O ХЛЕБУ И ПРЕЦИМА: СВЕДОЧЕЊЕ МИЛОЈА СТЕВАНОВИЋА

Милоје Стевановић је један од великих бораца за очување српског језика и језичког памћења, као и за сведочење о драгоценостима наше обичајности. Родом из Драгачева, краја који је давао и хајдуке и научнике, он је, поред свог посла ( приватни је предузетник ), сате, дане, месеце и године провео скупљајући језичко благо завичаја и објављујући драгоцене књиге, попут „Речника Драгачева“ и збирке прича „Сказано и списано“. Ових дана ми је послао један свој запис, изаткан на завичајни начин, о томе колико смо се отпадили од хлеба и својих предака – а хлеб и преци су, у нашој вери и народном памћењу, увек и свагда били повезани.

Вреди се сетити, да се не заборави, шта значи кад више не знаш шта је хлеб и колико хлеб кошта када се једе у зноју лица свога. Вреди се сетити шта родитељ значи, нарочито кад за њега немаш времена, и кад ти је све прече од оца и мајке. Који чита, да разуме. ( Владимир Димитријевић )

Деведесетијех година минулог вјека, у време онијег илинданскиг врућина, отац реши да поведе ћер Марију у свое родно село, да јој покаже стазе и богазе његовог босоножја. Да јој покаже брда и долине преко коиг је пешке ито школи. Да јој покаже кудије је чуво овце и како е коекад, коеђе, с коеким коекако радијо коешта, како се игро коечега с коечим, такмичијо се у коечему и тако стасаво мимогред. Да јој покаже њиве, ливаде и вотњаке ђе се учијо разно-разнијем пословима уз родитеље, ђеда и бабу кои су се преселили у вечнос.

Споради тога бијаше рад да е одведе и на-гробље, то шарено село, ту чуваоницу највећег блага под Сунцем: праха отаца и праотаца нашијег.
Успут свратише у дућан крај џаде да би купили тамљан и свјеће д-окаде гробове и запале воштанице за покој душа усопшијег предака. Испред дућана на клупици под липом, поред кое отац паркира фићу, двије ђевојчице лизагу сладолед. – Тата могу ли да добијем паре да купим један
сладолед? – Можеш ћеро – рече отац, па помиловши је по косици рече: Ал да знадеш, благо тати, да толико кошта векна љеба. А до векне љеба голем је пут на ком се мора млого зноја пролити и труда уложити. – Како то, тата, кад хлеб зачас купимо у продавници?
– Земајле се у свакој кући мјесијо љеб. Он је маом бијо у облику сунца. Пеко се у округлом плеку у вруни од шпорета или у земљаној црепуљи која се запретала у жар, на огњишту кое је бивало усред куће. Свака кућа е имала наћвар, у ком се држало брашно, и једну величачку дрвену карлицу у којој се закувавало тјесто. То се радило слично ко кад ти и твоја сека са мамом мјесите славски колач, само што онак није било такије посуда ни лектричног шпорета.– Сад сам разумела што си рекао да је пут до хлеба дуг. Стварно, док се замеси брашно па док тестоодстоји да нарасте, па док се испече треба доста времена.

– Е, да е само то, ни по јада. Пут је млого-млого дужи и тежи да се до погаче стигне.
– Колико дужи?
– Са-ћу да ти објасним како е то било у време оно
кад сам ја бијо твоијег година.

Да би њива ваљатно родила треба е добро пођубрити шталским ђубретом. А до њега се долази тако што се сваког боговетног дана чисти штала по неколко пута па се ондак под стоку јопет простре слама, а оно ђубре што се лопатом или вилама згрће на гомилу, избацуе се кроз шубер на ђубриште ђе ће се згорети. Пред орање се ђубре товари на-кола ил на сонице, ако е пао снјег, и развлачи по-њиви. Дан два [у]очи орања ђубре се растура гвозденим вилама па се ондак заоре. Укошају се волови ил упрегну коњи, закачи се плуг ил ралица и ваздан орач оре држећи чврсто
рукунице да ниђе не оплаза.

То се ради од раног јутра до заласка сунца. Кад бидне пред-ноћ не знаш дал је уморнија запрега ил орач. Кад њива прируди јопет се упреже запрега и дрљачом повлачи да се земља уситни еда би се могло бацити ćеме у орну њиву. Потље на-ред долази сетва. Завати се ćеме у кову
ил неку копању и баца шаком преко прста да се правилно распореди. Не смије д-остане лазина, а не ваља ни да се прећера да уćев, кад обникне, не бидне пречес[т]. Да би се ćеме затрпалo у-земљу ваљатно, јопет се њива влачи дрљачом. А пођеко е имо ваљак кои вуче запрега па потље влачења још поваља њиву и она бидне затегнута ко тамбура а ćеме ушушкано ко кад мајка надо[ј]и и у пелене повије дјете. А кукуруз се сијо на оџак. Потље влачења закопа се мотиком оџак, баци дватри зрна жита и на-њиг се нагрне мено ситне земљице. И тако редом, сије се зрно по зрно, оџак по оџак. Кад се ćетва обави, ондак се домаћин и радници прекрсте и њиву предају у руке Господње. И Бог о њој брига бригу: залива е благородном кишицом, суши поветарцом, грије сунцом, те тако ćеме клија, никне и расте.

А ондак дође вакат кад се заметне клас. Ćећаш ли сe кад смо били код ђеда-Жарка кад бијаше класала пшеница па се на поветарцу таласаше коно
кад је море узбуркано?– Да, сећам се. Онда сам први пут видела, кад је
пао сутон, како су светлуцали свици над њивом.
– Е, али још смо далеко од погаче којом се
сладимо кад ćеднемо за астал да се презалогаимо.
– Колико далеко?
– Још млого зноја треба, благо тати. Кад пшеница,
раж, јечам или зоб сазрели, ондак се њива напуни
вредниг жетелица кое срповима жњу уćев и за собом
остављају руковеди.

За њима иду везијоци који сад саставе по неколко оније руковеди па иг везују врбовим прушћом у снопове или од пожњевеног уćева праве ужета. И
сваки сноп усправе да класје бидне окренуто навише к-сунцу, еда би се зрна што боље осушила. Ијако е тај посо по врућини тежак, кад гој
жетелице ишћерају постат оне, док се враћају на-дну њиве да испотекар почну жњети, обавезно запјевају. Иć то ти је било милина чути. Каже: Жито жањем, познае се нажањ / о мој миле што се правиш важан.

Ил ону: Да знаш драги што е лепа жетва / ти би дошо да правиш ужета.
– Стварно је лепо.
– Но шта. У тој љепоти смо ми, ђеца, учестовали. Носили смо са извора ладну воду у тестијама и послуживали узноене жетелице и везијоце. Па смо ондак носили чутуру с ракијом себицом и послуживали оне коима е бастало да накрену помено. Кад бидне пред-ноћ ондак сви, па и ђеца, приносе снопове везијоцима а они ђену крстине, тако што слажу снопове у крс, и то тако да класје бидне у средини а гузање окренуте у-поље да у случају кише класје не закисне. Пођеко е трпо по тринес а пођеко по петнес снопова у једну крстину. И тако се у крстинама снопови на ветру и сунцу још боље осуше.
– Шта ти је то гузања?
– Тако се у народу зове онај задњи део снопа.
Елем, ондак се на волујска или коњска кола са лотрама снопови ћерају на гувно и туј се сад ђену у стогове, тако што се око побјеног коца слаже један по-едан сноп, ал јопет класје уз колац а гузање напоље. И води се рачун да класје бидне старије, касти, високшије па ако се окиша да капи клизе низбрдо ка гузањи еда би клас бијо у сувоти.

И тако жђенути стогови чекају док не наиђе вршалица. Ондак ти је било мено вршалица па е налога била велика и моро си да чекаш на-ред.
Имадијагу у време оно неки арани мотори кои су преко ременог каиша окретали вршалице. Тек доцније су се појавили дрешови, а још
касније комбајни. На вршидбу се искупи цео џемат: онај баца снопове са стога, онај ćече прушће и одлаже на- страну, онај налаже вршалицу, неколко њиг одбацуе сламу до коца око ког један ђене а један му ону слму избацуе навише, једно одгрће пљеву… И јопет кад мено стану д-одморе, да попију, ко воде, ко ракицу: пјесма. Из грла и из срца. Ćећам се ко јуче да и било како ђевојке запјеваше: Моме милу кућа до планине / црне су му очи ко трњине. А ондак груну мушкарци: Сини оком румена ђевојко / сини оком да палим цигару. Е сад, кад је вршај готов, ускупи се пшеница на гомилу, маом на мушему, покрива се з-другом мушемом и сламом да, не дај Боже, не покисне ако се налуњи и окиша па се чека ветрењача.

Ја не тувим, ал ми тајо причо како земајле није било вршалица ни ветрењача но се „врло“ тако што се снопови подрјеше и на гувну простру око једног коца у-круг па се за тај колац конопцом веже коњ ил волови и онда иг поћераш д-иду наоколо газећи класје. Тако се зрневље круни под њинијем ногама, а онај конопац се са сваким кругом скраћуе па е запрега све ближе и ближе коцу. Ондак запрегу окренеш налјево круг и сад се конопац одмотава а запрега удаљава полаганчиц од коца. И тако ћераш док не видиш да е класје окруњено скроз-на-скроз. Ондак се слама вилама одвоји од уćева па се зрневље купи у копању која се подигне на-главу и озго полако изручива на мушему ил поњаву. Ал за то вијање мораш да кеџиш згоду кад дува ветар да би одњо пљеву на-страну. Елем, тек кад овијеш уćев, ондак пуниш џакове, уносиш у амбар и изручиваш у прјеćеке.
Потље ће наићи онај што е вро и онај што е вијо да им даднеш ујам. Тек ондак мош д-узмеш џак ил врећу, да иг напуниш пшеницом, ражом ил јечмом и носиш у воденицу. Воденичар ти дадне део од рабоша, а онај други део веже уз твој џак ил врећу да не би твое брашно отишло неком другом. Потље неколко дана кад твое мељиво дође на-ред, воденичар узме ујам а ти сад брашно носиш кући и сипаш у наћвар. Ондак се, кад устреба, брашно лопаром завата и сије кроз сито. Тек сад мош да закуваш тјесто. Потље знаш како иде, виђела си кад сте мјесили колач за-славу. Код муруза е мено друкчије. Опричасмо како се врши сетва. А кад жито никне и порасте до трећег пера, ондак се њива напуни копача те се врши првоокоп тако што се жито прорједи и трава покреше. Јопет кад се ишћера врста, копачи забаце мотике на рамена и док иду на-дну њиве ударе пјесму. Тувим ону: Кад копачи шором запјевају / прозори се сами отварају / то иг мила отворила широм / јер јој није од копача с-миром.
Кад попрође време и жито одвркне иксану безмало до-кољена, ондак дође на-ред огрт. Испотекар се напуни њива копачима кои саденак земљу мотикама пригрћу уз стабљике и јопет јечи поље од пјесме копачке. Кад се испуне дани мурузи се почну одćецати. Ако е њива ђубрели маом се одćечу по два а на пођеком струку и три муруза. Милина ти је поглати кад жито брада а горенак се класје љушка на поветарцу.
Кад дође јесен, онамо о мијољском љету, следуе берба. Мурузи се беру, товаре у канате и запрегом ћерају кући. А шашина се пожње, повеже у снопове и жђене у купе. Чим пане сутон почиње комишање. Цео џемат се искупи па комишијоци уз пјесму и комендијање комишају жито кое се котобањима уноси у-салаш ђе ће се сушити, па кад дође време ондак се круни и носи у воденицу да се меље. Тек ондак, кад донесеш брашно, мош д-умјесиш мурузницу и да се сладиш уз сир и кајмак, сланиницу и коекака јела ил д-укуваш качамак.
– То је стварно огроман труд.
– Јесте ћери. Ал да би се испекла погача ил
мурузница мора да навашеш дрва. Јаком кад наложиш ватру мош да туриш оно закувано тјесто у плек па у вруну од шпорета ил у црепуљу која се запреће у-жар на огњишту. Ал и за дрва е потребито млого зноја и труда. Најпрво се оде у-шуму па се кладаром, то ти је попрјеко тестере кое вучу двоица, обали буква ил мај како дрво. Ондак се оно искрати на метарске трупце кои се товаре на-кола и ћерају кући на дрвљаник.

Тујнак се ćекиром ицјепају ћепанице, па се оне бичкијом на козлићу, ког пођеко зове магаре, крате на нолико колко могу д-уиђу у-шпотет. Ондак се ицјепка сувије љушчица ил наćецка грањушца за потпалу ватре шибицом и лучом или чакмаком и трудом. При сваком од овије послова што ти опричак наши стари су се, кад га започињу, прекрстили и помолили Свевишњем: Боже помози! А кад обаве рад, јопет се прекрсте. Заблагодаре Богу: Вала Ти Боже на Твом дару! Ил: Вала ти Боже на-помоћи! Зато су та погача ил мурузница, што е сад зову проја, биле тако слатке и боз тога се љеб поштово коно светиња. И кад се приђе собри, чељад се помоле Богу: … Љеб наш насушни дај нам данас… И после ручка
заблагодаре: Благодаримо Ти Христе Боже наш што си нас наситијо Твоим земаљским добрима; не лиши нас ни Твог Царства небескога, већ ко што Си дошо међу ученике своје и дао им мир, дођи и међу-нас Спаситељу наш и спаси нас. А кад се прекађуе славски колач, ту славску погачу која се украшава словом, гроздовима, тичицама… начињеним од тјеста, поп га с домаћином окреће уз оне три пјесме Свјати мученици… Слава тебје, Христе Боже…и Исаије ликуј… Ондак се прекада љуби трипут и поп говори: Христос по среди нас! Или: Христос међу нама! А слављеник одговара: И јесте и биће!

Тај славски колач преставља тело Исуса Христа, а вино којим поп колач прелива преставља Његову крв. Зато се на средини колача, као и на четири места по ободу, ставља печат са словима ИС ХС НИ КА, што значи Исус Христос побеђуе. Ет, сад си виђела колко муке, љубави и труда
треба да би се дошло до љеба.
– Невероватно!
– Невероватно ал истинито, ћери моја. Наши стари су говорили да е велика грота бацити и најмању мрвицу љеба. Ништа се, ково сад, није бацало.
Јок, Бож-сачувај. Тувим кад мој јадни ђедо, Бог да му душу прости, с највећом мрвом на трпези притеже мале мрвице и тако иг скупи у једну и појде. А кад би неко бацијо мрву љеба под-ноге, сматро би се раскалашним и чакнутим.
– Али сад је лакше доћи до хлеба јер постоје
машине, па се вероватно зато људи другачије
понашају према хлебу.
– То јес тачно. Машине јесу доњеле олакшицу, ал су одњеле љепоту. Одњеле су пјесму и радос. Тандркање машина је оћерало вијук косе, рез
српа, пјесму копачку и жетелачку, косачку и рабаџиску, чобанску и орачку, угушило пој преља и везиља, распудило мобе, поćела, саборе и вашере, порушило воденице и ваљалице, дрндаре и бојаџинице, ковачнице и поткивачнице, урнисало дунђере и тишљере, абаџије и пинторе, ткаље и
преље, затрпало мочила, ућуткало пракљаче и трлице, разбо[ј]е и шкрипу ђермова… Земајле, споради тога што е Бог благословијо д- едемо љеб у зноју лица своега, оćећали смо радос у срцу свом кад дође жетва и вршидба. То е била круна и награда за све напоре, труд, зној и страовање да град не однесе љетину, да суша не отањи род или кишна година не узме данак. Боз-тога радовању немадијаше краја. У време оно народ није ко суманут ćеђо испред телевизора нит је буљијо у мобилне телевончине но е гледо руменило свитања и заласке сунца у смирај дана, звездано небо кад намине месец, таласање класја на поветарцу, шаренило цвјећа по ливадама и лепршање лептирова, скакутање јагањаца по
пашњацима… И мешто да слуша коекаке бљувотине с радија и тије ђавољиг телевизорчина слушо е ујање ветра, шуштање сламе, шумор дрвећа, жубор потока, бруј меденица, пој тица и пјевчева, какотање кокошију, дукатање мисирки, ћурликање ћурака, гакање гусака, блеку оваца, рику говеди, рзање коња, мекетање коза… Слушо е кикотање и грају ђеце. На све стране се орила пјесма.

И ондак је млађарија, мешто да гледа новинчине, телевончине, телевизорчине, гледала људма у-очи, упијала рјечи старииг и учијла се реду, поретку и благочашћу. Ондак се млађи нису градили паметни[ј]и од стари[ј]иг, но су добро тувили шта матори зборе и отале извлачили наук о том шта им ваља чинити и коим путом треба ићи. Јербо у време оно немадијаше бољиг учитеља од мудрјег старина у селу кое је живот ошколово.
Безмало е свак знао да нојнак ђе се стари[ј]и не чују, тујнак ни Бог не помаже. Земајле се знао ред и поредак. На слави, на свадби и на коекаким светковинама стари ђед ил отац, ако се ђед преселијо у вечнос, је ćеђо у вр-собре, па су га за време гозбе умољавали да прозбори коју, еда би иж његова животна искуства извукли каки наук. Саденак, јок. Млоги заборавише да су иг родитељи вољели и неговали кад су били немоћни и не знаду да ће иг они вољети и кад иг други буду мржљели. И још за црне јаде не знаду да ће вришко доћи дан кад ће трава изникнути на гробовима родитеља њинијег и да ће ондак бити доцкан за кајање боз тога што се стиђагу ониг за кое Бог заповиђе: Поштуј оца свога и
матер своју.

Чак се и у млогим домовима ђе се бејаги слави, може преметити брука и срамота, туга и грота да остареле родитеље или не зову на-славу или иг зовну у време да не-бидну с осталијем гостима, да им своим животним искуством не ремете оно што они зову имиџ кои су стекли у коекакијем школама брез Бога или преко оније ђавољиг, како се то каже, дрштвениг мрежа. Реко би се стиде ђеда и бабе, оца и мајке. Имаде ћеро једма дивна народна пјесма у којој бег Костатин позивље Краљевића Марка да му дође на крсну славу валећи се како ће га згодно дочекати и ђе
ће виђети части и поштења. А на то му Марко, кои му
је земајле бијо на-слави, прозбори вако: Не вали се, беже, с дочекањем / Виђо сам ти твое дочекање / И виђек ти до три нечовештва. Па му онда поче набрајати редом та неваљалства и најпотље га прекори говорећи: Треће ти је, беже, нечовештво / Ти имадеш и оца и мајку / Ни једнога у асталу нема / Да ти пије прву чашу вина!
– Видела сам да си ти стално деду и нану и мамине родитеље распоређивао да седе у врх софре на слави, на секиној свадби и у свакој прилици кад смо имали госте.

– Па таки је ред благо мене бијо од памтивјека све
до овог нашег зловремја у ком су се побркали аршини
части и бешчашћа, смерности и надмености.
– Тата никад те нисам питала, а баш сам се чудила што нико од одраслих људи осим тебе, не љуби мајци руку као што ти чиниш кад видиш нану на некој слави, свадби ил кад одемо код њих у село или кад они дођу код нас.
– Сине нана је моја мајка. По старинском обичају љубила се рука мајци, оцу, свештенику и скоро свим старииим људма. Имаде једна прича о томе како се један млад човек запопијо па кад се сретијо са своим оцом, овај га, пред мноштвом народа, упита: Ко ће кога сад љубити у-
руку. На то му свештеник одговори: Ја ћу теби ко оцу док си жив љубити руку, а ти ћеш мене ко свештенику!
Ето тако ћери моја. Даћу ти једну књигу Светог Владике Николаја ђе он збори: Клекните на колена, децо, и молите се Богу заједно са мном: Господе, Оче Небесни и Мајко Небесна, хвала Ти, што си нам заповедио, да поштујемо нашег оца и мајку на земљи. Данас се ђеца не васпитавају тако. Њино васпитање се обавља у брезбожнијем школетинама и преко коекакиг ђавољиг сокоћала. А то знање ти је ко јело без соли: дође бљутаво и ома прокисне. Није низашта. Мош олајле да га бациш за-прошће. Залуд, ћери, књига и наука ђе Бога нема. А ђе Бога нема, туде ни памети нема.
Нема, нема, љеба ми и соли.