АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: (Не)потребне кризе

Један од првих потеза Џозефа Бајдена кад се уселио у Белу кућу у јануару 2021. био је заустављање изградње Трамповог зида према Мексику. Од тада се процењује да је између шест и десет милиона илегалаца ушло у САД

У Тексасу се води битка између савезних власти и власти те савезне државе. Тексас жели да успостави контролу над својом јужном границом и спречи поплаву нелегалних имиграната који је свакодневно прелазе из Мексика, док савезне власти предвођене Белом кућом очигледно желе да се та поплава настави, па и појача.

 

Постоји врло једноставно решење: да савезне власти саме успоставе контролу над свим државним границама, што је до доба подивљалог глобализма била једна од основних функција сваке функционалне државе. Наравно, савезним властима САД тако нешто не пада на памет.

 

Један од првих потеза Џозефа Бајдена кад се уселио у Белу кућу у јануару 2021. био је заустављање изградње Трамповог зида према Мексику. Од тада се процењује да је између шест и десет милиона илегалаца ушло у САД.

 

Очигледно је то био план и један од разлога зашто се Трамп морао поразити чак и по цену дестабилизације америчког политичког и правног система. Дакле, криза би се врло лако могла решити када би постојала политичка воља да се уради логична ствар.

 

Јеменски Хути ремете проток робе кроз Суецки канал из правца Црвеног мора. Разлог? Израелска беспоштедна и брутална војна кампања против Палестинаца у Гази, првенствено цивила. Ова криза може врло лако да ескалира у регионални сукоб у који би био увучен и Иран. Решење је прилично једноставно: да САД изврше притисак на Израел да престане са етничким чишћењем Газе и да прихвати формирање палестинске државе у складу са разним резолуцијама УН.

Наравно, то се не дешава. Напротив, САД настављају да активно помажу Израел и шаљу му наоружање, чак и мимо воље америчког конгреса, и редовно блокирају резолуције које захтевају прекид ватре у Гази. Дакле, криза би била релативно лако решива када би постојала политичка воља у САД, јер Израел без помоћи САД не може ни да ратује ни да опстане.

 

Приштински сецесионисти и терористи настављају са својим пројектом етничког чишћења Срба са Косова и Метохије, као и пројектом изградње војске и отимања српске духовне и културне баштине и имовине. Решење би било крајње једноставно: да западне силе почну да поштују Резолуцију 1244 СБ УН, да повуку своја једнострана признања лажне државе и да изврше притисак на власти у Приштини да седну за преговарачки сто и траже договор у складу са међународним правом и поштовањем територијалног интегритета свих држава, укључујући и Србију.

 

У међувремену, западне силе би, у виду притиска, могле да ускрате сваку помоћ и подршку приштинским сецесионистима, како би их приморале да седну за преговарачки сто.

 

Западне силе – односно глобалисти који су преузели западне институције – наравно то не чине нити планирају да чине, јер се то не уклапа у њихове геополитичке циљеве и амбиције. Као резултат имамо непотребну али врло опасну кризу која може у било ком тренутку да ескалира.

 

У Сарајеву се води судски процес против председника Републике Српске, због непоштовања одлука тзв. високог представника у БиХ. Процес има активну подршку главних западних амбасада. Решење кризе је врло једноставно: да западне силе прихвате дејтонски принцип бирања високог представника у Савету безбедности УН. Немачки грађанин Кристијан Шмит није тако именован, и зато га не признају ни Москва ни Пекинг ни Бања Лука.

Дакле, поштовање међународног права и међународних мировних споразума би врло лако решило кризу у БиХ. Међутим западне силе то не желе, јер им, као и на КиМ, одговара потенцијално жариште које се у сваком тренутку може покренути, као и полуга константног притиска на Републику Српску и Србе у целини.

У Украјини је разарајући ратни сукоб могао да буде избегнут пре него што је и почео само да су западне силе и НАТО били спремни да прихвате неутралност Украјине. Уместо тога, оне су инсистирале на украјинском праву да угрози не само Руску Федерацију већ и Русе у самој Украјини, и нису вршиле никакав притисак на Кијев да спроведе Минске споразуме.

 

И сада, када је очигледно да Украјина не може да добије рат против Русије, да украјински народ узалуд гине на фронту, западне силе би могле да изврше притисак на Кијев да се врати за преговарачки сто. Наравно, то западним силама на челу са САД не пада на памет – прво јер би тиме признале пораз а, друго, јер би тиме одустали од своје велике стратегије притискања Русије по свим њеним ободима. Стога је боље да Украјинци наставе да беспотребно гину, да се стварају услови за опасне диверзије над нуклеарним објектима, и да се токови оружја из Украјине преусмеравају на друга садашња и будућа кризна жаришта.

 

Све главне светске кризе би могле да се реше када би постојала политичка воља за тиме у главним западним престоницама и центрима одлучивања. Она, међутим, не постоји. Зашто? Очигледно зато што им је конфликт потребан. По могућству перманентни.