Четири и по деценије „Националне класе“: Како је настао један од највољенијих српских филмова
Филм који је проглашен за културно добро од великог значаја, наизглед комедија, заправо је суптилна критика ондашњег друштва, односно положаја омладине која се не уклапа у оквире социјалистичког режима
Нико од протагониста и аутора није претпостављао да ће „Национална класа“ деценијама касније имати култни статус међу љубитељима филма, али истина је да смо се предивно осећали на снимању, да је било много креативне радости. Одличан сценарио, потврђени глумци, било је заправо неминовно да се деси одличан филм – изјавио је Богдан Диклић поводом пројекције дигитално рестауриране верзије овог култног остварења, одржане 29. септембра 2018. у Југословенској кинотеци.
Данас, када је прошло 45 година од премијере (9. јануар 1979) првог сценарија Горана Марковића, али његовог другог филма који је потписао и као режисер, евидентно је да кључ успеха „Националне класе“ лежи у томе што је веродостојан, истинит, што стварни живот исијава из сваке сцене, а драма коју проживљава главни актер Бранимир Митровић Флојд јесте драма сваког младог мушкарца између младости и зрелог доба.
„‘Национална класа’ се продуценту чинила исувише скупа за дебитантски филм, па је одбијена. Тек после великог успеха ‘Специјалног васпитања’ одлучено је да се снима мој први сценарио. Имао сам најбоље могуће продукционе услове, бар у нашим околностима. То ми је омогућило оно што нисам могао у ‘Специјалном васпитању’ – да се забављам. Радили смо тај филм са много радости и задовољства. Снимали смо по цео дан, а онда бисмо сви отишли у кафану и смишљали нешто ново за сутра. Опет сви заједно, као групни аутор. Никада нисам био толико опуштен као при снимању тог филма. И дан-данас када чујем колико људи воли тај филм, када изађем из куће и конобар ми у оближњем кафићу издекламује неку реплику из ‘Националне класе’, срце ми је пуно“, рекао је Марковић за „Блицову“ едицију о култним филмовима (2019).
Управу ту опуштеност на снимању, али и то да је „Национална класа“ била и огледало тадашње српске престонице, помиње и један од тада клинаца који су статирали у филму.
„Београд је био много мирнији град, па смо у Доситејевој, где сам живео, играли фудбал на улици. Преко пута мог улаза, испред броја 36, почели су да долазе неки људи, да би једног дана освануле камп-приколице. Нисмо знали шта се дешава, али смо се фрапирали када смо видели Воју Брајовића и Гагу Николића – Отписане лично! Потом је смишљено да нас сниме док играмо фудбал и тако је настала сцена у којој отварамо врата од гараже да би се Флојд извезао и трчимо за њим низ улицу“, каже Емил Демири, билетар Атељеа 212, и додаје да је та дорћолска локација преживела урбанистичке вратоломије, остала је скоро идентична.
Помиње и да су снимили још једну сцену која није ушла у филм.
„Требало је да шутнем лопту и поломим прозор, и тада би ме Флојд штитио од гневне старије комшинице. Ми тада клинци из краја смо се осећали као звезде, још смо били поштеђени школе због снимања. Седели смо с глумцима, јели сендвиче, само да бисмо били у Гагином друштву“, сећа се Демири.
Иначе, критичари су по премијери били сасвим суздржани, поредећи „Националну класу“ с Марковићевим првенцем „Специјалним васпитањем“, у смислу да је након ангажованог филма дошло остварење о тркачима и уз то са шлагерима.
Међутим, погрешили су јер је „Национална класа“, која говорио о ауто-тркама и сновима младог бунтовника, заправо суптилна критика ондашњег друштва, односно положаја омладине која се не уклапа у оквире социјалистичког режима.
Посебно ако се има у виду поменути дуо из „Отписаних“ који води и радњу „Националне класе“ – јунаци Прле и Тихи постају антијунаци Флојд и Папига, који, за разлику од својих пандана, чине све да не оду у војску, те да живе неспутани друштвеним нормама, али и не успевају да реализују практично ништа што су зацртали; штавише Флојд упада из невоље у невољу што га води га отрежњењу.
Југословенски, односно српски филмски класик, чији је пун назив „Национална класа до 785 ццм“, и у коме су главне роле тумачили: Драган Николић, Богдан Диклић, Горица Поповић, Раде Марковић, Александар Берчек, Оливера Марковић, Воја Брајовић, Бора Тодоровић и Мића Томић, освојио је бројне награде и увршћен је у сто српских играних филмова (1911–1999) проглашених за културно добро од великог значаја.
