Дарко Ђого: Стефанова Српска

Анегдота каже да су се након одржавања Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини 9. јануара 1992. посланици упутили на славу њеног првог предсједника. Република Српска је настала као слава, као свенародно окупљање у чијем је средишту Христос и његов Првомученик

Ако погледамо мјесто које заузима свети архиђакон и првомученик Стефан у православном календару, можда ће нам се нешто рећи и о Републици која га је прослављала као своју славу и која и даље на његов дан прославља свој дан.

Смјештен је Свети Стефан иза празника Рођења Христовог (25.12 – 7.1.) и Сабора Пресвете Богородице (дан послије) али прије празника 20.000 мученика Никомидијских (дан послије, 28.12/10.1) и 14.000 побијених беба витлејемских (29.12/11.1) – као да је тим календарским слиједом означен пут којим ће се непрекидно кретати Стефанова Републике од тог 9.1.1992: из славе у жртву, тако да и једна и друга трајно остану у њеним темељима.

Данас се често заборавља да је и сама „Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини“ била чин одговора на „Меморандум“ посланика других народа којим се, између, осталога, прејудицирала не сецесија БиХ из југословенске државе већ и права и статус српског народа у будућој БиХ. У извјесном смислу, као и највећи дио српског дјеловања након 1918. и губитка модерне српске државности, и Републике Српска је настала као реакција више него као план и намјера. Уз сву мудрост људи који су је стварали и срчаност оних који су је бранили, била је потребна истинска „мишица уздигнута“ живога Бога да би она настала и опстала до данас.

Завети и жртве

Све што вриједи засновано је на жртви, и једини истински непријатељ опстанка свега племенитог није страдање већ декаденција. Но, за разлику од „зидања Скадра“, државе не траже да се једном у њихове темеље узида невина људска доброта – оне траже да се у друштву непрекидно обнављају завјети и жртве, макар не више на тако драматичан начин, на који је то било неопходно учинити приликом зидања. Да останемо још мало у метафори грађевине: ако Српској данас није неопходно да се у њене темеље неко узида, онда је за опстанак сазиданог неопходно не само бранити се од злих вила и политичких демона већ и уложити зној и труд да се оно саздано одржи, обнови и прошири.

Постоји једна светоотачка мисао, често понављана у аскетској литератури: докле год се хришћанин фокусира на нападе противничких сила, а не на молитву, неће постићи ништа, слично оним нашим прецима који су, у народној причи, изгноили мрак из земунице воловима. Потребно је окренути се Свјетлости непролазној – начинити прозоре, провјерити и освјетлити душу и народ. Иако често фокусирани на спољашње притиске и туђинске завојеваче, ми можемо опстати само ако се посветимо обнови себе бар онолико колико и одолијевању њима.

Српска је настала у знаку Божића и Светог Стефана, као простор у коме ће се хришћанска култура српског народа претварати у нашу стварност и то у свим културним регистрима: само на Палама те 1992. могао си да пред хотелом „Панорама“ сретнеш, за истим столом, такорећи његошевским гумном, Николу Кољевића како Данијелу Шиферу и Петеру Хандкеу држи слово о Бановић Страхињи и Макбету, Мома Капора и Рајка Петрова Нога како са Драгошем Калајићем слушају борце гараве од „акције“ и причају са њима више слушајући него говорећи.

Ту би обавезно било и разних профитерских и обавјештајних приколица и прислушкивача, битанги и вагабунда, али се у средишту догађања осјећала теофанија, могао си и дјечијим чулима да осјетиш да су се историја и вјечност некако пресјекле у вољи овог народа да не иде са својих огњишта, да се не попакује у возове према Старој Градишци. С временом су, чини се, ови сапутници рата долазили у средиште гумна, а они каљави и превијени борци на његове ободе. Ако жели да живи и напредује Стефанова Република, она ће то само ако од дјеце оних бораца начини људе загледане у Капора, Кољевића и Нога, Калајића и Хандкеа.

Свенародно окупљање

Анегдота каже да су се након одржавања Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини 9.1.1992. посланици упутили на славу њеног првог предсједника. Република Српска је настала као слава, као свенародно окупљање у чијем је средишту Христос и његов Првомученик. С временом се њена бирократија – дјелимично под страним политичким утицајем, дјелимично и сама несвјесно робујући Мегалополису – одрекла славског аспекта Светог Стефана.

Иако народ и данас изједначава 9.1. са „славом“ и „Даним Републике“, већ неколико година се славски аспект прећуткује јер, наводно „Република не може имати славу“. Збиља? Српска је настала у знаку Светог Стефана, њу су измолили Немањићи и Котроманићи који су се називали Стефановим именом и молили му се да им сјеме и завјет не пропадну. Република која „нема славу“ лишава се не само православне већ било какве метафизичке димензије на којој се темељи све политичко, постаје „израз политичке воље“ који је подложан сваком вјетру који на историјској позорници дува. Није узалуд у романијским и херцеговачким славским здравицама наглашено: „домаћине – ти славу славио, светитељ на помоћи био!“ Иако је народ у својој свијести сачувао завјетно-славски аспект „Дана Републике“, он се мора обновити и у јавном говору, уколико желимо да градимо на темељима на којима смо постављени жртвом.

Српска је настала као воља цијелине њеног народа да живи у заједници са Србијом и Црном Гором и Републиком Српском Крајином. Већ неколико пута су руски историчари и политиколози истицали да је она заправо једини успјешан примјер народа који није пристао да му неокомунистичка „елита“ наметне СФРЈ-СССР републичке границе као саморазумљиве границе између себе и себе.

Дакле, она није замишљена као самодовољна цјелина већ као дио Отаџбине, једног простора већег од ње саме али чији је и она неотуђиви дио. Она је настала са молитвом Богу правде као својом и свесрпском химном коју ниједна „Моја Република“ не смије и не може да замијени. Схватањо о Отаџбини, међутим, обавезује много више него што је иједна српска власт у 20. и 21. вијеку била у стању да појми и оствари. Отаџбина, рецимо, подразумијева простор који је у свим својим дјеловима подједнако политички. То је онај Шантићев сентимент о томе да њене границе не описује политичка моћ већ „душа“ и „огњиште“.

За српску националну мисао до 1918. подједнако су важни неослобођени крајеви колико и они ослобођени, а понекад и важнији. Онам ‘онамо је химна значају онога неослобођеног дијела Отаџбине. Зато највећа опасност доживљају Отаџбине пријети како од поунутрашњења наметнутих нам граница, тако и од биополитичког означавања појединих дијелова српског националног простора као „важнијих“ (тј моћнијих) а „неважних“. Асиметрија између Београда и остатка српског националног простора најупадљивији је примјер тог проблема, мада се у извјесној мјери исти примјер понавља у самој Српској гдје је све веће пространство политички и животно отписаног простора.

Када год чујем питање „шта ће Богословски факултет у Фочи? (зашто се не сели у Бању Луку?)“, знам да је у њему садржано схватање према коме изван једног урбаног центра не само да нема него и не може бити живота, мисли, просвјећености. Та врста капитулације пред биополитичким диктатом Мегалополиса може бити надиђена само свјесним размјештањем политичке, економске и симболичке моћи равномјерно, у сваки град и насеље читаве Српске и читаве Отаџбине. Без тога су узалудне све одбране Невесиња и жртве на Дервенти и коридору. Простор посвећен жртвом не смије бити деполитизован и депопулисан.

Кутак слободе за нашу децу

Не заборавимо ни да су ти исти борци са Невесиња, Романије и Вучјака очекивали друштво са минимумом праведности у њему. Вјероватно би социолог приписао те снове о уједно национално освјешћеном и бар подношљиво праведном друштву наших ратника неким (за)остацима „самоуправљачког“ социјализма, али слојеви у којима су праведност и слобода двоједина стварност у српском националном бићу похрањени су већ у преткосовском памћењу, у оном свагда важећем идеалу да је „боље своју изгубити главу него своју оргијешити душу“.

Када год су се устајали против ропства беговима, Срби су устајали и против ропства српским сјецикесама и шићарџијама, против друштва у коме се макар у основи неће поштовати хришћанско достојанство сваког створеног човјека и сваког члана завјетне заједнице – а сви смо створени као боголика и богочежњива бића. Друштвено раслојавање је можда нужност историје и привреде, али ако је нужно, нека макар и оно буде подношљиво за оне „губитнике транзиције“ и макар нека буде засновано на уму и просвјећености а не на отимачини и безочности.

Није „нова класа“ Српске свјесна колико својом бахатошћу поткопава основе онога на чему се њено богатство заснива. Сви ти станови и хотели, лимузине, бунде и проводи, секретарице и наркотици, сав хибрис оних којима је мјера просперитета – шопинг у Грацу, стан изван Отаџбине, богатство на основу родбинских и кумовских веза са врховима „елите“ – све је то неминовност послијепадног свијета и човјекове незаситости, али за Српску, насталу на гробовима најбољих, терет успјеха просјечних и исподпросјечних пада на плећа народа који се умара, топи, исељава, одустаје од живота и отпора, од ношења бремена опстанка тамо гдје је по себи страшно постојати.

Јесте: цјелокупна та декаденција само је одраз декадентности свијета на заласку, Мегалополиса који прождире своје задовољне жртве, али за Српску – насталу насупрот жељама Мегалополиса – сваки нови хибрис непросвјећене а бахате лажне буржоазије представља смртну опасност, већу од свих спољашњих. Завјет не може да побиједи непријатељ. Од Завјета може само да одустане декадентни потомак привучен бљештавилом незавјетне цивилизације. Српска зато мора да заличи на сан оних који је у крилу Христовом данас гледају и у Царству Божијем је сањају. Јер држава нису само планине и манастири, улице и гробља – ми њих волимо и даље и тамо гдје српске власти нема данас више: држава је опредјељење народа да је његово јединство у Некоме и Нечему већем од њега самога.

„Видиш како је овдје лијепо, уређено, освјетљено, богато: хоћеш да ми кажеш да све ово не вриједи само зато што данас дјеца знају мање него што су знала некада, иако све то има на интернету?“ – пита ме, који дан прије Божића, познаник, један од оних људи који су платили улазницу у свијет успјешних окрњивши своју некада блиставу душу. Нисам ни покушао да му одговорим – ономе коме је мјерило живота исказиво његовим кулисама, узалуд је говорити о смислу и сврси. Република Српска није збир свих „пројеката“, тендера и „инвестиција“, она није настала и не постоји ради њих већ све што чинимо и јесмо – ту је ради сна завејаних и по јамама побацаних предака да ће се наћи и њихова држава, кутак слободе за нашу дјецу и дјецу наше дјеце.

До доласка Царства Божијег нема савршених земаља, али има оних која желе или не желе да личе на Царство. Било је и биће српских држава, али само је једна Небеска Србија. Српска ће се, изван сваке сумње, одбранити. У мјери у којој буде српска, Стефанова и Христова.