Слободан Владушић: Ко смо ми, или 40 година Хазарског речника

Сви читаоци се углавном слажу да једну књигу не можемо да прочитамо два пута на исти начин. Иако текст књиге остаје исти, мењамо се ми, али се, исто тако, мења и свет око нас. То је случај и са Хазарским речником Милорада Павића, светским бестселером српске књижевности, чије се прво издање појавило 1984. године. Већина савременика је у Хазарском речнику видела револуционаран роман, зато што је био написан у форми речника. За разлику од обичних романа, који се читају од прве до последње странице, овај роман можете да почнете да читате од било које одреднице, а да затим сами одаберете даљи правац читања, следећи упућивања на друге одреднице из оне коју сте управо прочитали.

Осим што је открио нов начин читања, који га је учинио светским бестселером, Хазарски речник је, међутим, изнова открио и једну заборављену тему. То је била тема нестанка народа. Иако на први поглед уроњен у неограничене просторе фантастике, Павићев роман није бежао од симболичког указивања на политичку стварност земље у којој је најпре био објављен. Чини ми се да је Јован Делић први поменуо да се у организацији хазарске државе у Павићевом роману препознаје инфериорни положај Срба у тадашњој Југославији. (Да је тај положај заиста био инфериоран сведочи, између осталог, и податак да се од 1945. па до распада земље на позицији премијера савезне државе налазио само један Србин: Петар Стамболић од 1963. до 1967. године). Тема нестанка народа постала је тако тихи пратилац револуционарног начина читања: док је Хазарски речник био слављен у свету као симбол новог начина читања роману, Хазари су у исто време прећутно постали симбол народа који је, формулишимо то тако, дозволио себи да нестане.

У време када Хазарски речник стиче своју светску славу, тема нестанка народа била је скрајнута, зато што је била изразито политички некоректна. Крајем осамдесетих година прошлог века, у доба тријумфа постмодернизма на Западу (као и данас уосталом), статус угрожености резервисан је само за „мањине“, док је „већина“ (поистовећена са белим мушкарцем хришћанином који има стабилан национални идентитет) бива третирана као есенција свеколиког зла.

Анђео у сну

Павић је тему нестанка народа у Хазарском речнику симболички предочио у такозваној хазарској полемици. Хазарски владар, који носи титулу кагана, сањао је сан у коме му се појавио анђео. Тај анђео га је упозорио како су Богу драге његове намере, али његова дела нису. Уместо да се за тумачење сна обрати хазарским ловцима на снове, каган позива представнике хришћанске, исламске и јеврејске вере, обећавајући да ће са својим народом прећи у веру оног тумача који му најбоље протумачи сан. Иако Хазарски речник не даје одговор на питање у коју су веру прешли Хазари, тај одговор је заправо, из угла романа, мање важан: важно је то, да су Хазари кагановом одлуком престали да буду Хазари и да су тако нестали.

Симболичка прича о хазарској полемици даје одговор на питања како и када народи нестају. Народи нестају онда када њихова елита престане да се поноси сопственом сликом света и пожели да постане неко други. Једноставније речено: народи нестају онда када њихови „кагани“ на питање ко смо ми дају одговор који гласи: ми смо нико (и ништа).

Павић је Хазарским речником предосетио да то питање ко смо ми, поново стиче ауру епохалног питања. Године 1984, када се роман појавио, мали број људи је осетио да то питање надилази аналогију Срби – Хазари. Деценију две касније, епохална важност питања ко смо ми, постала је планетарно очигледна.

Почело је са СССР-ом, чија је комунистичка елита са Горбачовом на челу, на питање ко смо ми одговорила: ми нисмо комунисти (то јест ми смо нико и ништа), па је започела пројекат стицања новог идеолошког идентитета под именом перестројка. Показало се да је овај пројект довео до једне геостратешке катастрофе, односно до распада СССР-а и епског осиромашења Русије. Након распада заједничке земље, народи бившег Совјетског Савеза морали су себи да поставе то исто питање – ко смо ми. Као и у Хазарском речнику, улог који се улаже у одговор на то питање, јесте судбина државе и народа, па се зато у тој „валути“ плаћа и цена нетачног одговора.

Изгледало је, на први поглед, да Запад, а посебно Америку, не дотиче питање ко смо ми. Самјуел Хантингтон је половином деведесетих година прошлог века, самоуверено написао књигу Сукоб цивилизација у којој је Запад одредио као цивилизацију Запада, док је Русију, која је после распада СССР-а престала да буде идеолошки непријатељ Запада, изнова учинио непријатељем, преко њеног православног цивилизацијског идентитета. Тиме је послао недвосмислену поруку руској елити да модус вивенди са Западом ипак неће бити могућ.

Међутим, већ 2004. године, исти тај човек, Самјуел Хантингтон, пише једну другачију књигу под насловом Ко смо ми – изазови америчком националном идентитету (на српски је књиге преведена под насловом Амерички идентитет). Хантингтон у њој забринуто показује да се донедавно неупитни амерички идентитет управо распада на транснационалну компоненту, коју преузима елита и субанационалне идентитете, који фрагментаризују некадашњи мање више хомогени народ. Хантингтон је тако постао свестан да се цивилизација Запада претворила у нешто друго, а данас знамо, захваљући Харарију (књига Хомо Деус) и Клаусу Швабу из Светског економског форума, да је то друго Мегалополис, политички ентитет у коме владајућа олигархија себе види као богове, а оне испод себе као животиње које уништавају планету па зато њихову густину треба „проредити“.

Народ као неко обједињујуће „ми“, више не постоји. Ако се те „животиње“ позову на неки обједињујући национални идентитет, на људска права, демократију (то јест на правило да исти владају истима) или, на крају крајева, на право на биолошки опстанак, онда политички коректан одговор на питање ко су они који се на тако нешто позивају, гласи: „фашисти & екстремисти & крајњи десничари“.

Питање идентитета

У Србији се питање ко смо ми такође поставило после распада Југославије. Иницијални „политички коректан“ одговор на таласу борбе против Милошевића, био је: ми смо другосрбијанци. Међутим, захваљујући тренутку искрености једног од њих, који се збио на његовом тадашњем твитер-налогу (сада X налогу) 10. маја. 2021. године, сазнали смо да грађанке и грађани који су за НАТО и ЕУ постају „национална мањина са јасним политичким, вредносним и културним идентитетом“ чиме је скинута провидна другосрбијанска завеса, да би се појавио један нови идентитет, коме је блиска идеја укидање Републике Српске, претварања СПЦ у Православну цркву у Србији, и признања независности Косова, као предигре за укидања српског националног идентитета у целини. Речено терминима Хазарског речника, кагану је свеједно шта јесте, само да више није Хазар, као што је и оним људима, који на социјалним мрежама имају потребу да објаве да одлазе напоље, свеједно где је то напоље.

Разумљиво је да овај нови „идентитет“ – нимало благонаклон према Србима – карактерише његова спремност да покорно служи олигархијским „богољудима“, а покорно служење не подразумева слободно мишљење или просуђивање, већ само ропску послушност, која се онда преко мреже медија и образовног система проглашава за „цивилизацијску“ норму, што је тачно једино у свету Орвелове 1984.

Павић није био слуга покорни. Он је био врхунски стваралац који није бежао од свог националног идентитета. У свом најпознатијем роману, он није само поставио питање ко смо ми, већ је и одговорио на њега. Павић је себе сматрао српским, али симболички, и византијским писцем.

Помен Византије, односно Источног римског царства, као историјског језгра православне цивилизације, Павићу је био потребан из два разлога. Он је најпре, сматрао да се европска култура састоји од западног и источног канона, који су се развили из Западног (католичког) и Источног (православног) римског царства. Према тома, српска култура и њено културно наслеђе које је настало у додиру са Византијом има право да себе сматра различитом од култура које су настале у сфери западног канона. Та разлика за Павића није била ни вредносно супериорна, али исто тако ни вредносно инфериорна. Свест о тој разлици била је свест о самосвојности српске културе, односно мера њеног достојанства. Хазарски речник је настао из осећања тог достојанства и поноса које је Павић, као књижевни историчар, свакако осећао.

Друго, самосвојност српске културе у односу на западни канон, за Павића није била синоним за изолацију & гетоизацију. Напротив, Павић је сматрао да ће српска култура преко везе са Византијом односно источним каноном европске културе досегнути сфере универзалне културе (што је и доказао Хазарским речником) стварајући тако, заједно са западним каноном, заједнички европски културни простор и заједничко културно наслеђе.

Добар пријатељ

То је била идеја Хазарског речника – да се српској култури врати дигнитет, те да затим, преко везе са византијским наслеђем, односно са истоком Европе, постане способна да се бави универзалним темaма које би имале планетарну рецепцију – као што је такву рецепцију имао Хазарски речник.

Вероватно је међу писцима који су деведесетих година пристали да учествују у сатанизацији српског народа и његове културе, било и оних који су мислили да је то у чему учествују, само борба против Милошевића. Павић није био део те екипе. Он је био исувише паметан да не би знао о чему се ту заправо ради, а сувише поносан да би у том прљавом послу узео учешће. Зато је, на крају крајава, и могао да напише Хазарски речник, док је већина ових других остала у активистичком потпалубљу са ограниченим роком трајања.

Павић је почетком деведесетих година, у једном интервјуу казао да Европа не може да постоји ако се одрекне своје источне (православне) компоненте. Био је у праву: у антихуманистичком Мегалополис, кога ће насељавати „богови“ и „животиње“, неће бити места за европско хуманистичко наслеђе, ни оно источно, али ни за оно западно. Као што неће бити места ни за Северни или било који други ток. Биће места за видео-игре, наркотике и порнографију, јер животиње треба пацификовати.

Сигуран сам да је Павић знао да је његов сан – заједничко европско наслеђе, које чине источни и западни канон – само сан, јер му је била позната дуга историја западне мржње према Византији, која почиње од чињенице да је већ њено име, један западни фалсификат. Будући да није желео да учествује у блаћењу српске културе, Павић је поднео жртву због свог непокорног духа.

Временом, како се геополитичка јава све више удаљавала од Павићевог сна о заједничкој Европи (источној и западној), тако се и његов опус почео премештати из Мегалополиса (у коме је он данас слови искључиво као ,,српски националиста”), ка Русији и Кини, где је он и даље велики светски писац.

Четрдесет година након објављивања Хазарског речника, осећамо како нас је све ове године тај роман пратио као неки добар пријатељ, који нас није напустио, када други јесу. И вероватно нас неће ни напустити, ако ми, пре тога, не напустимо сами себе. То ће се догодити онда када изгубимо снагу да сами тумачимо сопствене снове. Зато нам је данас потребан још неки филм по Павићу, попут Византијског плавог из 1993. године, или са Павићем у главној улози. То би био доказ да још увек можемо да сами дамо одговор на питање ко смо ми, уместо да одговор на то питање тражимо од других.