Дакле, Београд је временом изградио сопствену културу – различиту од остатка Србије – која је уместо уметничко-креативног постала идентитетска. Проблем је што овакав идентитет није настао на конструкцији ориганалног идентитета – већ на негацији провинцијског. Да би се убио провинцијалац у себи и да би се сахранио консомолац у сопственим прецима, као и да би се избегла одговорност пред сопственом савешћу, неопходно је постати „урбани грађанин”. Зато оваквом осећају београђанства никада нису припадали људи који су градили београдску мисао (Драгош Калајић), београдски исказ (Момо Капор), београдски израз (Мића Поповић) и београдски имиџ (Душан Прелевић). Напротив, били су морални контра-пункт овој идеологији бео-урбанштине. Али, изборна математика је првенствено настала у емоцијама гласача. Један део њих – везујући се идентитетски за припадност „урбаној култури” престонице – дао је свој глас коалицији „Србија против насиља”. У њиховом случају културолошки утицај однео је победу над политичким уверењима. Култура је победила политику.

Руку на срце, мора се констатовати да ова различитост између културе престонице и културе остатка државе – која се осликава и кроз изборни циклус – није специфичност српске заједнице, већ светско-историјско правило. Истанбул и Анкара нису гласали за Ердогана, а остатак Турске јесте убедљиво. Будимпешта није у власти „Фидеса”, док је Мађарска двотрећински гласала за Орбана. Њујорк и Лос Анђелес огромном већином гласају за демократе, а унутрашњост САД више за републиканце. Оваква закономерност произилази из суве чињенице да ове метрополе сабирају на својој територији готово сву различитост, било сексуалну, транс-џендерску, културолошку или етичко-етничку. Градови у којима се конституише сопствени културни простор – различит од остатка матичне државе – полако постају мегалополиси-државе, налик средњовековним градовима-државама.

У случају Београда, овом урбаном, прозападном вредносном корпусу треба додати још једну категорију присталица – специфичну само за ову средину: деца и унуци савезних функционера. Управо оних комунистичких функционера, војних лица, државних руководилаца и самоуправних привредника, који су из других република СФРЈ по задатку дошли у Београд, а затим овде и остали. Привилеговани још у то доба – мора се признати у подношљивој мери – насељени су у ужим градским општинама или евентуално на Новом Београду. За Драгана Бјелогрлића управо ове територије чине Београд, а за многе друге гласаче који нису подржали „ПроГлас” реч је о „заједници несрпских општина”.

Патриотски гласачи

Трећу колону – „патриотске гласаче” – чине људи који имају велику скепсу против уласка Србије у ЕУ, апсолутни су противници НАТО пакта, емотивно су повезани са руским народом кога, такође, здушно подржавају у рату у Украјини, присталице су класичне (конвенционалне) породице са оцем и мајком – никако са родитељем 1 и родитељем 2, често са презиром гледају на западну културу као на декадентну, а нарочито на транс-џендеризам, и оно што је некима можда необично: сигурно су идеолошки и политички наједукованији део гласачког тела. Зато су, у поређењу са бирачима из прве две групе, склонији разочарењима, и то често само због једног потеза или одлуке за коју сматрају да није у потпуности прихватљива за српске интересе.

Апсолутно су сагласни да је Француско-немачки ултиматум неприхватљив у сваком облику. Напредњацима замерају колапс „косовске политике”, најчешће и отворену издају Космета. Већина је убеђена да је ова власт спремна да призна независност јужне српске покрајине, и верује да ову праксу спроводи прикривено и „на кашичицу”. Поседују подједнаку дистанцу и према напредњацима и према „западњацима”, сматрајући их сличним политикама. На овим изборима „патриотску” колону су чиниле присталице коалиције „Нада” (Нови ДСС и Покс), коалиције „Национално окупљање- српска странка Заветници и српски покрет Двери” (НО), Српске радикалне странке (СРС) и покрета „МИ – Глас из народа” (МИ).

Чине је и гласачи „Народне странке” (НС) у већем делу, али пошто је ова странка на републичким изборима добила мање од један одсто (0,88%) неће бити узета у анализу на нивоу Србије. Међутим, треба подвући да је на изборима за Скупштину града Београда ова странка освојила нешто преко два одсто гласова – што је квалификује за актера у овом разматрању, када говоримо о београдским изборима. Патриотске странке су на републичким изборима скупа освојиле скоро 15% (14,83%) гласова (појединачно: Нада 5,03%, НО 2,76%, СРС 1,47%, МИ 4,69% и НС 0,88%). На београдским тај проценат збирно износи 16,03%, уз напомену да СРС није имала листу на градским изборима већ се придружила листи СНС.

Из нареченог јасно произилази да је разлика између републичких и београдских избора у изборној вољи код патриотских гласача много мања (око 1,2%), него када се упреди са опредељењима „гласача власти” и „прозападних гласача”, где се таква одступања мере у оба случаја са око 10% разлике у њиховим гласовима између Србије и Београда.

На претходним републичким изборима, са почетка 2022. године, збир гласова патриотских листа износио је 15,13% (Нада 5,39%, Заветници 3,74%, коалиција око Двери 3,83% и СРС 2,17%), уз напомену да покрет МИ није учествовао јер није постојао. У броју гласова можемо да кажемо да су патриотске странке очувале основни корпус од око 570.000 гласова, уз међусобни трансфер гласача међу листама. Подсећања ради, одмах након расписивања избора, покушало се са формирањем јединствене патриотске листе. Сасвим је сигурно да би оваква коалиција сачувала 15% подршке на гласању, односно не би изгубила ни један једини глас испод цензуса – као што је био случај на овим изборима када је бачено бар 200.000 гласова.

Веома је вероватно да би због ефекта синергије, као и због магнетизма моћи, тај конто био увећан бар за пар процената. Иницијативу за формирање једне патриотске листе покренуо је професор др Милош Ковић – у име Покрета за одбрану Косова и Метохије – уз чврсто уверење да јужну српску покрајину од сецесије чува само једна велика групација у Народној Скупштини. Милош Ковић је имао најјачи утицај од независних интелектуалаца на коалицију Двери-Заветници, али и довољно ауторитета да закаже збирни састанак. На преговоре је, поред свих странака патриотске оријентације, позвао и професора Ломпара који је имао утицај на Народну странку, као и Матију Бећковића који је уживао велики углед код коалиције „Нада”.

У почетку је изгледало да ће се преговори окончати успехом, али је на крају све пропало. Једина озбиљна политичка препрека у формирању јединствене патриотске листе је био ултиматум коалиције „Нада” да се на нивоу Београда пре избора потпише обавезујући споразум о постизборној коалицији са  прозападним странкама, конкретно СПН. Великим залагањем све тројице поменутих интелектуалаца, као и флексибилношћу бар половине лидера странака, стигло се до оптималног решења којим би се и овај проблем превазишао. И онда је све пало у воду након домунђавања у лобијима испред преговарачке сале. На овоме месту неће бити анализе ко је главни кривац за минирање преговора, као и чија је објективна кривица за неуспех истих.

Нека читаоци погледају опширан интервју који је проф. Милош Ковић на ову тему дао Бранимиру Нешићу на једном порталу. Све ће им бити јасно. Ова анализа само подвлачи огромну штету учињену патриотским гласачима због тога што није формирана јединствена патриотска листа. Подвлачи и неодговорно понашање неких лидера странака – који су одбрану Косова и Метохије подредили уским страначким интересима. Ако у сваком злу постоји добро, како каже наш народ, онда је то сигурно велики успех новоформираног покрета „МИ – Глас из народа”, који је постигнут највећом заслугом што постојеће патриотске странке нису биле у стању да одговоре историјским изазовима.

Коалиција „Нада”

Може се рећи да је „Нада” остварила успех на овим изборима, иако није увећала сопствено гласачко тело. Чак им је умањено за око 13.000 бирача, упркос чињеници да је изашло више гласача него на претходним изборима. Али, ако им је примарни циљ био да буду једини (или свакако најзначајнији) заступници патриотске политике у Скупштини, потопом „Националног окупљања” аутоматски добијају такву привилегију. Међутим, таман када им се отворио овај велики брисани простор – појава и потоњи изборни успех покрета „МИ – Глас из народа” у великој мери им је сузила маневарски простор за скупштинском говорницом. Посебно ако се узме у обзир да су лидери покрета „МИ – Глас из народа” од самог почетка најавили да ће „истерати коалицију ‘Нада’ на чистац”, алудирајући на њихове наизглед контрадикторне везе са прозападним политичарима, односно са СПН.

Збиља, ултиматум (захтев, услов и сл) који је током преговора коалиција „Нада” поставила испред остатка патриотских странака – предизборни услов о обавезујућој постизборној коалицији са СПН – у најмању руку је необичан. Нарочито ако се узме у обзир да такав јавно прокламован документ слаби патриотски потенцијал код многих гласача, односно прети да изазове отпор код тврдих патриота који неће никакве везе са западњацима. Са друге стране, непотписана обавеза пре избора о постизборној сарадњи са СПН, ни на који начин не ремети такву коалицију ако се изборном вољом бирача покаже као једина могућа након бројања гласова. Стиче се утисак је да оваквим ставом коалиција „Нада” некоме упућивала поруку или као да је некоме јавно намигивала. Да ли је одговор стигао после неколико дана, када су једног јутра посетиле седиште Нове ДСС одвојене делегације америчке и британске амбасаде? У разматрање треба додати чињеницу да ове две амбасаде, током изборне кампање у Србији, нису слале сопствене делегације код других такмичара на изборима – већ само код Милоша Јовановића, директно у централу Новог ДСС-а.

Индикативна су и тумачења које су у више наврата објавиле изразито прозападне телевизије Нова С и Н1, у којима се коалиција „Нада” ослобађа одговорности за неуспех у формирању јединствене патриотске листе, док се кривица пребацује на друге актере преговора. Милош Ковић у горепоменутом интервјуу, као примарни сведок, истиче сасвим супротно. Он чак директно апострофира ове две телевизије као носиоце лажних информација о поменутом догађају. Након ове две одвојене посете англосаксонских амбасада седишту Нове ДСС, уследио је нови, радикалнији прозападни потез лидера коалиције „Нада”. Милош Јовановић и Војислав Михаиловић су, сваки засебно, јавно подржали „ПроГлас”, стављајући сопствени потпис заједно са потписима многих јавних личности које подржавају Француско-немачки ултиматум, које сматрају да су у Сребреници догодио геноцид а не злочин, које се залажу за увођење санкција Милораду Додику, које су подржале политику Мила Ђукановића усмерену против српских интереса у Црној Гори, које се залажу за истополне бракове… Ризичан – али не одлучујући потез – у замену за друге бенефите. Што су рескирали да изгубе на једној страни, компензовано им је масовно са друге стране.

Руку на срце, морамо да истакнемо да је Милош Јовановић разумео дух времена у коме су се одвијали ови избори. Он је уочио изразиту поларизацију у друштву и знао је да су у таквој атмосфери губитници они који не желе да се сврстају на једну од две завађене стране. Тако је Милош Јовановић због изборног резултата сахранио политику „трећег пута”, коју му је у наслеђе оставио Војислав Коштуница. С тим у вези, стиче се утисак да Милош Јовановић и коалиција „Нада” нису више рачунали на традиционалне, идеолошки самосвесне гласаче некадашњег ДСС-а. Они су више интуитивно него рационално окренули фокус према „жутим” патриотама – оном гласачком телу, настањеном углавном по централним градским зонама, који има патриотски набој, али није идеолошки происточно орјентисано. Зато би назив „жуте” патриоте био најближи опису ове „меке” националне групе гласача, која је одувек чинила флуидну масу између „патриотског крила” ДС-а и „прозападног” крила ДСС-а. Онај део гласача који су свој глас дали коалицији „Нада” првенствено због ПОКС-а, проруске патриоте пежоративно називају „НАТО-четницима”.

Као награду за нагло окретање политичког кормила према Западу, коалиција „Нада” је добила велику медијску награду – као компензацију за ризик од казне патриотских гласача. Милош Јовановић је био омиљен гост свих прозападних медија у овој кампањи. Таквој пракси се великодушно придружио и „жути” јавни сервис републике Србије. Од Милоша Јовановића су у последње време можда само партизански филмови Вељка Булајића добили већи медијски простор на РТС-у. Водећи се инстиктом правог предатора, Милош Јовановић је умео да искористи шансу: доминантан на телевизијама у многим дебатама спретно је дохватио свој плен. Сопствену новорођену приврженост грађанистичкој политици потврдио је одмах после избора, негативно коментаришући одбијање коалиције „МИ – Глас из народа” да се у Београду придруже било којој од две супротстављене групе. „Грађани ће препознати због кога идемо поново на изборе”, гласи парафраза његових речи и додаје да ће због тога грађани знати кога треба казнити на поновљеним изборима. Милош Јовановић је снажно стао у заштиту највеће демократске тековине: светог „сервиса грађана”. Из коалиције „МИ – Глас из народа” су му одговорили да су у политику ушли превасходно због одбране Косова и Метохије и сличних идеала, а не због комуналних проблема.

„Национално окупљање”

Коалиција „Национално окупљање” је несумњиво највећи губитник на последњим изборима. Они су једина листа којој су сви неупитно предвиђали сигуран улазак у парламент, а која је остала испод цензуса. Двери (у коалицији где су били доминантни) и Заветници (самостално) су на претходним изборима поједичано прешли цензус и скупа имали око 286.000 гласова, односно око 7,5% избројаних гласачких листића. Било је логично очекивати да на овим изборима њихова коалиција макар понови претодни изборни салдо, обзиром да су гласачи ових странака веома сродни. Уместо тога, коалиција „Национално окупљање” је добила нешто испод 106.000 гласова, односно непуних 2,8% одсто гласова, што је било недовољно за улазак у Народну Скупштину. Многи су покушали да рационално образложе на који начин је ова коалиција изгубила бар 180.000 гласова (ако узмемо претходни збир гласова као полазну основу „нулте” синергије), укључујући и саме лидере Милицу Ђурђевић Стаменковски и Бошка Обрадовића. У свим анализама постоји „зрнце истине”, али нема угаоног камена тачности. Готово је немогуће прецизно лоцирати прави разлог овог изборног пораза, али вреди покушати да анализирамо неке неупитне чињенице.

Милица и Бошко нису наизглед направили ни једну једину кардиналну грешку од дана расписивања последњих избора, а начинили су читав низ логичних и паметних потеза. Почнимо редом:

1. Бар пола године пре него што су избори расписани, кренули су у акцију окупљања патриотских снага, да би избегли све замке из неуспелих преговора од претходних избора.
2. По сведочењу професора Ковића – који им је здушно помагао у овој намери – све време су чекали пристанак Милоша Јовановића на уједињење патротског блока
3. Када су пропали преговори за патриотске снаге (о којима је било речи у претодном тексту), окупили су што су максимално могли људи на „десној” политичкој сцени. Неко би им могао замерити што нису примили у коалицију и „Народну странку”, међутим, од почетка је постојала процена да је странка којом преседава Вук Јеремић добродошла у „ширу” патриотску коалицију, али не и у „ужу” због бојазни да би власт у кампањи непрестано оптуживала такву коалицију, због некадашњих потеза министра Вука Јеремића из времена „жуте” владе. Вероватно се дошло до закључка да би због тога постојала велика опасност да се код бирача окрњи главни капитал који ова коалиција сама по себи поседује.
4. Затим је коалиција „Национално окупљање” покушала да привуче многе друге организације и удружења сличог профила, као и неке познате интелектуалце. Добронамерни напори професора Ковића да направи јединствену патриотску коалицију нису уродили плодом (као што је већ описано у тексту), па је услед разочарања одлучио да се повуче из кампање „Националног окупљања”. Ово је сигурно представљао проблем за кампању, јер нико од осталих интелектуалаца, који су стали иза ове коалиције, нису поседовали такав ниво широке препознатљивости код патриотског гласачког тела.
5. После свега, констатовало се да је за улазак „Националног окупљања” у Народну Скупштину недостајало око 9.000 гласова.

Да ли би појављивање професора Ковића свакодневно у кампањи допринело да се овај недостатак надомести? Да ли би придруживање Вука Јеремића овој коалицији – упркос свим нареченим опасностима – било она превага која би „Национално окупљање” пребацила преко цензуса? Вероватно је одговор на оба постављена питања потврдан.

Бошко и Милица су практично први кренули у кампању, покушавајући да обиђу читаву државу. Нису седели у престоници и водили пропагандне активности само у кругу двојке. Успели су током кампање да креирају најважнији догађај у читавој изборној утакмици – организовали су дужи састанак са Маријом Захаровом у Скопљу. Ни једна од осталих изборних листа није имала ништа слично. Милица је, такође, успела да илегално пређе административну линију и уђе на територију јужне српске покрајине, упркос забрани привремених косовских власти. Ова коалиција је имала сигурно најистакнутијег кандидата за место градоначелника Београда – нестраначку личност и угледног пфофесора Ратка Ристића (једини који је могао да му парира био је актуелни градоначелник Шапић, сви остали кандидати су били бледи).

У току кампање није било напада на остале учеснике у изборној трци, није било негативне кампање према њима, нити је било ниских удараца. Не постоји ни једна спорна изјава лидера „Националног окупљања” за време кампање, нити постоји неки проблематичан догађај, нити било шта друго што би изазвало код бирача разочарање овом коалицијом. Све изјаве које су дате, све политичке поруке које су пласиране, сви догађаји који су осмишљени су били прецизно подударни са политиком коју деценију спроводе Двери и Заветници. Ипак, уместо награде, стигао је горки пораз. Који су разлози?

Набројаћемо сва тумачења која се ових дана појављују у јавности (без навођења имена аналитичара-тумача), који би требало да објасне разлоге изборног неуспеха ове коалиције. Неко је критикавао кампању „Националног окупљања” која није била централизована већ је била више сепаратна између две странке коалиције. Затим смо чули да професор Ристић није довољно искоришћен у кампањи, нарочито када се узме у обзир да је његов патриотски потенцијал подређен еколошком. Други су рекли да у време радикалне поларизације, која прераста у референдумско питање „за или против”, наводно не може постојати неутрална политика „трећег пута”. Чуле су се и анализе да је састанак са Маријом Захаровом запечатио судбину ове изборне листе, након чега се и код власти и код прозападне опозиције упалила црвена лампица за опасност. Могли смо чути, такође, и гласове како сем лидера, Милице и Бошка, ова коалиција није понудила ни једно препознатљиво име у кампањи, са резерних позиција у обе странкама и слично. Све напред наведено има смисла, али је ипак далеко од суштинске истине која тумачи овај изборни пораз.

Тачно је да је кампања могла бити боље осмишљена, са слоганом који је изостао, али у кампањи се осећала енергија, чак много више него код осталих такмичара (наравно изузев код СНС). Ни други нису имали претерану креативност, свачија изборна кампања је била некако мртва, све до самог изборног дана. Тачно је да је акценат у кампањи професора Ристића много више усмерен на еколошки патриотизам него на народни патриотизам, али је чињеница да је овај кандидат широј јавности постао познат по залагањима за очување река источне Србије на којима је била планирана изградња мини-хидроцентрала, као и да је велики противник ископавања литијума у западној Србији. Са друге стране, било је логично да ће Милица и Бошко довољно испунити патриотски простор у јавности, а да професора Ристића треба користити за „квалитет плус”.

Састанак са Маријом Захаровом сигурно јесте упалио сигнал за опасност и код власти и код прозападне опозиције – али је уједно био и круна прагматичне политике у кампањи. Ако се цео естаблишмент уплашио, било је логично да се са супротне обале због овог догађаја мобилише сасвим довољан број бирача чврстих патриота. Ко је у кампањи понудио други ешалон кадрова осим лидерског? Уколико је процењено да у странкама које чине „Национално окупљање” нема довољно препознатљивих функционера за јавни наступ, компензовано је са пар познатих интелектуалаца који су подржали ову изборну листу (остаје велики жал због одустајања професора Милоша Ковића као далеко најпрепознатљивијег лица од свих који су се придружили кампањи). Као високи функционер „Заветника” у кампањи је био веома ангажован професор Душан Пророковић, који је већ деценију присутан у медијској јавности.

Најближе истини је тумачење по којем у референдумској атмосфери морате да будете или „за” или „против”, односно да нема ефекта подједнака еквидистанца према водећим поларизованим снагама, у доба радикалних подела. Међутим, покрет „МИ – Глас из народа” у потпуности руши ову аргументацију, поготово јер је ова растућа политичка снага имала јасно наглашену политику „трећег пута”. Дакле, да закључимо: све наречено има смисла, али нема одлучујућу превагу на тасу неуспеха коалиције „Национално окупљање”.

Постоје још две неупитне чињенице за које бисмо могли да изведемо закључак да су сигурно допринеле изборном поразу: прва је објективна, а друга је субјективна. Наравно, поред свега што смо навели и што следи у тексту, треба имати у виду констатацију са почетка овог дела анализе да је пораз „Националног окупљања” ирационалан, односно да нема јасног и лако уочљивог разлога губитка цензуса. Први (објективни) разлог се сигурно налази у веома неповољном статусу у медијима које је, нарочито у последње две седмице пред изборе, имала коалиција „Национално окупљање”. Према речима лидера ове коалиције са конференције за штампу у ноћи изборног пораза, за „Национално окупљање” је, у последње две седмице пред изборе, на телевизијама са националном фреквенцијом било резервисано нула секунди! Код нас постоји невероватна изборна пракса да приватни медији у кампањи могу да подржавају кога сами одаберу, на начин који сами осмисле, као и да блате онога кога сматрају да треба да срозају. Такви медији су били подељени између оних које контролише власт и оних које контролише Запад, те нико није желео да у одлучујућем периоду позове у госте Милицу и Бошка.

Ови медији су их помињали само у негативном контексту, што је посебно погодило Заветнике, који још од прошлих избора имају забрану учешћа у многим медијима. Овај уочљиви хендикеп одсуства из медијске јавности се нарочито осетио  на Хепи телевизији, преко које је Милица Ђурђевић Стаменковски остваривала веома ефектне наступе у претходном изборном циклусу, када су Заветници самостално прешли цензус. У овом изборном циклусу чак ни Јавни медијски сервис Србије – коме је дужност да буде праведан – није поштовао у јавним дебатама право коалиције „Национално окупљање” на равноправност. Јавни сервис је редовно пуштао напредњаке, пошто је морао. Али оног тренутка када је одлучивала уредничка воља „жутог” РТС-а – њихов несумњиви фаворит из „патриотског” корпуса је био Милош Јовановић. Добио је огроман медијски простор у скоро свим гледаним дебатама и одлично га искористио. Ову медијску елиминацију коалиције „Национално окупљање” из свих ударних програма могли би да дефинишемо као кључни разлог губитка цензуса. Могли би, али не смемо, зато што је на овим изборима и покрет „МИ – Глас из народа” имао сличан статус у медијима (можда чак и гори), али је прошао боље на изборима: од тоталних аутсајдера до победника.

Други (субјективни) разлог можемо да наведемо као сигурну констатацију, али нисмо у стању да лоцирамо узрок. Лидери коалиције „Национално окупљање”, као и интелектуалци који су их подржали наступајући у заједничко име, нису произвели код гласача довољно јаке емоције. Јер људи највећим делом гласају емотивном интелигенцијом, воде се „нечим” што осете или препознају код политичара. И то најчешће нису у стању да дефинишу, али су сигурни, вођени емоцијом, да су на правом путу сопствене одлуке. На овим изборима неко други је отео емоције патриотским гласачима. Ово је веома тежак сценарио, како за обе странке, тако и лично за Милицу и Бошка. За Заветнике је ситуација повољнија, јер је Милица петнаестак година млађа од Бошка и краће је на јавној политичкој сцени. Самим тим је мање „потрошена”. И коалициони потенцијал „Заветника” на неким будућим изборима је већи од коалиционог потенцијала „Двери”, подразумава се да говоримо о ситуацијама када евентуални компромиси неће потпуно поништавати политике ових странака. Заветници су „тврђа странка”, завереничког ДНК, а такве организације лакше чувају сопствено језгро. Бошко се налази у зрелим годинама, када је већ довољно искусан да буде најкориснији по српску заједницу, и онда када би било праведно да одигра велико финале судбина му прети да „окачи копачке о клин”. Ако „комедијант случај” (Црњански) овако уреди ствари, слободни смо да закључимо да је судбина била неправедна према Бошку Обрадовићу.

„МИ – Глас из народа”

На велику политичку позорницу је, најзад, ступио један изразито антисистемски покрет. Могли би рећи, превид система, грешка у корацима, омашка у процени јавног мњења од стране агенција или фабричка грешка у моћном компјутеру система – кога је покрет „МИ – Глас из народа” победио у партији шаха играјући најнелогичније потезе. „МИ – Глас из народа” је отворио ову изборну партију наизглед као најгори пацер. Компјутер напуњен свим могућим познатим варијантама није имао одговор на дужи нелогични след потеза из овог покрета „деспарадоса”, јер МИ није жртвовао пешака, коња или ловца – они су жртвовали себе на шаховској табли. Такву жртву нико није очекивао.

Нико их није ни схватио озбиљно. Сви су се смејали и говорили „Они никада неће сакупити потписе”. Када је системски компјутер спознао ствари, већ је наступио цајтнот. Међутим, било је касно. Покрет „МИ – Глас из народа” је, упркос свему, успео да прескочи цензус. Да их питаш како су то постигли, не би знали да објасне. У појавном облику они су феномен назван „црни лабуд”: знање и искуство кажу да лабуд који долази на свет мора бити беле боје, а он се, ипак, испили црн! Како другачије објаснити да су скоро пет одсто гласова освојили људи који:

1. до тада нису имали скоро никакво искуство у практичној политици,
2. који су се основали тек после расписивања избора,
3. који нису имали никакву мрежу по терену,
4. који нису имали никаква материјална средства у кампањи,
5. који нису имали ни приступ великим медијима,
6. који су потписе сакупљали „пешке”, малтене до последњег сата предвиђеног рока,
7. који, због позних година живота оснивача, нису могли поседовати еуфоричну енергију

Није лако прецизно лоцирати разлоге њиховог несумњивог успеха, али сигурно постоје неке уочљиве чињенице. Прво, на претходним изборима професор Несторовић је у финишу кампање јавно подржао тадашњу коалицију око покрета „Двери”, што им је засигурно помогло да прескоче цензус. Оно што им је тада дао, на овим изборима је вратио назад. Друго, оснивачи покрета „МИ – Глас из народа” су ефектно искористили медијски простор у веома гледаној емисији „Актуелности”, која говори искључиво о рату у Украјини. Гостујући редовно, правило „распоређени у стрелце”, будили су код гледалаца јаку емоцију усмерену према руском свету. Уз то, гледаоци су могли видети да је реч о ученим и компетентним људима, који су умели да говоре народним језиком. Због тога су их циници прозвали „Хепи коалиција”, обзиром да се „Актуелности” свако вече у ударном термину емитују на „Хепи” телевизији.

Ту чињеницу је уочио и Ивица Дачић након избора, када је уживо у јутарњем програму „Хепи” телевизије као гост код Миломира Марића, непријатним тоном негодовао због тога што је ова телевизија редовно позивала у госте неколико интелектуалаца, који су касније формирали покрет „МИ – Глас из народа”. Међутим, није се бунио што су исти третман на истом месту имали многи садашњи (или познати бивши) чланови СПС-а, попут Николе Шаиновића, Бакија Анђелковића или Уроша Шуваковића. И сам Дачић је гостовао у овој веома популарној емисији. Испаде да је проблем, по Дачићу, само када су гости Александар Павић, Бранимир Несторовић, Синиша Љепојевић, Митар Ковач или Драган Станојевић, без обзира што су „Актуелности” управо имале највише рејтинге у тим терминима. Изгледа да је Ивица Дачић наследио старе навике из доба владавине комуниста – којима је припадао као млади функционер – да нико сем њих нема право да се појављује у медијима.

Испред МИ се тек сада налазе олујни таласи на политичкој сцени, јер до сада су се играли политике, а сада ће морати да се озбиљно баве политиком. Ускочили су у „’ладну Мораву”, те им сада ништа друго не преостаје него да испливају до супротне обале на којој се налазе озбиљне политичке организације, у супротном ће се удавити као и многи пре њих. Испред њих је мукотрпан и екстремно неатрактиван период изградње организације. Морају прво да оснују странку, уместо покрета, како би убудуће могли да надгледају контролу избора, потом и да конституишу органе странке, онда да се сви правилно распореде кроз те органе онако, а затим и да – за разлику од свих претходних организација сличног типа – увуку што већи број квалитетних људи у тај страначки костур, на крају и да по целој Србији изграде капиларну организацију и слично.

Времена је мало, ускоро следе локални избори у пола Србије, као и скоро сигурно поновљање избора за град Београд. „Комедијант случај” (Црњански) се поново маестрално поиграо са људским судбинама: до сада су оснивачи МИ имали времена у изобиљу а нису имали новца, одједном више немају времена ни за шта а имаће као парламентарна странка новац из буџета! Дакле, зависиће од њихове воље да ли ће ова средства „у муци и зноју” рационално трошити на изградњу организације по читавој Србији, или ће се угледати на многе њихове претходнике, који су новац раскалашно трошили у кругу двојке.

Природним инстиктом предатора у политици настојаће да потпуно очисте „патриотску” сцену: било дављењем неких странака и покрета, било принудом истих да се прикључе властима или западњацима и тако напусте маршуту „трећег пута”, било усисавањем у сопствену организацију. Паралено са тиме, следи им највећа битка код „патриотских” гласача: настојање да докажу како је коалиција „Нада” прозападни савезник, нека врста тројанског коња убаченог на „десну” страну. Прва велика прилика су локални избори који нам долазе за пар месеци, са посебним акцентом на београдске изборе.

На тек завршеним изборима за скупштину престонице, покрет „МИ – Глас из народа” је остварио резултат од око 5,4% гласова. Иако у Београду имају бољи разултат него у унутрашњости, не може се извући закључак да у престоници имају шире бирачко тело. Ова разлика у проценту освојених гласова између Београда и унутрашњости, настала је искључиво због немогућности многих удаљенијих гласача да повежу личности које су гледали на „Актуелностима” (укључујући и доктора Несторовића кога већ препознају) са изборном опцијом под бројем 14 на изборној листи. Тек после изборне ноћи многима се избистрило пред очима… Зато на београдским изборима, покрет „МИ – Глас из народа” прво мора да креира такву атмосферу у којој ће убедити бираче да не постоји референдум, а онда и да повећа изборни салдо у престоници на бар седам одсто освојених гласова.

Радикална странка

Некада најмоћнија организација, а данас странка у перманентном паду. На претходним изборима, одржаним 2022. године, имали су око 82.000 гласова (2,17%), а на овим изборима око 56.000 гласова (1,47%). Иако су и отац Војислав и син Александар Шешељ имали пристојан простор у медијима током читаве 2022. и 2023. године (посебно на „Хепи” телевизији), где су имали сувисле и запажене наступе, јасно је да је губитак од 26.000 гласова велики пад у кратком временском року. Проблем старијег Шешеља није садржан у политичком квалитету, већ у предугом трајању. Пошто су данас у свету избори постали више мода и маркетинг, а много мање мисаона дилема, стиче се утисак да је Војислав Шешељ дефинитивно одиграо своју политичку улогу. Иако му многи гласачи одају признање за компетентност и поштовање за хашко робијање, изгледа да је дефинитивно изашао из фокуса, због чега је боље да се повуче.

Само промена на врху ове странке, која не сме бити козметичка, може евентуално повратити живот овој политичкој организацији. Тешко да самосталним наступом на будућим изборима могу зауставити даље посртање, тада би вероватнији исход био наставак суноврата. И управо ће нам хипотетичке коалиционе комбинације СРС-а показати како је ситуација на „патриотској” сцени неповољна. Математички би било логично да радикали покушају да направе коалицију са неким сродним по рејтингу и политици. Прва асоцијација би била Народна странка, која је изашла самостално (као и радикали) на претходне изборе и освојила око 34.000 гласова (0,88%). Прости збир гласова ове две странке би износио око 90.000 гласова, што је недовољно за цензус али не много далеко од њега. Међутим, вероватно да коалиција ове две странке не би успела да достигне ни тај прости збир гласова, иако у овом простор-времену имају веома сличне политике. Немају исте културе, напротив, културолошки су антиподи. Таква коалиција би, вероватно, уместо синергије изазвала даље пропадање због културолошке несродности бирача. Други избор за радикале би била коалиција са Заветницима. У овом случају је политичка и културолошка сродност знатно ближа. Али, за овакву коалицију постоји велика препрека у њиховим личним односима. Некада су Заветници припадали СРС-у и њихов растанак није био идиличан. Зато је тешко да уопште седну за исти сто, а камоли да се договоре о коалицији.

Ове две анализе хипотетичких коалиција показују објективну тежину на „патриотској” страни. Постоји још много евентуалних савеза „на папиру”, али скоро сви овакви савези били би весници неуспеха по сличној основи као наведени примери. Или су коалиционо контра-продуктивни или су оптерећени међусобним лошим искуством лидера. Како странке, чак и код таквих изборних дебакла, добијају пристојну количину пара, губитници нису њихова руководства – већ искључиво „патриотски” гласачи. Опет су емотивно преварени, гласајући за „своје”, а поклонили поверење противницима.

***

Пао је снег и оковао Србију. Ледени празнични дани и пусте, умртвљене улице. Кратки зимски предах за људе који се одмарају по својим домовима, док споља ветар завија наносећи снег по улицама. Иако је све наизглед тихо, осећа се мирис неспокоја и страха. Шта ће бити када прође садашње замрзуто време? Шта нам доноси прелеће у свету и у Србији?

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“. Ексклузивно за Нови Стандард.

(Нови Стандард, 09.01.2024)