Владимир Умељић: О ПОЛИТИЧАРИМА, БЕСКРУПУЛОЗНОСТИ И НАИВНОСТ

Валтер Шел, некадашњи председник Немачке, својевремено је рекао: „Политичар не сме да уради нешто што је популарно и потом то прогласи исправним, већ мора да ради оно што је исправно и то потом учини популарним.“

Он је тиме тематизовао огромну разлику између (већинских) опортунистичких каријериста, чији врхунски домет представља демагогија и превасходно лична корист, и (мањинских) одговорних политичара са потенцијалом државника.

Но има ли још ових других у нашем времену?

 

Да би се избегли неспоразуми око ауторског става – да, сигурно да их има, али како је Бертолт Брехт својевремено констатовао: „Ја бих тако радо био у праву, али околности, оне то не дозвољавају:“

Но кад смо већ код њега, вредна је помена још једна његова изрека антологијске вредности, коју је оставио свету у педесетим годинама прошлог века, када су источни Немци једнократно и прилично слабашно пробали буну против комунизма (укупно педесетак мртвих) а њихови локални комунистички властодршци потом изјавили, да их је „народ разочарао“:

„А ви изаберите себи други народ.“

Демократија? А сада „одозго“? Сва права властодршцима, па и оно бирачко? Или само још једна, колико жалосна, толико и поучна фарса?

И још једном, да би се избегли неспоразуми око ауторског става, свака од тих педесетак жртава је била једна сувишна и ничим оправдана, али није неопходно бити Ајнштајн да би се све поставило у релацију релативитета – само за време једног НАТО-напада на РТС је животом платило преко двадесет Срба, преко педесет је било убијено у само једном аутобусу 01.маја 1999. код Лужана, међу њима четрнаесторо деце, итд.

А о чињеници да су очеви тих Немаца у време Другог светског рата само у Крагујевцу и Краљеву за врло кратко време побили хиљаде невиних српских цивила, закључно са дечацима из гимназијских клупа, да и не говоримо.

О том ставу, да је живот једног немачког окупационог војника вредан сто српских глава.

И – шта је то сад? Злурадост, потцењивање дотичних немачких жртава, можда чак циничност? Недостојно пребрајање мртвих, тражење некакве сразмере, као да се било које зло може оправдати било којим другим злом?

Наивно чуђење, јер су не Немцима, већ превасходно немачким политичарима њихових педесетак жртава из педесетих година прошлог века важније од хиљада или још и више српских?

Не, само теорија релативитета за лаике, за малог човека.

Поготову када се подсетимо (ах, та српска злопамтила!), да су очеви дотичних Немаца, од хијерархијски највиших до најнижих, само посматрали како геноцидна хрватска држава 1941-1945. геноцидна убија још неизбројане стотине хиљада Срба, као и десетине хиљада Јевреја и Рома.

Да, неизбежна релативност, па макар то звучало као оно, што с зове „популарна историја“, али и то је боље од популистичке политике, коју су практиковали нацисти, као и комунисти, али којој је склон и не мали број данашњих, тзв. демократских политичара.

Јер сви ти наши „традиционални савезници“ и „историјски пријатељи“ са Запада нас одавно исто тако третирају а можда заправо већ од самих почетака модерне историје? Што смо ми, како из објективних, тако из субјективних разлога само превиђали?

То се може ишчитати из историје светских ратова, када су западне силе по последњи пут међусобно ратовале и решавале питање под чијом доминацијом ће се ујединити и кренути у поход овладавања читавим светом.

Немачка је то два пута узалудно покушала, САД су коначно решиле дотично питање.

Но и између два светска рата се, са српске тачке гледишта, мора диференцирати. У првом се Србија борила за свој голи опстанак, није имала другог избора (субјективни разлози за страшну погибију) а Запад ју је тетошио, јер су Срби били добродошло „топовско месо“ (објективни разлози за страшну погибију).

У Другом светском рату су преовлађивали објективни разлози.

Јер официрски пуч, којим је уговор са нацистичком Немачком био стављен ван снаге, био је у великој мери плод преданог рада британске тајне службе, која је искључиво имала на уму Србе, сложићемо се, као „топовско месо“.

Да ли је то био јуначки, принципијелни, часни чин са српске стране?

Да, несумњиво, али истовремено и поразно падање српских политичара и официра на испиту државничке промишљености, далековидости и савесности. То наиме није био државнички чин.

Његова последична цена је била енормна, прескупа.

Јер у том уговору није било ни речи о одласку српских војника на фронт против Совјетског Савеза или о грађењу концентрационих логора за масовно уништавање Јевреја и Рома. То значи, постојала је реална могућност човечног, етичког понашања чак и у та времена, а биолошка супстанца српског народа не би у тако енормној, драстичној мери била редукована.

Другим речима, да српски официри и политичари нису улетели у британску клопку, не би било Србоцида хрватске државе 1941-1945, Јасеновца и Јастребарског, стрељања талаца у Краљеву и Крагујевцу и по сваком закону вероватноће ни Србија не би била тако систематски учињена „јуденфрај“ („очишћена од Јевреја“)

Спекулације? Да, али по мени у дозвољеној, легитимној мери.

Јер српско друштво никада није носило карактеристику антисемитизма, краљ Александар је врло потенцирано радио у корист њиховог спасавања и између 1939-1941. је око 50.000 Јевреја управо преко Југославије успело да избегне и стигне до Палестине, да преживи нацистичку машинерију смрти..

О томе сведочи једна шума у Израелу, одавно засађена у његову част, која до данас носи његово име, чува сећање и захвалност.

Осим тога, часно име „Задик“, дакле неко ко је у то време ризиковао сопствени живот да би спасавао Јевреје, носи 178 Срба, највећи број у читавом региону, тако да је легитимна претпоставка да би тај број био далеко већи у једној неокупираној Србији, односно Краљевини Југославији.

Но тај исти краљ Александар Карађорђевић, као и српски политичари у време и после Првог светског рата, носе огромну одговорност за добровољно улажење у фаталну клопку југословенске државе, тиме и покретање сопствене динамике догађаја, чије негативно последице до данашњег дана трпимо.

Јер тада је почело разводњавање тешко изборене ратне победе, прављење вересије из готовине, превлачење дојучерашњих хрватских, словеначких и босанско-муслиманских ратних губитника на победничку страну, чиме се покренуло расрбљивање и разверавање, што је потом Броз а уз помоћ бројних српских саучесника консеквентно даље форсирао.

Сасвим другачије, него што је то својевремено чинио државник, кнез Михајло Обреновић, у време док је мукотрпно радио на поновном васпостављању међународно-правно признате српске државности, прве после давних времена Немањића, Хребељановића, Бранковића, Балшића…

Сличан „Данајски дар“, као онај понуђен Александру Карађорђевићу, он је својевремено и мудро одбио, уз подршку тадашњих водећих српских политичара, као и на савет Петрограда.

Њему је, наиме, Бизмарк понудио учешће при предстојећем оружаном сукобу са аустријским Хабзбурговцима, јер је тада интензивно радио на оснивању немачког царства под пруском династијом Хоенцолерна.

Кнез Михајло је, дакле, требало да мобилише своје сународнике у још увек вазалној Србији, зависној од Турске царевине, да са истока крене на Аустрију а Бизмарк му је обећао да ће се Гарибалдијеви добровољци одмах искрцати на далматинској обали и ударити на Аустрију са југа.

Награда би била (усмена) гаранција припајања Босне и Херцеговине Србији.

Понуда је заиста била примамљива, но Кнез Михајло је показао како политичку зрелост, тако и државничку мудрост и далековидост, те није пристао на статус „топовског меса“ за свој народ и да уз то стави на коцку тек проклијалу и још увек врло слабачку биљку српске државности.

Другим речима, он није пристао да његов мали народ буде ситниш за поткусуривање великих и бескрупулозних, а тиме и добродошла жртва при првој следећој политичкој трговини, која ће сасвим сигурно доћи.

На том односу између (бескрупулозних) државника и (у најмању руку наивних, ако не и неспособних) политичара до данашњег дана ништа се није променило. Шта друго се ради са Украјинцима, који данас масовно играју жалосну и трагичну улогу западног „топовског меса“, које САД и Велика Британија, уз хорску пратњу ЕУ, издашно материјално помажу и увек изнова налажу цепанице на ватру уништења, по могућству два православна словенска народа

То изискује огромна финансијска средства, но све што може да се купи, то је јефтино, док изгинули Украјинци и Руси, бројни рањеници, инвалиди, удовице и сирочад немају ништа од тога.

Шта је за саветовати нашим политичарима?

То је превасходно да уче из историје, пре свега из грешака својих претходника, и да ако већ имају претензије да воде државу, барем покушају да буду државници. Мада би било само позитивно, уколико би размислили и о речима Валтера Шела.

„Политичар не сме да уради нешто што је популарно и потом то прогласи исправним, већ мора да ради

оно што је исправно и то потом учини популарним.“

?>