутокефалност Српске цркве примљена у другим словенским земљама, како је утицала на историју других словенских цркава” (овде). Притом је она Савин рад на добијању аутокефалности Српске цркве с правом довела у везу са догађајима из друге половине деветог века, када је први пут једна словенска Црква – Бугарска – добила независност (остављамо по страни питање односа етничких Словена и Протобугара као несловенског становништва).
С тим у вези важно је подсетити да је аутокефалност коју је Бугарска црква добила на Цариградском сабору 880. године била, пре свега, плод стратешког деловања Светог Фотија, патријарха цариградског, који се одрекао канонске јурисдикције над епархијама у Бугарској, како би их заузврат трајно догматски одвојио од Рима и везао за Цркву од Истока (овде).
Следствено томе, Свети Сава се показује као непосредни настављач дела једног од највећих цариградских патријараха – Фотија. Како су под руководством Светог Фотија мисионарили међу Словенима, али и Арабљанима и Хазарима, браћа Кирило и Методије, равноапостолни Свети Сава је истовремено био и непосредни настављач дела ове двојице великих словенских просветитеља.
Као и Свети патријарх Фотије – и Свети Сава је знао да је народна аутокефална црква са богослужењем и канонском и црквеном књижевношћу на словенском језику, сигурна заштита од хегемонистичких претензија у јерес палог Старог Рима. Није случајно да је ова лекиција у прошлости – као и данас – по правилу била непозната оним цариградским јерарсима који претњу за цркву нису видели у римској јереси – већ у словенским аутокефалијама.
А „Сава ће бити српски”, речју Сергеја Троицког, „само онда кад Срби, као и сви остали Словени, буду чували његов завет о зближавању свих Словена, и од следовања том завету зависиће нормалан развитак и срећа не само српства – већ и словенства” (овде). Данас је више него јасно да православни Срби не могу остати деца Светог Саве ако забораве његов завет словенске братске солидарности са браћом православним Русима.
