Филм је веома реалистичан и лако може да буде документарац, а истовремено су ту и бајковити сегменти. Како сте пронашли праву равнотежу?
– То је био највећи изазов. Када су ми испричали причу, осетио сам да је веома насилна, али и бајковита па сам покушао да искомбинујем „Гомору“ и „Пинокио“. У својој каријери обично пратим два правца – један је реалистичан, скоро документарни приступ као у „Гомори“, мада је и тај филм за мене мрачна бајка и говори о томе како деца откривају насиље света, и други је мој филм „Пинокио“. Док сам снимао „Ја, капетан“, схватио сам да је Сејду заправо Пинокио, а Муса, други момак, га заправо позива да иду у „Земљу играчака“, говорећи му да ће му тамо белци тражити аутограме. Он одлази, не говори ништа мајци, као што је урадио Пинокио издавши Ђепета и открива насилан свет. Колоди, када је писао „Пинокија“, желео је да покаже деци колико су страшне последице када се донесу погрешне одлуке. Зато је Пинокио заправо мрачна прича пуна насиља. Било ми је нормално да у овом филму спојим два дела мог уметничког пута. Имао сам привилегију да филм снимам са правим протагонистом ове приче. Све време је био са мном на сету као својеврсни коредитељ и све у филму је он заиста и доживео. Желели смо да реконструишемо то путовање. Људима из Африке се обично не верује када говоре о том свом искуству тако да је ово и прилика да покажу свету тај систем смрти. Сејду је капетан, херој који се зарад живота бори против система. Мислим да је зато филм пријемчив јер говори о хероју који се бори против неправде. Срећан сам што је много школа у Италији приказало филм. Од септембра до априла ученици су гледали филм, а то је део популације која неће отићи да погледа овакав филм, уверена да је досадан. Али када су га погледали, открили су да је главни јунак њихов вршњак, има исте жеље и проблеме и одмах могу да се повежу са њим и прате његову авантуру. То је добар начин и да виде да иза статистике у вестима стоје људи попут њих.
Шта мислите о односу Италије према мигратима? Да ли сте посетили Лампедузу?
– Политика према мигрантима је погрешна, не само у Италији него у читавом свету. Верујем да зидовима и затварањем не можемо решити проблеме, већ дијалогом и проналажењем начина да им се омогући кретање без ризиковања живота. Говоримо о људским правима. Зашто они морају да ризикују свој живот ако желе да путују у Француску или Италију, а њихови вршњаци из Европе и Америке могу да путују у Африку на летовање без проблема. Последњи део филма сам снимао у Марсали, близу Палерма, али нисам био на Лампедузи. Знамо да је током последњих 15 година погинуло 27.000 људи и са актуелном политиком још много невиних ће настрадати.