То може само на Мећавнику: Оскар, чизме, медовача и мачка – шта се дешава иза сцене

Када на једном месту истовремено Едоардо де Ангелис евоцира успомене на медовачу, Кустурица пожурује Микија Манојловића који с муком навлачи зимске чизме, а Матео Гароне сазнаје да је номинован за Оскара – знате да није реч о филмском кадру, већ да сте – на Кустендорфу.

Филмски и музички фестивал који се већ седамнаест година сваке зиме одржава у Кустином Дрвенграду јединствен је због свих оних ствари које странци, углавном, воле код Срба. Људи су дружељубиви и непосредни, а храна и пиће квалитетни. Управо је та непосредност и поента фестивала на којем, из године у годину, млади филмски ствараоци уче и расту уз великане светског филма.
Неки од њих, попут редитеља Едоарда де Ангелиса и Ђакома Абруцезеа, започели су своје каријере као студенти на „Кустендорфу“, а данас долазе као остварени аутори чији се филмови приказују у програмској целини „Савремене тенденције“.

У ресторану, Де Ангелис нам открива да га „Кустендорфу“ привлачи осећај истинске чистоте и искрености , али и „бледо а јако сећање на медовачу“, које би радо поново да евоцира. Мало даље од њега, а паралелно са Сандром Веронезијем, прошлогодишњим добитником „Велике награде Иво Андрић“ за животно дело, седи Иља Желтјаков, несуђени банкар и осведочени редитељ.

Иља нам открива да је, пре него што је почео да снима документарне филмове, био банкар, а још пре тога, житељ једног малог места на северу Русије које, будући да предствља сами север и кугле земаљске, не постоји на мапи. Његово детињство – одрастање у месту далеком од свега, са струјом на генератор, шаманима уместо лекара и хеликоптером као јединим превозним средством до „цивилизације“ – његова је инспирација.

О тим људима са обала Баренцовог и Белог мора који живе животом сличним као и њихови преци и које не желе да живе било где другде говори његов филм „Последњи моторни брод“.

Још даље и „дијагоналније“ од Де Ангелиса, мало испред Веронезија, а иза Желтјакова, тачно испред стола за којим седи Емир Кустурица, неко од фестивалских гостију храни мачку.
То што је ресторан пун буцкастих и поспаних мачака, а село разиграних и ситих паса део је атмосфере коју сви присутни, и нови и стари гости, оцењују као топлу, отворену, нормалну и „домаћу“.
Да ли због те топлине или нечег другог, тек један је матурант, како сазнајемо, дошао да ради на „Кустендорфу“ као конобар , да би осетио дух онога што постоји само на Мећавнику, макар и по цену неоправданих часова.

Да теретана може постати свлачионица уверили су се студенти глуме из Београда: баш ту су се спремали да на церемонији отварања фестивала изведу тачку рађену као омаж Кустуричином „Подземљу“.
Да су то извели сјајно могло се закључити по задовољним лицима Емира Кустурице и Микија Манојловића: током извођења представе размењивали су погледе и осмехе, а можда се и подсетили времена филмског тријумфа „Андерграунда“.
На самом крају овог омажа, легендарни глумац устао је и изашао на бину са подигнутом таблом на којој је била исписана порука овогодишњег фестивала: „Не надзор, већ кинематографија“.

Под овим слоганом током фестивала биће приказано и 17 краткометражних филмова младих редитеља из различитих делова света. Да ли су њихови филмови који стижу из мексичког Најарита, њујоршког Бруклина, Новокузњецка, Суботице и многих других градова, успели да се снагом изабраних прича одупру надзору у име уметности филма – остаје да се види до 27 јануара када се ова јединствена филмска смотра затвара. Али, да нису, зар би били на Кустендорфу?