Рељић: Иза бошњачког оспоравања 9. јануара крије се намера да се Српска мало успорено поништи

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ШТА рећи о хистеричној потреби Бошњака да се оспорава жеља њихових судржављана из другог ентитета да им 9. јануара буде Дан Републике Српске? Просто: иза тога се јасно промаља намера да се у мало успореном темпу Република Српска – поништи.

Ништа договори народа, ништа Дејтон, ништа садашње заједничке институције, ми (а нисмо сами, и то је наша главна снага) стварамо грађанску БиХ у којој неће бити ни Срба, ни Хрвата, ни босанских Муслимана – сви ће бити Бошњаци, хтели то не хтели.

Пошто је грађанин у западној демократији већ реликт прошлости – у Босни ће то добро биће оживљавати као бошњачко поништавање Дејтонске Босне.

Онда ће неки „поштени Бошњак“ написати праву историју за такву праву државу, саставиће се праве читанке за срећну бошњачку децу, све екскуризије свих разреда ће ићи само у Сребреницу где ће им се приповедати како је Аушвиц био дечји вртић у односу на то место…

Неколико хиљада страдалих босанских Муслимана (никад се неће утврђивати како су страдали, јер то квари наравтив) биће, засад прећутно, већа жртва од шест милиона Јевреја, итд.

А онда ће цела Босна, коначно „мирна“, 1. марта ступати под плаво-жутом заставом која нема везе са коренима и идентитетом ни једног  народа, а уз музикз химне коју је још теже претворити у симбол и какву такву емоцију. То је идеал који се лансира из Сарајева уз ону чувену босанску „простодушност“: ајде болан да живимо к’о људи у миру и слози.

Наравно, пошто се та беспризорна бесмислица ваља преко три деценије босански Муслимани би одустали од тога да иза није Запад (у крајњем Америка) коме никакав миран Балкан и договор баалканских народа није циљ. Никад није ни био. Иако би сад можда могао бити – с обзиром како Америци у последње време иде.

Кратко ћемо цитирати самосвесног Немца Волфганга Ефенбергера чија биографија сугерише да зна о чему прича.

Преко деценију је био пионирски капетан у немачком Бундесверу, онда се повукао па студирао политичке науке, грађевинарство и математику, професоровао до 2000. а од тада се посветио изучавању новије немачке историје која је неизбежно део геополитике САД. Објавио је две значајне књиге.

Разматрајући савремене намере Вашингтона, он се вратио у послератну историју и осветлио неке битне догађаје. Између осталог и разбијање наше претодне државе. Дакле: „И пре распада Варшавског уговора и Совјетског Савеза, САД су запалиле фитиљ за грађански рат у Југославији. Године 1950. – годину дана по оснивању НАТО – САД су Југославију уврстиле међу земље које су добиле Маршалову помоћ. Заузврат, Југославија је требало да спречи совјетски марш кроз Јадран у случају рата. Ова стратегија НАТО-а открива праве намере Маршаловог плана. После очигледне америчке победе у Хладном рату, Југославија више није била потребна – средства су јој одмах ускраћена. Из тог разлога, 5. новембра 1990. – годину дана пре распада ‘Социјалистичке Федеративне Републике Југославије’ (СФРЈ) – амерички Конгрес је донео Закон о апропријацији страних операција 101 513, а то је закон о издвајању средстава за иностранство. У року од 6 месеци, САД су повукле сву подршку Југославије. Њих је онда требало доделити оним републикама које су се отцепљивале од социјалистичке Југославије.

Три недеље касније, Њујорк тајмс је доследно предвиђао да ће ова клаузула изазвати ‘крвави грађански рат’.“

Претпостављам да је сваком нормалном човеку из оне бивше земље, у којој год се новој држави затекао, ово јасно. Добро, није исто кад су ти Американци разбијајући Југославију чинили добро и стварали ти државу (Словенија, Хрватска, па онда и компликованије „државе“ као што су Северна Македонија, Црна Гора, Босна и Херцеговина и на крају Косово), или су те малтретирали, оштећивали, бомбародвали, убијали као што је био однос према Србима.

Није исто. И различита су деловања.

Кад победа није без Америчана, није ни оваква за одбацити. Али, прошле су три деценије и ваљда је сад јасно да као што су „штитили“, па у трену „продали“ Југославију, Американци још лакше могу да то раде с овим недовршеним и потпуно неорјентисаним државама.

Зато су данас и хистерични и смешни аргументи босанских Муслимана, који су себе прометнули у Бошњаке, а кад насрћу на 9. јануар.

Дакле, две године после најаве „крвавог грађанског рата“ преко Њујорк тајмса – који је, иначе, део тог механизма за уређење света по америчкој мустри (важан део!) – српски народ је на Стевањдан (Стјепандан), прву крсну славу после Божића – у сарајевском хотелу Холидеј-ин на народној скупштини прогласио Српску Републику БиХ.

Прва скупштина српског народа је одржана још у окторбу 1991, а пошто никавог договора са друга два народа није било на видику (сад видите да није могло ни бити) жеља и потреба народа је институционализована.

Ту има и неког хришћанског промишљања јер је Св. Стефан први од седам ђакона које су свети апостоли рукополижили, зато је архиђакон. Као проповедник вере хришћанске у то драматично и преломно доба страдао је – изведен је из Јерусалима и каменован до смрти.

У каменовању Првомученика Стефана (Стјепана) учествовао је и његов рођак Савле који ће се после преобратити и постати незаобилазни – апостол Павле.

Два месеца касније те 1992. босански Муслимани ће организовати референдум о независности БиХ и тако ће најављени грађански рат моћи да уђе у своју крваву фазу. То је њима данас празник, 1. март. И није им доста што је то њима у Федерацији БиХ, тако се зове други ентитет, празник – него би они да то наметну и Србима и Српској што је директно поништавање Срба и њихових напора да преживе она времена.

То води тешком нарушавању оног с тешком муком наштимованог мира и америчкој војној бази Рајт Петерсон у Дејтону новембра 1995.

Додуше, тај међународни уговор Американци су одмах кренули да поткопавају у типичним маниру англосаксонског подржавања договора само док је то у „њиховом интересу“. После им се на путу нашао и архиђакон Стефан.

Наравно, јасно вам је да су уследила све нова и нова и све беспризорнија каменовања.

Покретачи „крвавог грађанског рата“ су позвали све антисрпске ратнике, што би Хрвати рекли, „из причуве“.

Ево ту и чувене Венецијанске комисије која се баш прославила на бившој Југославији. Као правнички ауторитет увек и неупитно је подржала све политичке налоге.

Октобра 2013. „венецијанци“ су означили Дан Републике Српске „као дискриминаторски јер није у складу с универзалним вредностима дијалога, толеранције и разумевања“.

Ух, богати! У овом би се и Хегел запетљао као пиле у кучинама. Зато су се венецијанци потрудили да ствар изведу на чистац те су пронашли да је Дан РС „утемељен на историјским догађајима који су значајни и важни за само један народ у РС, односно за српски народ“.

А 1. март? Он је, ако сте икад залутали у БиХ на пола дана, лако бисте утврдили да је он значајан и важан такође за само један народ у Федерацији, односно за босанске Муслимане.

Пошто сада у мултикултуралном Сарајеву живи више и Кинеза и Арапа него Срба, а они не обраћају пажњу на празник коме ни сами Бошњаци не придају неки значај – сад су се сарајевске „нове снаге“дале на премештање дана државности на новембарско заседање ЗАВНОБиХ у Мркоњић Граду 1943 – 25. новембар.

Тако је извесно да Сарајеву није важан никакав дан, једино им је важно да се у Бањалуци и широм РС не слави – 9. јануар.

Две године после венецијанских виперправника огласио се и Уставни суд БиХ, који је својим речима препричао изузетни проналазак комисије. Сад су вам то главни докази зашто 9. јануар никако не може.

Суд, иначе, има девет судија – три странца (сада Швајцаркиња, Немица и Албанац), по двоје од Хрвата и босанских Муслимана из Федерације БиХ и двоје Срба из РС.

Немогуће је замислити прегласавање у коме би споран српски предлог имао већину.

А да би илустровали стање „на терену“, у самој држави БиХ, узећемо догађања пред прославу 1. марта 2016-те.

Тадашњи члан Председништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић је објавио: „За нас 1. март није и никада неће бити никакав празник, јер наш празник јесте 9. јануар, дан када је вољом српског народа настала Република Српска. Тај дан ми ћемо славити док смо живи, и никакав суд нити судска одлука нас у томе не могу спријечити.“ Тачка. Српска тачка.

Унутрашња политичка разилажења и борбе, свакако не значе да ће међународна заједница и Сарајево дочекати „политичара из Републике Српске који 1. март може да прихвати као нешто што је нормално“.

Ту се речи Иванића могу узети као „српски“ закон: „И зато за мене тај дан, који се у дијелу БиХ обиљежава као такозвани дан независности БиХ, једноставно не постоји. А, ако неки празник дубоко иритира и вријеђа Републику Српску и српски народ у БиХ, онда је то свакако 1. март.“

Расправе на интернету које је изазвало ово саопштење лепо ће вам илустровати како се то схвата у народима.

Јави се „зумбул“ у 15:06: „Значи ми Бошњаци требамо поштовати РС и њене празнике њене институције и све остало. А ови српски политичари газе БиХ како стигну и сањају тај дан кад да нестане и са њом Бошњаци.“

Одговара „Дејо.бл-рс“у 15:31: „Зумбуле, никако да схватите. Ми се борили против 1. марта а ви против 9. јануара. Свако нека слави своје и Бог те веселио. А имате ову вашу нову државу ИСИС… Свакако су њихови ратовали за вас у протеклом рату. Исти сте.“

Или други дијалог. „Хусо“ у 18:14 пише: „Е мој Младене, брига неког хоћеш ли ти славити 1. март, важно је да је свијет признао БиХ и да они признају и шаљу честитке за наш вољени државни празник… јаке ми личности а и боли некога да извинеш нека ствар за тебе и теби сличне, небитни сте уопште.“

 У 18:56 одговара Марко: „Г. Хусо, разумијем ја вас у потпуности, ви славите нешто што није одрживо правно и политички, а то је прегласавање једног народа и без сагласности СВА ТРИ народа донесена је одлука о БиХ… Чињеница јесте да то многи признају, ал то вам није довољно да ви мислите да је то тако, то је жалосно кад ви нећете да сагледате ствари а не да вам увек други одређују судбину и лекције. Хајде да се сва три народа договоре и да изаберу датум за БиХ? Наравно вама то не одговара. Ал опет, свако има права да мисли како год жели, тако ви славите 1. март, ми ћемо 9. јануар, сви задовољни!“

Све је овде свима јасно. Једино није рационално зашто Американци, који јављају како „не могу да ратују на три фронта“ (са Русијом у Украјини, Кином и на Блиском истоку), овде мало не охладе лажно усијане главе сарајевских љубитеља поклоњене грађанске демократије. Јер, њима би сад била боља свака држава него потпуни распад. Леп пример је како су разваљујући Јемен створили Хуте као неухватљиве непријатеље.

Кроз Баб ел Мандеб, на чијој обали живе Хути, теснац је који Црвено море спаја са Индијским океаном а кроз који пролази око 12 одсто светске трговине и око 30 одсто контејнерског саобраћаја. Кад је тај одлучни народ решио да удари на бродове које су они процењивали као помоћ Израелу, како јавља „Блумберг“, цене транспорта робе од Азије до северне Европе повећане су за 173 одсто у односу на период пре почетка кризе у Гази, док је превоз до медитеранских земаља поскупео и више од тога.

Поскупљења од 50 до 60 одсто забележена су и у трговини између Азије и Северне Америке.

Шта ће сад Американцима да умножавају и радикализују оне који немају разлога да их воле на Балкану?

Мислим да то не знају ни они. Те превелике амбасадроске главе, које никад нигде више неће имати толико пажње па ни моћи, нису способне да не раде на сосптвену штету.

Наравно да се плашимо те ирационалности из „ароганције моћи“, али ни то не може зауставити процес.