Љепојевић: Њемачка и Британија предводе западни „крсташки рат“ против Српске

Пошто је западни пораз у Украјини очигледан без обзира колико тај рат трајао, утисак је да Америка настоји да цијену и тежину пораза пребаци на Европску унију а у сопственој јавности прикрије неуспјех. A већина европских чланица НАТО пакта вјерно слиједи ту за себе самоубилачку позицију и мало је вјероватно да ће се то промијенити. И, ту је веза политике према Бањалуци и Србима и судбине Украјине
Многи хроничари вјерују да ће ЕУ у том амбису покушати да и свој пораз прикрије повећаним ангажовањем и према Републици Српској. Утолико прије што је Република Српска оцијењена као главни руски савезник на такозваном Западном Балкану. А у Бриселу се оживљава наратив како је Западни Балкан ЕУ двориште
Запад занемарује одлучност довољне већине житеља Српске да бране своја огњишта и чињеницу да Република Српска није више усамљена у својој борби за слободу и против колонијализма
Из угла историјских промјена, западна политика према Републици Српској личи на дјетињасту, као што је вјеровање да ће прелијетање два америчка авиона уплашити њене грађане и Србе. Али, ма колико то све било узалудно, Запад неће одустати и од Запада се још свашта може очекивати
То је пут без повратка. И Кристијан Шмит је само симбол тог пута без повратка и да није био баш он био би неки други „Шмит“. Неки „Шмит“ се једноставно морао десити као граница апсурда

Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

ОДАВНО је свима јасно да је Босна и Херцеговина као држава ретко виђен апсурд.

Формално призната као независна држава и чланица Уједињених нација а у стварности, уз Косово, једина колонија на тлу Европе којом управља илегална западна колонијална управа. И како вријеме пролази, тај БеХа апсурд постаје све већи али и драматичнији.

И намеће се питање – гдје су границе тог апсурда?

Ако је судити према ономе шта раде западни амбасадори, онда се намеће сумња да тај апсурд готово да и нема краја али њега ипак има. Крај му једноставно намеће сам бесмисао свега што западне земље раде у Босни и Херцеговини а симбол бесмисла је и политика према Републици Српској. Цијена је можда велика али бесмисао има своју природу, своја правила и доводи до краја апсурда.

Апсурда је много али чини се да је ипак врхунац актуелно суђење изабраном председнику Републике Српске Милораду Додику пред такозваним Судом Босне и Херцеговине.

Додику суди у основи илегални суд у коме је и троје странаца, међу којима и један из Албаније, земље која и није баш позната по угледним правницима, а на основу закона који је донио илегални високи представник Кристијан Шмит. А председник Додик је оптужен за „подривање уставног поретка“ – због тога што се прије свега залаже за поштовање Дејтонског споразума и Устава Босне и Херцеговине.

То је нови систем колонијалне управе – илегални високи предстацвник донесе закон а онда илегални суд пресуђује.

Невјероватно.

То је у овом времену врхунац апсурда али не би требало потцјењивати „таленат деструкције“ западне бирократије. Нова идеја је чланство Босне и Херцеговине у Европској унији (ЕУ) до којег, како то налаже Брисел, води такозвани европски пут.

У преводу, самопроглашени колонијални управници, како себе Брисел представља, суочен са немогућношћу да промијени свијест прије свега грађана Републике Српске, који упорно гласају за оне који нису по вољи Брисела, сада нуди мит о ЕУ и корумпирање локалне елите. То су „европске вриједности“.

Нова обмана.

У тој функцији су недавно били у Сарајеву предсједница Европске комисије Урсула фон дер Лајен и председници влада Хрватске и Холандије – Андреј Пленковић и Марк Руте.

Предсједница Европске комисије тврди да је Босна и Херцеговина постигла одређени напредак на путу ка Европској унији. Али, поручила је, „потребно нам је да видимо усвајање још неких закона“, а тврди да се разговарало и о „Плана раста“.

У том плану, према њеним ријечима, ЕУ отвара „врата за седам важних сектора, да могу да дјелују на заједничком европском тржишту. Они могу донијети једну милијарду евра БиХ“ што би онда, оцијенила је, могло довести до раста Бруто друштвеног производа (БДП) од чак 10 одсто. То је, поручила је, велика прилика за БиХ, али ипак само фантазија по којима је позната фон дер Лајен.

У којем то свијету живи Урсула фон дер Лајен? Очигледно у свијету у којем се вјерује да су сви други будале и да је корупција једини начин за постизање циљева и самоубиства.

Предсједник Владе Холандије Марк Руте је био мало реалнији па је рекао да „морамо бити искрени и рећи да је остало још пуно посла како би се дошло до степена испуњавања свих услова“.

Нешто је, ипак, „талентованији“ илегални високи представник Кристијан Шмит. Он је берлинском листу Тагесцајтунг изјавио да почетак преговора БиХ са ЕУ „мора да буде повезан са декларацијом предсједника Републике Српске Милорада Додика о лојалности држави БиХ“. А ако те Додикове декларације не буде било, Шмит је поручио да „Европска унија поставља услове који морају да буду испуњени“. И, казао је, да постоје услови „о којима се не може преговарати“.

У преводу, нема алтернативе ономе што кажу Брисел и Шмит.

Шмит је илегални високи представник у БиХ а сада се представља и као илегални гласноговорник ЕУ.

Већ смо рекли, не би требало потцјењивати Шмитов „таленат“. У политичкој историји ће идеја о декларацији лојалности остати забиљежена као „ријетка мисао“.

Шмит тражи да демократски изабрани предсједник Републике Српске, која је конститутивни дио државне заједнице БиХ потпише декларацију о лојалности. Коме?

Као изабрани предсједник, његова лојалност је према народу који га је бирао а не према Европској унији која, како тврди Шмит, то тражи као услов у реалности непостојећег европског пута.

То није више само апсурд него и колосална обмана.

Herr Шмит је у том интервјуу стално истицао значај институција и њихове заштите а управо су он и његови амерички ментори највећи рушиоци тих институција. Примјера је свакодневно а свакако најбизарнији је надлијетање америчких војних авиона над Републиком Српском и БиХ у вријеме обиљежавања Дана Републике Српске.

О оружаним снагама и небом изнад БиХ одлучује искључиво Предсједништво државне заједнице али оно о томе уопште није расправљало. Па онда о којој заштити институција прича Кристијан Шмит?!

Без обзира на апсурде и бесмисао, интензивирање иницијатива Европске уније би ипак могло да има и скривене поруке за даљи развој притисака на Републику Српску и БиХ. Наиме, у догледно вријеме врло је вјероватно да ће Америка, која Босну и Херцеговину сматра својим приватним колонијалним власништвом, те послове препустити Европској унији и то прије свега својим клијентима у Великој Британији и Њемачкој.

Оптерећен глобалним ратним амбицијама и губитком досадашње моћи, званични Вашингтон припрема напуштање многих подручја и њихово препуштање својим клијентима. Тако ће и Босна и Херцеговина бити препуштена ЕУ и бриселској бирократији. Америка ће, наравно, и даље да буде присутна, као контролор, али ће оперативно све бити препуштено „Европљанима“ у чији „таленат“, као што се свакодневно показује, не би требало „сумњати“.

Али, свијет се мијења и, у ствари, увелико се већ промијенио. И шта би то могло да значи за западне експерименте у БиХ и за Републику Српску?

Ту кључну улогу има развој ситуације око Украјине. Иако рат још није завршен, већ је јасан његов исход и пораз Украјине. То се сада јавно признаје и на Западу који је креатор тог рата.

Према плановима Вашингтона, Америка планира да и рат у Украјини против Русије готово у цјелости препусти Европској унији и европским чланицама НАТО савеза. То је очигледно и по ратним и плановима јачања оружаних снага већине европских земаља.

Пошто је западни пораз у Украјини очигледан без обзира колико тај рат трајао, утисак је да Америка настоји да цијену и тежину пораза пребаци на Европску унију а у сопственој јавности прикрије неуспјех.

Како сада ствари стоје, већина европских чланица НАТО пакта вјерно слиједи ту самоубилачку позицију и мало је вјероватно да ће се то промијенити. И ту је веза политике према Бањалуци и Србима и судбине Украјине.

Али, оно што Запад занемарује су одлучност довољне већине житеља Републике Српске да брани своја огњишта и да Република Српска није више усамљена у својој борби за слободу и против колонијализма.

Многи хроничари вјерују да ће ЕУ у том амбису покушати да и свој пораз прикрије повећаним ангажовањем и према Републици Српској. Утолико прије што је Република Српска оцијењена као главни руски савезник на такозваном Западном Балкану. А у Бриселу се оживљава наратив како је Западни Балкан ЕУ двориште.

У том новом амбијенту, који надолази, посебно ће бити занимљив положај Њемачке која сада уз Британију предводи западни „крсташки рат“ против Републике Српске и своју политичку енергију црпи из антируске политике. Наиме, како оцјењују многи хроничари, Њемачка једноставно, природно, не може без сарадње са Русијом и до тога ће једног дана и доћи. Могло би да се деси и раније, чим Америка напусти Европу а то напуштање је дио америчких планова ма како то у овом часу изгледало мало вјероватно.

То би промијенило њемачку политику и према Републици Српској и Србима у цјелини, али гријеси ће да остану и када се нешто изгуби по правилу се никада све не надокнади.

Из угла историјских промјена, западна политика према Републици Српској личи на дјетињасту, као што је вјеровање да ће прелијетање два америчка авиона уплашити њене грађане и Србе. Али, ма колико то све било узалудно, Запад неће одустати и од Запада се још свашта може очекивати.

То је пут без повратка. И Кристијан Шмит је само симбол тог пута без повратка и да није био баш он био би неки други „Шмит“.

Неки „Шмит“ се једноставно морао десити као граница апсурда