Владимир Умељић: ХОЛОКАУСТ, НАЈСТРАШНИЈИ И НАЈМАСОВНИЈИ ЗЛОЧИН ГЕНОЦИДА У ИСТОРИЈИ ЧОВЕЧАНСТВА

На злочин геноцида, највећи и најдрастичнији пораз хуманизма који познајемо, никада се не може довољно подсећати, не само ради пијетета у односу на невине жртве, већ и да се не би изгубио из вида императивни принцип профилаксе увек могућих понављања злочина – „Никад више!“

Сигурно, нико иоле трезвен и моралан не може да поставља у питање чињеницу, да је Холокауст над Јеврејима најстрашнији, јер поред осталог најмасовнији злочин геноцида у историји човечанства.

Но то не чини трагични усуд Јермена у турској држави, енормна страдања Рома у читавој Европи или Србоцид хрватске државе 1941-1945. мање страшним, мање геноцидним.

 

Ове године имамо комеморативне свечаности и манифестације у Србији, које одржавају сећање на страдања Јевреја у Холокаусту – у Крагујевцу, Суботици, Београду, итд. и то је само за похвалити и подржати.

Музеј жртава геноцида у Београду је издао једну вредну студију о Холокаусту у Југославији (од око 82.000 Јевреја страдало је око 67.000), коју је подржао Јад Вашем и тиме још једном показао, дао прави пример како се мора старати о наслеђу историје свога народа.

Још једном, сарадња Музеја жртава геноцида у Београду са Јад Вашемом је од изузетног значаја, јер од њега се само може учити, али сложићемо се а са свим дужним поштовањем – београдски Музеј жртава геноцида је српска институција од националног значаја а не било чија филијала.

Стога је само легитимно питање – зашто та српска институција од националног значаја  ни овом приликом не губи ниједну реч о истовременом геноцидном страдању свог српског народа, о Србоциду хрватске државе 1941-1945?

Поготову јер су његови челници – бивши директор Вељко Ђурић Мишина, председник Управног одбора, славонско-пакрачки владика Јован и актуелни директор Дејан Ристић – до данашњег дана остали дужни за одговор на следећа питања (следствени текст је извод из научне студије „Када мртва уста проговоре (О Србоциду хрватске државе 1941-1945“, издавач Прометеј, Нови Сад, која је представљена на Сајму књига у Београду 2023.):

 

„Фокусирањем пажње јавности скоро искључиво на отворено питање броја жртава Јасеновца, систематски се замагљује чињенично стање, да горе ословљени „званично највиши српски ауторитети за ова питања“ (по додељеним им звањима и функцијама) већ годинама позивају немачког историчара тј. пре класичног ревизионисту историје Александра Корба на научне конференције (Београд 2016.) и симпозијуме (Загреб 2019.) и стављају му на располагање десетине страница у званичном гласилу Музеја жртава геноцида, у Годишњаку за истраживање геноцида (св. 12/1, 2020.), да би овај излагао и заступао своје ставове.

Они дакле не једном, већ годинама и годинама консеквентно покушавају да у име српског народа-жртве злочина геноцида дају научни и етичко-морални легитимитет некоме ко заступа став да се „у хрватској држави 1941-1945. није догодио геноцид над Србима“, да је та тврдња „само једна (велико)српска националистичко-комунистичка конструкција, гајење циничног култа жртава, лаж српског свештенства и власти, митоманија“, да су само „наводно крволочне“ усташе били у суштини „сањари и визионари“, које су Срби „перфидно сатанизовали“, итд.

Циљ коме Александар Корб својим апсолутно бесрамним историјским ревизионизмом дакле тежи а они очигледно и нажалост форсирају, промовишу и подржавају, ја означавам као потенцијално завршни геноцидни чин:

„Убијање историје = убијање националне свести = убијање нације“.

 

Да би се избегли неспоразуми, овим се ни у ком случају не поставља у питање стравични карактер и неупоредиви обим Холокауста, јер било би погрешно и грешно макар и наговестити некакав „конкурентски“ однос између њега, геноцида над Јерменима, Самударипена (Порајмоса) над Ромима или Србоцида хрватске државе 1941-1945.

Стога желим да цитирам једног јеврејског сведока тог трагичног времена, о односу Холокауста и Србоцида.

У октобру 1997. сам учествовао као референт на Првој међународној конференцији о Јасеновцу у организацији универзитета у Њујорку. Моја тема је била, као и у овом делу излагања о Александру Корбу, о релативизовању тј. отвореном порицањуу злочина геноцида и о „Балканској верзији лажи о Аушвицу“ (The Jasenovac Concentration Camp and Croatia Today: Distortion, Trivialization and Denial. The Balkan Version of the “Auschwitz Lie”).

Овај скуп је поздравио и Џон Ренц, преживели јеврејски заточеник концентрационог логора Бухенвалд. Он је својевремено био један од предводника јеврејског оружаног покрета отпора против нациста у Пољској, провео је три године у разним концентрационим логорима, после рата био поред осталог председник удружења „Преживели Бухенвалда САД“ („Buchenwald Survivors USA“) и „Генерација после“ („The Generation After“), као и директор „Института за истраживање Јасеновца“ („Director of the Jasenovac Research Institute“) у Њујорку.

Овде неколико извода из његовог слова (стр. 259 Зборника Конференције):

 

„Неко је овде данас рекао да Срби, за разлику од нас Јевреја, нису били осуђени на „финално решење“. Не слажем се с тим. „Финално решење“ је било врло јасно формулисано – једну трећину ћемо убити, једну трећину протерати и једну трећину покатоличити. То је „финално решење“!

То је „финално решење“ слично ономе, које су нацисти били предвидели за Јевреје, за нас, тако да Јевреји престану да постоје, да се уништи и свако сећање на нашу егзистенцију.

Исто је било и са Хрватима а – ићи ћу и један корак даље – и са римокатоличком црквом, они су предвидели уништење Срба и сваког сећања на њих. Требало је да они нестану, да их историја више уопште не помиње. Да, то је ишло тако дубоко, можда је тешко за поверовати, али то је истина.

(…)

Даме и господо, ја сам заиста дубоко разочаран начином рада многих организација и меморијала Холокауста у данашњем времену. Неки од представника тих организација су данас овде присутни

(…)

Желим сада да директно апелујем на присутну госпођу Бони Гуревич (Bonnie Gurewitsch), која представља Музеј Холокауста у Њујорку. Као прво од свега, апелујем да се да више места патњи Срба, наше браће и сестара.

Пријатељи моји из Музеја Холокауста, молим Вас да не заборавите – ми смо умирали заједно са Србима, ми имамо заједничке гробове. Ти заједнички гробови су од нас начинили браћу и сестре и ми би требало да се боримо једни за друге, и где док се сећамо једних и одајемо им почаст, морамо се сећати и других и одавати им исту

почаст!

(…)

Надам се, истовремено, да ће то и људи из Јеврејског музеја у Њујорку примити к срцу и приредити манифестације у свом Музеју, које говоре о томе шта се тада десило са српском заједницом, са нашом српском браћом и сестрама, који су умиралии заједно са нама.

Заједнички гробови нас обавезују да то учинимо. Умирали смо заједно и били убијани истом руком, од стране истих сурових и нечовечних убица

(…)

Желим да завршим једном речју о јеврејској и о српској заједници. Ми, као браћа и сестре, требало би да радимо заједно, да се боримо у заједничкој борби против зла, које нам је било учињено, тако да се оно никада више не понови.

Ја апелујем на све вас а нарочито на припаднике мог народа, на Јевреје, специјално на оне који су изградили и воде те музеје. Они би, наиме, починили нешто неопростиво криминално („inexcusable crime“), ако не би на прави начин представили усуд Срба у Холокаусту, оних који су умирали као жртве усташа и оних који су умирали као жртве нациста

(…)“

 

Стога још једном само легитимно питање – зашто београдски Музеј жртава геноцида, та српска институција од националног значаја  ни овом приликом не губи ниједну реч о истовременом геноцидном страдању свог српског народа, о Србоциду хрватске државе 1941-1945?

Док часни Џон Ренц, преживела јеврејска жртва Холокауста, то отворено чини?