МИЛОРАД ВУКАШИНОВИЋ: Свет после либерализма
Социолог Имануел Валерштајн истиче да је захтев за истински егалитарном деобом власти – који се појавио после краха комунизма у Источној Европи – био завршни ударац за идеологију либерализма
Имануел Морис Валерштајн (1930-2019) био је један од најпознатијих америчких социолога и филозофа. Планетарну славу стекао је као оригиналан истраживач и коментатор најзначајнијих светско-историјских и политичких догађаја. У аналитички простор увео је појмове „светски системˮ и „светска економијаˮ, заступајући становиште да постоји само један свет „који је повезан сложеном мрежом односа економске разменеˮ.
Његово дело После либерализма – које је првобитно објављено 1995. године – неспорно је једна од најпроницљивијих анализа светског економског и политичког система после завршетка Хладног рата. Реч је о избору есеја насталих између 1990. и 1993. године, који су по садржају потпуно одударали од ондашњег главног идеолошког тока у Америци, који је креирала знаменита књига Френсиса Фукујаме Крај историје и последњи човек. Насупрот Фукујамином идеолошком оптимизму о планетарном трујумфу либерализма, Валерштајн је дешавања после пада Берлинског зида тумачио у другачијем идеолошком кључу, као колапс либерализма и ступање у еру после либерализма. Он је истицао да је 1989. година крај једне политичко-културне ере која је заправо отпочела не 1945. године него 1789. године – трујумфом идеја Француске револуције.
Истраживаче његовог огромног интелектуалног наслеђа посебно су привлачила оригинална тумачења Маркса, Фанона, Бродела, Прогожина и других утицајних мислилаца, захваљујући којима је написао спектакуларну књигу Модерни светски систем чије је прво енглеско издање објављено 1974. године, а у међувремену преведено на бројне светске језике. Вредна помена свакако је и његова хипотеза из 1980-их година о САД „као хегемонији у посртањуˮ, а која је после жестоких критика којима је био изложен 1990-их година прошлог века пуну теоријску сатисфакцију стекла у првим деценијама овог века.
Валерштајново полазиште о подели света на језгро, полупериферију и периферију је трајна карактеристика светског система и као таква – уз мноштво доказа – руши својеврсне идеолошке митове о спрези између капитализма и модернизације. Наиме, према Валерштајну, између језгра и периферије постоји институционализована и стабилизована подела рада и то тако што језгро има висок степен технолошког развоја и производи сложене производе, док је улога периферије да језгро снабдева сировинама, пољопривредним производима и јефтином радном снагом. Уз то, цене производа и услуга периферије су веома ниске, а цене сложених технолошких производа језгра су релативно високе.
Амерички социолог је указивао и на постојање треће полупериферијске зоне, која у односу на језгро делује као периферија, а у односу на периферију као језгро. На крају 20. века такав статус имале су Источна Европа, Кина и Бразил, уз напомену да се од кризе 2008. године до данас ови односи драматично мењају. У троуглу језгро-периферија-полупериферија свакако би било занимљиво сагледавати и обележја актуелних догађаја, попут пандемије вируса корона или рата у Украјини.
Трезвени либерализам
Имануел Валерштајн се осврће на утицај Француске револуције на укупан светски систем и указује на његову трансформацију ка смеру модерности. Реч је заправо о појави једног менталитета по којем је све ново и добро и пожељно, а што проистиче из вере у непрекидни прогрес. Он посебно упућује на политичке манифестације ове појаве, која је постала распрострањена чак и међу заступницима оних идеја које су биле антилибералне. Тако су конзервативци заступали гледиште да промене које предлажу либерали морају бити успорене у максималном опсегу, али не и потпуно заустављене, док су социјалисти одбацивали индивидуалне претпоставке либералне идеологије и инсистирали на томе да друштвена хармонија неће настати само ослобађањем индивидуе од свих ограничења и обичаја, већ после велике друштвене борбе и револуције.
За историју либерализма посебно су била важна револуционарна дешавања 1848. године после којих су кроз цео 19. и 20. век створене политичке партије које су заступале три различита тоналитета у међусобним расправама. Мада је 1848. година означила појаву „свесног радничког покрета” као политичког чиниоца, неуспех револуције јасно је ставио до знања да, с једне стране, процес промена неће бити брз и једноставан, али, с друге стране, ни тако спор и опрезан. Отуда је један од постреволуционарних закључака био онај о „сталној рационалној реформи” и тријумфу либералног центра у језгрима светске економије.
Амерички социолог наглашава да су поборници све три идеологије (либералне, конзервативне, социјалистичке) у раздобљу од 1789. до 1848. као идеал заступали концепције „одумирања државе”, али и да су после 1848. године на вишеструке начине ојачали државне структуре. Тако су конзервативци – услед кризе традиционалних институција – јачање државе подстицали као алтернативни механизам којим су ограничавали дезинтеграцију морала; либерали су у јачању државних структура видели гаранцију за спровођење рационалних друштвених реформи, док су социјалисти после 1848. године схватили да радикална трансформација друштвеног поретка није могућа без освајања државне власти.
Валерштајн указује на обележја историје либерализма од 1848. до 1917. као на процес „припитомљавања радничке класе у централним зонама светског система путем права гласа и државе благостања”, док је либерални програм од 1917. до 1989. био у функцији „припитомљавања Југа”. Ипак, велика побуна из 1968. године представљала је догађај од прворазредног значаја, а који амерички филозоф описује као „другу светску револуцију”. За разлику од прве светске револуције из 1848. године – која је означила не само тријумф либерализма него и трансформацију конзервативизма и социјализма као супарничких идеологија – револуција из 1968. године је „оповргла либерални консензус”.
Наиме, реч је о побуни која је објавила појаву „нове левице” која је суштински протестовала не само против либералног консензуса, већ и против историјске трансформације социјализма у модел тзв. либералног социјализма. Све то се манифестовало појавом низа анархистичких покрета, али и први пут после 1848. године подстакло појаву агресивног политичког конзервативизма. На тај начин се окончао процес припитомљавања радничке класе путем права гласа и државе благостања, а раздобље од 1968. до 1989. је карактерисао процес „сталног мрвљења онога што је остало од либералног консензуса”. Тако се и дошло до краја Хладног рата.
Совјетски подимперијализам
Валерштајнове радове карактерише особен поглед на епоху хладноратовског сучељавања две суперсиле – САД и Совјетског Савеза. Слично Ноаму Чомском, и он своје хипотезе заснива на дубљем сагледавању односа две суперсиле у оквиру једног светског система где су њихове појединачне улоге биле прецизно дефинисане. У вези с овим питањем карактеристична су четири његова закључка. Најпре, САД су биле хегемонистичка сила у једном у основи униполарном поретку који је успостављен од 1945. до 1990. године. Други сажетак јесте онај о сукобу САД-СССР, који је био пажљиво контролисан и свакако није био суштинског карактера, јер је у том фингираном сукобу Совјетски Савез имао улогу „подимперијалног чиниоца” САД. Следећи став се односи на положај Трећег света за време Хладног рата – који је скренуо пажњу САД, Западне Европе и СССР – захтевајући већа права пре него што је то богати Север планирао. Коначно, завршни закључак се односи на 1970-е и 1980-е године прошлог века, када се дешава глобална стагнација коју карактерише опирање Америке сопственом слабљењу, али и разочараност Трећег света у своје зацртане стратешке циљеве самоодређења и националног развоја.
За разумевање садашње кризе веома су важни процеси који су отпочели почетком 1970-их година, када су САД досегле врхунац своје моћи и када је истовремено отпочела њихова стагнација. Манифестације овог процеса биле су напуштање златног стандарда долара и раст продуктивности Западне Европе и Јапана – које су почеле да надмашују амерички ниво продуктивности. Због тога је Америка била принуђена на више уступака. Тако је Кинезима омогућен модел повратака у светски систем, а Јапану и Западној Европи је понуђен концепт трилатерализма и обећање о већој улози приликом доношења политичких одлука, док је Совјетима предложен детант и смањење идеолошке напетости – што је брежњевљевској елити добродошло после колапса либералног консензуса 1968. године. На унутрашњем плану западној јавности понуђено је попуштање тензија изазаваних Хладним ратом и један вид културног конзумеризма. У исто време земље Трећег света су кредитиране на различите начине, што им је омогућило да уравнотеже сопствене буџете и наставе да купују западне производе.
Почетком 1980-их година настао је нови светски политички талас који је поткопао аранжман две суперсиле, установљен после завршетка Другог светског рата. Валерштајн превенствено указује на његова обележја на тлу Европе, на чијем западу никада није претила озбиљна опасност од комунистичког устанка (осим у Грчкој). С друге стране Америка никада није пружила озбиљну подршку источноевропским државама у њиховим покушајима да се ослободе совјетске контроле (1953, 1956, 1968, 1980-1981) из једноставног разлога што је Совјетски Савез, у оквиру светског хегемонског система, имао улогу подимперијалистичке силе и гаранта стабилности своје зоне, под условима који су увећавали америчку способност глобалне хегемоније. Сличну улогу идеолошког штита СССР имао је и у Трећем свету.
До погоршања ситуације дошло је услед неповољних економских трендова у језгру светског система када је председник Реган био принуђен на стратегију војног кејнзијанства и велике новчане позајмице од Јапана и Западне Европе, које су пристигле на наплату. Тако се унутар једног светског система дужничка криза испољила најпре у Пољској 1980. године, а затим и у Мексику 1982. године. Силазна економска спирала је затим погодила совјетски блок и државе Трећег света – што је убрзало окончање Хладног рата. Валерштајн појаву Горбачова и распад совјетске зоне тумачи и као тежњу совјетске политичке класе да у условима развале поретка установљеног 1945. године, у поретку који настаје избегну статус полупериферије. Због тога је идеја перестројке била окренута у три смера:
унилатерални и брзи завршетак Хладног рата (што је учињено врло успешно),
растерећење од постојања прескупог модела квазиимперијалне контроле Источне Европе (такође врло успешно), и
коначно реконструкцију совјетске државе која би била у стању да ефикасно функционише у једном „постхегемонистичком поретку”.
Најпре ошамућене, САД су настојале да разбијање једног поретка у којем су имале привилеговану позицију подрже победоносним покличима, попут оних о крају историје и последњем човеку. Међутим, свега неколико година после окончања Хладног рата – криза светског система се вратила на велика врата. У овом контексту свакако треба промишљати и о разбијању југословенске државе, чији је простор био једна врста полигона за испробавање разних политичких и правних преседана, који су затим примењивани и у другим деловима света.
Постлиберална стварност
После окончања Хладног рата 1989. године свет је после 150 година ушао у својеврсну постлибералну еру. Наиме, захтев за истински егалитарном деобом власти – који се појавио после краха комунизма у Источној Европи – био је завршни ударац за идеологију либерализма. Осим краткорочних компромиса и заводљивих прича о светлој будућности, либерали нису могли ништа више да понуде. Валерштајново предвиђање о црном периоду који је пред човечанством у наредних 25 или 50 година остварује се пред нашим очима.
После окончања Хладног рата настала је масовна политичка свест која подстиче процес делегитимације владајућих структура. У таквим околностима, држава не може ефикасно да помаже приватни сектор и одржава државу благостања. Уз то, процес глобализације је изменио друштвену основу многих покрета – нарочито левичарске оријентације – чији је фокус не толико на класним, колико здравственим и еколошким темама. Све то изазива напетости унутар светског система и појаву таквих механизама владања који се суштински ослањају на апарат безбедности. Прва жртва у таквим околностима је тзв. „лева рука државе” (израз француског социолога Пјера Бурдијеа) која симболички означава ускраћивање подршке и помоћи дефаворизованим друштвеним слојевима.
Валерштајн истиче да се у периоду 1968-1989. догодила таква промена основе друштвене стварности – која је последица развоја светске капиталистичке економије – те се, кроз непрестану тежњу да стално акумулира капитал, приближила свом теоријском идеалу, а то је потпуна промена свега. Ту промену можемо уочити у бројним новим друштвеним реалностима: степену механизације производње, уклањању просторних ограничења у размени роба и информација, дерурализацији света, скорој исцрпљености екосистема, високом степену монетаризације радног процеса и свеопштем конзумеризму. Све ове околности доприносе вишеструким напетостима система и повећању осећаја несигурности, развоју разних облика криминала, перцепцијама о недостатку правде у судским системима и порасту бруталности полиције. Мада је реч о појавама које су постојале и раније – оно што је обележје ове епохе јесте да их већина људи види као нове или далеко распрострањеније него раније, па је главни резултат свега ширење светског хаоса.
Амерички филозоф своје анализе о свету будућности заснива на процени о наставку процеса делегитимације држава којима ће бити тешко да осигурају минимум унутрашње безбедности, али и да избегну конфликте на међудржавном нивоу. Валерштајн је предвиђао да наредних деценија на геокултурној сцени неће бити доминантног заједничког дискурса. За светски систем највећи проблем у будућности биће питање решавања неједнакости, односно одсуство демократије. Он проницљиво опажа да је успон капитализма као система у којем је настала материјална производња изгледа уклонио свако оправдање неједнакости, било да се оно испољава у домену материјалног, политичког или друштвеног. Управо због тога свету је за излазак из садашњег хаоса неопходан један релативно егалитаран, демократски историјски систем.
За његово успостављање потребно је начинити неколико корака. Пре свега, потребно је одбацити евроцентричне претпоставке које су прожимале геокултуру у последња два века, а затим је неопходно концепт људских права подједнако примењивати на све, укључујући и многобројне мигранте који ће настањивати САД, Западну Европу и Јапан. Коначно, мора се успоставити дијалог на релацији Север-Југ, уз постојање свести да је одговорност државника богатог Севера у томе што је њихово богатство настало на вештом трансферу вишка вредности с Југа наше планете. Реализација једног оваквог циља захтева преформулисање садашњих научних канона и интелектуалну борбу, која ће бити у средишту разумне друштвене и политичке активности у наредним деценијама.
Поред многобројних следбеника, Валерштајнове теорије о светском систему биле су изложене и оштрим критикама како конзервативних, тако и неолибералних теоретичара. Једна од најчешћих критичких опаски односи се на Валерштајново занемаривање културне димензије модерног светског система. Поједини историчари указивали су и на нетачност неких његових интерпретација прошлости. Ипак, из садашње перспективе, посебно су драгоцена његова опажања о природи глобалног капитализма, затим процене о неминовном урушавању америчке хегемоније и појави постлиберализма као феномена који поприма планетарна обележја.
