Живојин Ракочевић: Отета црквица у Ракитници

„Шта мислиш да одемо до ње? У недељу после литургије, да видимо како је?”, пита свештеник из Приштине Станиша Арсић. „Она” је Црква Светог Архангела Михаила у Ракитници код Подујева. Њу је заузео самозвани свештеник Никола Џуфка, преименовао у албански храм Фана Нолија, игуман дечански отац Сава Јањић је потом извршио чин освећења, служио литургију и јасно ставио до знања да она припада Српској православној цркви. Отац Станиша, последњег дана прошле године, улази у светињу полако – моли се, кади, пева и на крају износи две каменице. Пале су испред олтара, а убачене кроз раније поломљени прозор.

После сукоба 1999. године и потпуног гетоизирања српских заједница на Косову и Метохији без икакве заштите, надзора и присуства остале су хиљаде цркава, црквишта, споменика, гробаља и осталих знакова српске духовности и културе. Створила се нека врста брисаног простора на којем је у протекле 24 године комплетно српско наслеђе прошло две фазе: уништавање и фалсификовање. У првом таласу рушења званично се говори о 156 светих места и објеката, али је потпуно јасно да то није коначан број и да се, уз 35 светиња које су страдале у погрому 17. марта 2004. године, и данас појављују цркве „за које се није знало”. Оне су та, готово свима непозната, цивилизацијска дубина и свака од њих има своју специфичност и дуго историјско трајање које изгледа као прекинуто у нашем времену.

Шта је подстакло градитеље цркве у Ракитници код Подујева да у бескућима и брдима подижу храм, да га сликају, да му прибављају иконе? Ко су руке и мајстори који су израдили лепу розету и како су тај тешки камен донели до високих брда и планина? Шта је све то значило ако је ту била Грачаница, ако се на целом простору налазило толико културе и духовности? Ту је било гробље, које је потпуно нестало. Остали су голи зидови, а отац Станиша на гомили шута проналази део каменог довратника на којем је претекло урезано слово „В”. Он долази из своје приштинске цркве коју чува тзв. косовска полиција у тамни вилајет подујевских шума и нема дилему зашто је сада ту. Јасно му је зашто мора да сачува и тај крајичак заувек несталог натписа и да то једино слово заправо значи Васкрс.

„Морам да одем. План је за суботу. Узмем такси, неког Албанца, па правац тамо”, пише Ђорђе Лакушић. Иде у село Балинце, које се налази у близини Ракитнице, да види „шта му је са ђедовим и прађедовим гробовима”. Неко му је јавио да је гробље преорано. Само једно, од 40 гробаља у општини Подујево, није уништено. Лакушић преко смрзнуте њиве долази на срушено гробље, а на снимку се види рука која са поломљене плоче склања нахватани лед. Ту су Бориша, Станиша, стричеви… Гробље је потпуно уништено и није преорано, а прича о отетој цркви из Ракитнице се наставља.

„Само да уђемо унутра”, каже професорка Митра Рељић испред огромне и наизглед пусте шикаре из које провирује огромно дрвеће.

Улазимо у полутаму, у тунел од растиња, и откривамо мали свет читавог комплекса Цркве Светог Ђорђа и старог гробља које је вековима окружује. Село је Рудник, општина Србица, довикују се деца – чувају стоку. Нико не зна да смо унутра. Пролази се поред старог дуда, за који народ говори да је порастао из младица Савиног дуда из Пећке патријаршије. Прва лимена табла на стубу нас, на албанском и енглеском, обавештава да је реч о Цркви Светог Ђорђа, а друга на самом улазу у руинирану припрату каже: „Рушевине средњовековне Цркве Светог Ђорђа.” Ове табле поставило је Министарство пољопривреде, шумарства и руралног развоја, а подржала их је локална акциона група „Перспектива”. У самом храму који је миниран 1999. сачуван је северни зид и део олтара, на њему су фреске из доба Макарија Соколовића, 24 године изгледају као да су сликане јуче. Из црепова и срушеног крова расте жуто цвеће. Белу линију која светитељске ореоле раздваја од остатка композиције неко је чекићем ископао и оштетио.

„Чекај да прођем до њега. Готово је моје висине, мора да је био важан”, говори Митра Рељић и једва се исправља у растињу поред великог каменог крста.

За њу је све ово живо, и крст и црква, а присутни су и Срби који су одавде протерани. Саплиће се, пада и устаје. Тек касније смо сазнали да су јој напукла ребра. Шта ће бити са овим скривеним благом, шта је план косовских институција и ко их може зауставити у присвајању и фалсификовању?

„Оче, да идемо у Винарце, ишли су наши тамо, био је Тома. Она је тамо”, обраћа се Божа Цвејић свештенику Милији Арсовићу.

Разговарају у Епархији рашко-призренској у Грачаници свако са својом муком и осећајем понижења. Косовске власти обновиле су црквицу удаљену неколико километара од Косовске Митровице и објавиле да се ради о католичком храму. И једном и другом је јасно да само живот и вера могу спасти ову капелицу, Ватикан је негирао да је на њиховом списку. Слава је овде први петак после Васкрса или Живоносни источник. Извештај владике Павла, потоњег патријарха српског, Светом синоду СПЦ из 1972. каже да су у фебруару те године „непозната лица развалила кров и отуд унутра убацила разно смеће”, случај је пријављен милицији, кривци нису пронађени, кров поправљен, врата учвршћена, а онда је у јуну, каже владика, све поновљено: „Злочинци су скинули врата и однели, изломили и уништили кандила, свећњаке и столове.” Последње окупљање петнаест Срба било је овде, на источни петак 1997. године, онда је православна светиња порушена, а косовске власти су је ове године обновиле као католичку цркву.

У циклусима страдања на брисаном простору знају се имена оних који нелегално поправљају, зна се ко је наредио, као и ко је платио радове и цркву прогласио за католичку. У општини Зубин Поток, у селу Горњи Стрмац, још једна црква проглашена је за римокатоличку, објавио је координатор Националног конвента о ЕУ за поглавље 35 Драгиша Мијачић: „Ови невиђени и нецивилизовани поступци у божићњим данима савршено описују стварност данашњег Косова”, закључио је он.

За поменуте храмове се зна да су подигнути у 14. веку, да су потом обнављани у тешким временима, а данашњи талас фалсификовања, преузимања и присвајања у местима где Срби не живе и одакле су истерани јесте уништавање основног цивилизацијског нивоа који окружује наша најважнија културна и духовна достигнућа. На тај начин ствара се слика да Срби не постоје и да су један давно нестали народ чије наслеђе преузимају нове косовске власти. Цивилизација српског средњег века нестанком хиљада ових споменика губи свој темељни ослонац. Око Грачанице, Патријаршије, Високих Дечана, Љевишке, као и око Срба који у гетима живе стеже се омча рушења, фалсификата, агресије и администрације која свој смисао и садржај тражи у присвајању и отимању туђег. Упркос свему, на терену се косовизација и албанизација српске духовности и културе сусреће са самим животом. Већина Срба зна да када одлази у цркве, на црквишта, споменике и гробља овог тамног вилајета – не иде у свет мртвог или лепо сложеног камења, она иде да се сретне са животом. У том сусрету свима треба помоћ, па отац Сава Јањић, за Ракитницу, из блиставих Високих Дечана пише: „Ех… Црквица мученица!”

(Политика, 07.01.2024)