Судбина светиње и судбина народа: Кад год је страдала Богородица Хвостанска, страдали су и Срби

На црквишту крај Истока, својевремено је један од мештана нашао звоно и у звону сакривену плаштаницу из 1300. године и „Оплакивање Христово“, рад чувеног Зографа Лонгина

Деценијама и вековима су Турци и Албанци, крали, развлачили камен са манастиришта и црквишта Богородице Хвостанске, Мале Студенице код Истока у Метохији. Од манастирског камена саграђене су многе куће у околини, у селима Врело, Каличане, Студеница, албанске куле, па и џамија у селу Врело у коју су узидани делови мермерних плоча и тесаника. На некима још може да се прочита ћирилични натпис.

Пре неколико недеља, Албанци из Истока покушали су да задају и последњи ударац светињи и српском сећању на Богородицу Хвостанску и њену славу. Како су пре који дан испричали неки од српских повратника у општини Исток, комплекс је преоран багерима, темељи храма су сравњени са земљом, а око пола  хектара околног земљишта ограђено је жичаном оградом и на ограду стављена табла на албанском на којој пише да се ради о „Црквеном комплексу Студеница“.

„Призор који су угледали, испричали су ми неки од људи који су били на манастиришту, био је страшан. Земља преорана, темељи сравњени са земљом, неки од људи плакали су као киша кад су видели шта је учињено. На том манастиришту деценијама, вековима, све до овог последњег рата, окупљали су се Срби из источке општине али и из читаве Метохије, и ја сам тамо ишао безброј пута. Ово је безуман, директан удар на наше сећање, на нашу веру. Варају се, међутим, они који мисле да ће брисањем материјалних трагова избрисати и наше духовно сећање… То сећање, ваља то знати, закопано је у нама, много, много дубље“, каже данас за РТ Балкан један од Срба, повратника у ову општину.

Манастириште, црквиште Богородице Хвостанске, поделило је тако, по ко зна који пут кроз векове, судбину Срба из Истока и из Метохије. Кад су страдали Срби, страдало је и манастириште, када је страдала Богородица Хвостанска, страдали су и Срби.

„Судбина манастира и српског народа остала је тако, кроз векове, чврсто везана, нераскидива, сваки ожиљак на манастиру болео је овде као жива рана наш народ, боли и ово што се дешава данас, неописиво“, каже наш саговорник.

Близу Богородице Хвостанске је и село Љубожда, једно од оних која су била испражњена пре две и по деценије и у која су се Срби почели враћати. Да гледају како Албанци из села ору и копају њихове њиве, како користе њихове куће и штале, баште и воћњаке. Када су први повратници стигли су село, кренули су и напади, пљачке. Како је манастиришту, тако и Србима.

До пре само коју годину, па и до пре последњег, варварског, непојмљивог упада тешке механизације, у манастирском комплексу били су видљиви делови зидова, читав лавиринт, остатака који су се обурвали када је крајем 17. века, у време велике сеобе Срба, манастириште остало пусто. А, Богородицу Хвостанску, или Студеницу Хвостанску још је Свети Сава, после успостављања независности српске цркве, одредио за средиште и седиште Хвостанске епископије.

Онде, у Малој Студеници, столовали су епископи хвостански. Први се помињу већ почетком 14. века, а последњи, по имену Виктор, 1635. године.

Новинар и књижевник из Грачанице Живојин Ракочевић, био је пре шест-седам година, сведок када су у Богородици Хвостанској, на месту опасном по Србе, после пуних 20 година, запаљене прве свеће.

„Историчар уметности Небојша Јевтић броји цркве и у пола гласа прича нешто о Византији, рашкој школи, романтици и утицајима Боке Которске одакле су могли бити неки од градитеља. У основи тражи заветрину да се у неком од олтара запале свеће. У једном је црвена празна гајба пећког пива, чаше, четкица за зубе и поређано камење, поред западног дела голови за мали фудбал. Стока која се овде напаса спречава да растиње покрије локалитет па се јасно виде места на којима копају трагачи за благом. Археолошка ископавања вршена у неколико наврата само су потврђивала значај овог места: из земље су израњали натписи са именом цара Стефана (Душана), касноантичка керамика, лепи бокали из времена Турака“, записао је тада Ракочевић.

На црквишту, својевремено је један од мештана нашао звоно и у звону сакривену плаштаницу из 1300. године и „Оплакивање Христово“, рад чувеног Зографа Лонгина.

„Када су пре који дан преорали темеље светиња, не знају, а орали су директно по нашим душама. По нашим коренима и дамарима. А ми само можемо да кажемо да је ово још једно велико, тешко искушење стављено на наша плећа, не да под њим поклекнемо, него да га понесемо и изнесемо. Да из њега изађемо јачи“, каже јутрос један од Срба, повратника у околину Истока.

Пре последњег рата у плану је била обнова светиње. Није се стигло, заратило се. Када су пре коју годину у Љубожду, на пар километара од манастира стигли први Срби, повратници, око њих и српских кућа окупили су се Албанци, суседи.

„Идите кући“, понављали су својим некадашњим комшијама Србима.

Уочи Васкрса те године, Срби повратници, сабијени у једну кућу у центру села, причали су ми:

„Како да идемо кући, кад је ово наша кућа. Кад је све ово што видите около наше. И куће и њиве и ливаде и баште и воћњаци, свако ово стабло и сваки овај камен. И то не од јуче, него још старих и прастарих дана…“

Археолошка истраживања из 1930. и 1966-1970. потврдила су да су рановизантијски остаци у комплексу Богородице Хвостанске највероватније из средине 6. века.

Северна црква, само једна од цркава које су овде постојале, највероватније је реконструисана у времену после успостављања аутокефалне Српске цркве 1219. и да је као таква постојала кроз цео средњи век.

У своје време, звона са Студенице Хвостанске чула су се по читавој Метохији.

Сада око светиње тече само мржња. Мржња једних и љубав других које слике преораног манастиришта боле као живе ране и који су готови да крст који су добили понесу и носе, па докле буде требало.