СЕМЈОН ПЕГОВ: ПОЕЗИЈОМ ПРОТИВ ХАОСА

Људи у рововима имају много сложенији унутрашњи свет него што би то могло изгледати неком  интелектуалцу или ономе који избегава и најмањи контакт са ратом. Као прво, наравно, човек је, у принципу, сложено биће, а друго, вољно или невољно, али апсолутно неизбежно, рат је један од најдраматичнијих начина разумевања света. Није узалуд што се момци из рата враћају као старци; интензитет живљења сваког тренутка у сталном контакту са смрћу је толико ван плана, да време, као и околни простор, категорички мења своја својства. Постојећи научни арсенал и бескрајни напори менталних исцелитеља који обрађују пост-трауматске теме очигледно нису довољни да помире свест трансформисану ратом са законима стварности и нормалног људског постојања (мада, ко зна шта је заиста нормално и за кога?). И управо да би дошло до овог тренутка помирења екстремног животног искуства са новим животом – неопходна је поезија.

Како да ово објасним прецизније? Покушаћу. Али постоји једно критично упозорење. Феномен поезије је у томе што се она може објаснити само уз помоћ ње саме, односно кроз систем слика и поређења (метафора), који су главни алати поезије. Стога ћу покушати да опишем процес интеракције између поезије и рата (тачније, како га ја видим), користећи метафоричку слику.

Интензитет животног простора и времена, који се обезбеђује сталним контактом са смрћу и хаосом (и јурећим комадима метала око вас – што и јесте најсмртоноснији хаос), такође рањава свест, разара је, кида на појединим местима, као што меци или гелери отварају људско месо и кожу. Да би тело остало живо, лекари и теренски хирурзи зашију ове ране и закрпе их. Тада на месту шавова остају страшни резови и ожиљци. Дакле, поезија – то су невидљиве свилене нити које спајају ратом разорену свест, нити које су и оностране и овоземаљске природе. Нити способне да на те ране нанесу шавове, јувелирне и танке, кроз које се појављује месо ништавила и необјашњивог ужаса, неподношљива унутрашња празнина, испуњавајући изненадним нападима унутрашњост послератног (а сада ратног) човека.

Свила у овој ситуацији је такође, као што разумете, метафора. Од ког су материјала заправо сачињени ти шавови? Чини ми се да је главни материјал од којег се ствара поезија, од којег је она саткана – зној душе. Покушаћу да проширим идеју. Кад наша душа, из овог или оног разлога, доживи велики стрес, кад ментална искуства, попут крвотока у телу, убрзају до превисоких ритмова и температура, душа почиње да се зноји, и управо од тих капљица духовног зноја, пуних соли, горчине, бодљикаве опорости искуства, од те супстанце настају најсвиленије нити којима поезија прошива ровове ратом разорене људске свести.

Поезија је магични лек за лудило, и треба напоменути да људи у рововима то веома оштро осећају. Они много читају, много причају, много размишљају и врло често све то има дубоко поетски карактер. Можда сад – више него икад у модерној руској историји – људи читавом душом траже поезију. У исправној конотацији, од ње су зависни. Јер чудо поезије лежи у томе што је само она у свом истинском појављивању кроз људску историју служила као вакцина против хаоса. Уосталом, сви наши ратови и сва наша помирења, читава наша историја од памтивека, с колена на колено, преносила се у стиховима (у овом или оном облику). А рад песника (као медицинског летописца) у рату није ништа мање значајан и, на свој начин, ништа мање опасан од рада артиљерца или обавештајца. На крају крајева, како рече класик, „песници ходају по оштрици ножа и до крви рањавају своје босоноге душе!“

Семјон Пегов, песник, ратни репортер

 

 

(Телеграм канал С. Пегова; превео Ж. Никчевић)