ФИЛИП РОДИЋ: Ходочашћа

Тек што је Чедомир Стојковић са ципела скинуо блато са гроба Адема Јашарија, Емилија Миленковић се спрема да своје ђонове гули бриселским плочницима. Како различити путеви воде на исто место?

ХОДОЧАШЋА хришћана, муслимана и Јевреја се на први поглед умногоме разликују. Једни одлазе на Христов гроб у Јерусалиму, други у Меки обилазе Кабу, а трећи Зид плача. Ако се мало загребе испод површине, брзо постаје јасно да је суштина ових ходочашћа иста – одлазак на свето место изискује одређени напор и жртву који показују спремност да се служи Богу, док боравак на светом месту подразумева већу физичку блискост са божанским. Идеја ходочашћа у данашњем секуларном свету није више само везана за религијски моменат, него и за профано.

Добар пример тога је и управо окончани Светски економски форум у Ђавосу, пардон Давосу. Тамо се мора отићи да би се придобила милост не богова вечности, него оних који мисле да су богови садашњости. Колико је ово „ходочашће“ важно и неизбежно показује чињеница да га не одбијају ни најмоћнији људи овога света, од америчког државног секретара, до кинеског премијера.

Званичнике мањих земаља, попут наше, излишно је и помињати у овом контексту. Ако је Вашингтон Јерусалим, а Давос Мека модерног света, Брисел би се могао упоредити са Медином, мање значајним, али опет изванредно важним светим местом. Зато на хаџилук у Брисел у понедељак крећу две одабране представнице „неформалне групе студената и младих ‘Борба'“, како их је исправно дефинисала агенција Фонет јер тешко да нешто може бити неформалније и нерепрезентативније од њих, Емилија Миленковић и Сташа Цветковић. У један од храмова вере у светлу евроунијску будућност Србије, Европски парламент, њих две крећу како би високе свештенике ове религије, Клемена Грошеља, Андреаса Шидера и Виолу фон Крамон, замолиле да евроунијском пантеону упуте молитву да појача притисак на Србију јер је скренула са правог европског пута и почела да пада у јерес суверености и неутралности. Садашња епитимија, по мишљењу неформалних студената и младих, није довољна.

„Доста тај притисак мора да се појача и зато ми и желимо да одемо тамо и пренесемо то колико, заправо, можда грађани не осећају тај притисак и колико га тек власт не осећа и мислим да они морају да искористе све механизме које имају да би извршили притисак на ову власт“, рекла је за евроунијски „Глас концила“, луксембуршку телевизију Н1 млада студенткиња Емилија Миленковић.

Ајде што тражи строжу казну за власт, али што за грађане? Јер су гласали како су гласали? ДА ЛИ у те „све механизме“ спада и бомбардовање тих грађана да би се срушила власт, питам се. Јер прошли пут када је Србија скренула у јерес, ону одбране свог суверенитета и територијалог интегритета, одбране својих грађана од тероризма, „сви механизми“ подразумевали су и крстареће ракете, и бомбе, и осиромашени уранијум. За теолошко оправдање тадашњег кажњавања Србије, послужио је наводни покољ у Рачку. Послужила би и нешто ранија ликвидација породице Јашари у Доњем Преказу, али је та акција полиције била беспрекорна да ни западни магови нису располагали алхемијским знањем којим би елиминацију бескрупулозне терористичке групе претворили у покољ недужних цивила. Како ми је пре неких двадесетак година рекао један колега косовски Албанац објашњавајући како њему као муслиману херој може бити Скендербег, човек који се борио против ислама, Албанцима је нација изнад религије.

Значи, нација је заправо божанство. То божанство изискује и своје свете мученике и за то тешко је наћи бољег од Адема Јашарија. По свецу и тропар, што би се оно рекло међу Србима. Светим моштима овог праведника протеклих дана отишао је да се поклони и адвокат Чедомир Стојковић, лидер једне друге неформалне групе која се, између осталог, бави истрагом порусица у Србији. Добро је да се поклонио малој Бљерини Јашари, али да није малој Милици Ракић. Добро је да Милици не скрнави гроб, јер су њу убили они којима се он клања. ПОМИСЛИЋЕТЕ да нема разлике између Бљерине и Милице, али има. Прво, Миличин отац није био терориста који убија америчке полицајце и цивиле. Друго, није Милицу узео за живи штит док се са полицајцима обрачунавао. Ако Стојковића принципијелно погађа смрт деце, зашто не оде да се поклони гробовима оне деце која изгинуше од руке америчких снага безбедности у Вејку у Тексасу?

Њих 28 је тамо изгубило живот у околностима врло сличним оним у Доњем Преказу. Можда нема ко да му плати пут до тамо? Ево, Емилији и Сташи су га платиле „организације цивилног друштва које су их и раније подржавале кроз све њихове акције“. Можда ће и Стојковићу пут до Вејка. Или неће? Ходочашћа ових представника неформалних удружења су различита, али у својој суштини иста – њихов крајњи циљ јесте унижавање и поробљавање Србије, иако тврде да се залажу управо за супротно – достојанство и слободу. Достојанство и слободу по мери блиставог Запада где се у име тих вредности, да наведемо само неколико примера, судски гоне најјачи политички противници (Доналд Трамп), покушава забрана најјачих политичких партија (Алтернатива за Немачку), тамниче новинари (Џулијан Асанж) и владе састављају на основу емотивних веза (погледајте најновију владу Француске). ДОК они којима је Стојковић лидер на демонстрацијама због наводне изборне крађе машу заставом са натписом „Евромајдан Србија“, други, попут демонстраната из Кијева од пре десет година, подижу шаторска насеља на кључним градским улицама. И једни и други чекају Викторију Нуланд да им донесе колачиће. Џон Мекејн се неће појавити – у међувремену је отишао Богу на истину. Оном правом. А том Богу на истину сада шаљу и десетине хиљада Украјинаца који гину у суманутом рату против Русије. Мала је то цена, сматрају, за улазак у европски рај на земљи. Вера тражи жртву.„