Владимир Умељић: ЕТИЧКО ЧИШЋЕЊЕ (ЈЕДАН ПЛЕДОАЈЕ ЗА ДЕМОКРАТИЈУ)

У кризним временима, нарочито када добију светске размере, као што је то актуелно случај, не мањка на анализама, које разматрају узроке и поводе, пратеће услове и последице ових догађања, а у првој линији политичке, империјалне, идеолошке, религиозно-фундаменталистичке, економско-финансијске и друге прагматичне факторе, који паралелно, синергички или антагонистички мењају слику тј. историју света.

Овде покушај да се оде још један корак даље (или пре назад, ка почетку) и да се на дискусију ставе социјални и културолошки, етички и морални аспекти овог развоја ситуације, који нису мање битни, напротив, и који би морали да се узму у обзир при савладавању последица кризе, које ће (надајмо се) кад/тад следити.

Дозволио сам себи, да дуготрајну и дубоку трансформацију тих есенцијалних фактора, који у многоме детерминишу различите форме конституисања и функционисања људског друштва, означим неологизмом „етичко чишћење“.

 

Аналогија са историјом античког Рима и других ишчезлих светских империја при следственом излагању је евидентна и – није случајна. Она упућује на вредност учења из грешака прошлости, у смислу препознавања свих узрочних фактора тренутне и нимало завидне ситуације у свету.

Ако потрудимо још једну аналогију, из медицине је познато, једно патолошко стање се не може вратити у нормално, здраво, уколико се лечење ограничи на сузбијање симптома и занемари узроке, као и све оне факторе, који форсирају, олакшавају и потенцирају њихову вируленцију.

Наравно, само док се у конкретну дискусију не уведе чињеница данас постојећих нуклеарних арсенала и (реалне) могућности финалног Армагедона. Тада, међутим, и све друге анализе тј, историјске паралеле постају беспредметне, Но ако оптимистички пођемо од тога, да ће се и ова криза завршити преживљавањем човечанства, онда би се следствена размишљања могла показати корисним.

О чему се ради?

Ради се, као што име већ каже, о једном негативном процесу и ретардирању духовне еволуције, који у крајњој линији тј. у екстремном случају може да постави у питање шта више и људску цивилизацију.

Тај процес девијације историје може се у области наше културолошке традиције пратити већ од 19. века, свој врхунац је достигао у прошлом столећу и много тога говори да у наше време присуствујемо финалном делу једног историјског циклуса, да смо стигли до одлучујуће раскрснице путева, чији избор ће есенцијално омеђити будућу историју човечанства.

О којим социјалним тј. културолошким аспектима је реч, шта образложава појам „етичко чишћење“?

Полазна тачка је поставка да ми, условно речено, живимо у паралелним световима, да се у политичком и социјално-економском смислу може диференцирати, номинално и фактички, између демократија, аутократија и диктатура, као и прелазних форми које садрже елементе „оних других“ видова социјалног организовања.

Сложићемо се, сигурно, да је демократија најбољи и најпожељнији облик социјалног заједништа, но истовремено се не сме (и не може) испустити из вида да се ради о једном идеалу, који у историји човечанства још никада није био заиста остварен.

Позитивна консеквенца, која произилази из ове чињеничне констелације, гласи да кад и где год се да констатовати присуство демократских елемената, да се они морају активно заступати и бранити, пазити и неговати, чувати и развијати.

Највећа препрека том само пожељном процесу, тако полазна тачка овог разматрања, није угрожавање од стране спољних, друговрсних и кокурентских друштвених система, јер ограђивање и одбрана од њих је нормална а степен атрактивности дотичних за сопствене грађане тендира ка нули.

У том светлу, много опасније за демократску идеју је оно, што се овде апострофира као етичко чишћење, које је емпиријски гледано хроничног карактера и по правилу долази изнутра, превасходно од стране водећих номенклатура једног друштва.

Оне приватизацијом општих интереса отуђују и изопачују, дакле у сопственом смислу редефинишу моралне, етичке а последично и правне (културне, итд.) вредности, и гурају их у службу само личних, партикуларних интереса. Тиме расте поларизација и слаби кохезиона компонента социјалне заједнице.

Јер те елите а полазећи са позиција политичке, економске, културолошке, итд. супремације, ауторитативно узурпирају власт над дефиницијама стварности и тиме у крајњој консеквенци утиру пут орвеловском первертирању исте, у смислу постулата „Истина је лаж, рат је мир, слобода је ропство“.

Није неопходно посебно нагласити, да то представља смрт демократије.

Последица је, наиме, да долази до неприметне или недовољно запажене диктатуре мањине над већином, која је чак ефикаснија од отворене, као што се неоколонијализам показује делотворнијим и исплативијим од класичног колонијализма, који је и тадашњим господарима наметао какве/такве трошкове, барем минималне обавезе у односу на преживљавање својих поданика. Уз то, отворене диктатуре и колонијалисти увек ризикују отворене побуне и устанке.

Механизам разарања демократије изнутра путем етичког чишћења

Погледајмо како се тај негативни процес развијао у области западних демократија, на примеру САД, које су дуго времена представљале наду човечанства, нарочито у време нацизма и комунизма.

Претходно само једна појашњавајућа примедба – стављање знака једнакости између ова два тоталитаристичка погледа на свет је врло поједностављено и непримерено, и служи пре свега неонацистима као једна врста (узалудног) алибија.

Комунизам је имао једну хуманистичку теоретску основу, која је делањем његових владајућих номенклатура временом постала безнадежно отуђена од своје првобитне суштине и (у смислу једнопартијске свемоћи апаратчика, фанатика и каријериста, тајних служби и гулага) злоупотребљена и первертирана, док је нацизам у својој сржи био нечовечно конципиран и од самог почетка бескрупулозно практикован.

Основни елементи животног става националсоцијалиста су били агресивни, необуздани антихуманизам, расизам, еугеника, убилачки презир у односу на „оне друге“. Њиховом „систему вредности“ није било потребно никакво етичко чишћење, јер ту етике ни у траговима никада није било.

Но ко се још данас сећа или мисли на то, да еугеника, дакле концепт масовног убиства болесних и хендикепираних, уништавање „мање вредног“ живота, није била проналазак Адолфа Хитлера, већ је настала у англосаксонским земљама, у Великој Британији и САД, које себе од вајкада означавају као демократије, хуманистичка, плуралистичка и толерантна друштва, правне државе, које поштују једнакост свих људи, човекова права и слободе:

„Године 1914. је Влада САД заједно са познатим фондацијама, са Рокфелеровом, Карнегијевом, итд. као и са познатим научницима са америчких универзитета израдила детаљни „Расни програм“ и то не само за своју земљу, већ за читаво човечанство. По тим плановима је требало да „до 1985. године само у САД буде уништено око 45 милиона мање вредних људи“.

Није дакле чудно, да је и Адолф Хитлер знао да похвали овај свој узор и да у свом следственом „Програму еутаназије мање вредног живота“ (убијање стотина хиљада болесних и хендикепираних лица) тај концепт примени у пракси.

Шта су водеће елите САД у конкретном случају демонстрирале?

Оне су ауторитативно узурпирале власт над дефиницијама стварности и дале детерминантним појмовима демократије (хуманизам, плурализам, толеранција, једнакост свих људи, човекова права и слободе) сасвим другачија, дијаметрално супротна значења.

Оне су извршиле њихово етичко чишћење.

Сликовито речено, ти номенклатуристи су испразнили (језичке, дефиниционе) судове са одговарајућим етикетама и напунили их својим садржајем. А будући да вода, свака течност преузима ону форму, коју има суд у који је она уливена (Андреа Камилери), то је конзумирајућа публика пред собом, пред својим (физичким и духовним) очима, и даље имала наоко идентичну слику – именујућу етикету, садржину и форму.

Оптичка провидност тог новог садржаја, те (све и даље метафорички) воде има уз то камелеонску функцију, носи на површини која је изложена погледу публике, безазлену маску „нормалног“, јер уобичајеног, устаљеног, нечега на шта је посматрач навикнут и не види потребу да утроши још један поглед.

Све је остало у наизглед нормалним рамовима (Ервин Гофман).

С обзиром да се ради о спојеним судовима, који су социјални фундамент, дакле есенцијално чине, носе ово друштвено уређење, то се легитимно може констатовати, те елите су вршиле етичко чишћење демократије.

Тај механизам, по овом моделу размишљања (ослањајући се на доказани феномен сублиминала), појашњава горњу поставку: „Последица је да долази до неприметне или недовољно запажене диктатуре мањине над већином, која је чак ефикаснија од отворене“, јер

• ова врста диктатуре се не манифестује кроз марширање нпр. наоружаних СС-јединица или Гестапоа, већ тешко приметним инфилтрирањем психе поданика путем његовог сопственог и јединог језика/начина размишљања, перцепције стварности, комуникације и интеракције са њом,
• а то значи, окови који му се намичу нису металне и звекетаве лисице на ручним зглобовима, већ менталне, физички невидљиве и нечујне, смештене на његовом уму, подсвести и свести.
• Његова фактичка поробљеност поседује дакле један нови квалитет, она је унутрашња, јер је дошло до промене свести, без да је он био питан или да је то свесно регистровао.
• Другим речима, нова свест = нова стварност (сублиминално остварење Орвеловог „Слобода је ропство“).

Овај процес се, свакако, све време интензивно прати, подржава и осигурава свим полугама више/мање „меке“ моћи, које владајућима стоје на располагању – економско-финансијским, медијским, рекламократским, правним, образовним, па и културно-уметничким, закључно и државно-репресивним, итд.

Ово последње је ultima ratio, али је наравно увек присутно, као што потврђују Роберт Сноудон, Џулијан Асанж и сви други, који су се усудили да практикују своју слободу говора и ослонили на демократски принцип транспарентности и потребе да се рад државних органа а пре свега тајне службе контролишу.

Како у светлу ових података изгледају непрестајући захтеви Запада да „Срби морају да промене своју свест“? Добронамерно? Безазлено? Можда чак терапеутски?

Још неколико примера етичког чишћења

Тај исти принцип је непревидив и нпр. при преко 20.000.000 жртава америчких војних интервенција од краја Другог светског рата по читавом свету, тако канадски Институт за проучавање глобализације.

Јер та „нова стварност“ је била образлагана редефинисањем међународног права, као и постављањем у питање основних постулата географије и геополитике, наиме, отвореном тврдњом да се границе САД бране (и сходно томе налазе?) на свим другим континентима – обала Мисисипија се брани на обалама Меконга у Вијетнаму, Тексас и Аризона у Анголи, Мичиген и Оклахома у Камбоџи, Аљаска у Чилеу, Њујорк у Сирији а Њу Џерси у Ираку.

Да се није Дизниленд бранио у Авганистану?

Не би било зачуђујуће, већ само консеквентно, ако би САД једног дана прогласиле месец својом територијом, наравно путем једног демократски донесеног закона, јер је Нил Армстронг био први човек, који је ступио на његову површину. А потом увеле санкције Русији, Кини, Индији, итд. уколико би се њихове свемирске летилице усудиле да се спусте на површину земљиног трабанта и то прогласиле противправном агресијом, јер се тиме угрожава национална безбедност.

Отровни Агент Оренџ убија милионе Вијетнамаца и оставља масу инвалида, амерички судови обештећују своје погођене ратне ветеране а све вијетнамске тужбе одбијају, уз објашњење да се радило о једном само корисном пестициду тј. хербициду, који подстиче аграрну производњу и доприноси смањењу опасности од глади.

Инсинуира се значи, врло цинично, да је америчка војска из хуманистичких разлога само помагала Вијетнаму (?!) Тја, можда би Вијетнамци заправо требало да буду захвални, јер им САД никада нису испоставиле рачун за милионе тона тог скупог производа своје хемијске индустрије?

Независно судство, обавезно искључиво позитивном праву, истини и правди?

Егзистенција међународно-правно признате државе и члана Уједињених нација, Југославије, угрожавала је међународно право и зато је морала да буде насилно (противправно) растурена, Срби су представљали смртну претњу по – само демократски и одбрамбени – НАТО-пакт и по све горе наведене (и интересно редефинисане) демократске вредности, руско одбацивање фашистоидног „Мајданског пуча“ у Украјини и реакција на долажење НАТО-а на њене границе је нелегитимна и неприхватљива…

Праведан светски поредак, без селективног права и двоструких аршина етике?

Исти случај са религијом и моралом, поплава дубиозних секти се поздравља, закључно са сатанизмом; дете има право да тужи родитеље ако су га повукли за уво и да само одлучи којег је пола; промискуитет се слави и тиме форсира; брак је ствар трговачког уговора; оружје мора да буде доступно сваком (белом) човеку, без обзира на већ редовна масовна убиства невиних; чињеница да највећи део људи у америчким затворима чине припадници мањина, Афроамериканци и Латиноамериканци, то је статистика; компјутерске игре за децу смеју из само комерцијалних разлога да обилују сценама мучења, силовања и убијања а победник је онај, који је пролио највише крви…

Нормално је да Џеф Безос поседује јахту у вредности од 500.000.000 долара а да истовремено око 40.000.000 Американаца (највећим делом припадници мањина) живи испод границе сиромаштва, као и да САД имају највећи број затвореника у казнионицама у читавом свету и најразвијенију „затворску индустрију“, где осуђеници за минималне, тричаве наднице раде и за највеће фирме, за ИБМ, Мајкрософт, Волмарт, итд. Јер 13. Додатак Устава САД, највишег законског акта једне правне државе, изричито каже да су „ропство и присилни рад легитимни“ у односу на осуђене.

Ти „легални робови“, дакле, силом закона тј. Устава умножавају милионе и милијарде пребогатих великих акционара, нормална свакодневица у САД, у „земљи неограничених могућности, где свако има фер шансе да оствари амерички сан“.

И – све се образложава „демократским вредностима, људским слободама и правима“.

Није згорега, закључно, још једном подвући да горе изнесени подаци представљају проверене и проверљиве чињенице, да се дакле не ради нити о заговарању некакве „светске завере“, нити о још једној холивудској визији претварања немоћног и невољног човека у некаквог роботескног хуманоида, већ о једном властодржачком, бескрупулозном и врло ефикасно практикујећем инструменту, који је међутим апсолутно некомпатибилан са идејом демократије.

„Нормални“ човек, циљни објекат, итекако има могућност да се одупре и одбрани и од овог вида манипулације, јер интернализација, дакле усвајање спољних утицаја никада није потпуно, слобода избора увек остаје у већој или мањој мери очувана (Норберт Елијас). Постоји, значи, реална шанса да се остане веран етици и моралу.

У томе лежи и највећа нада да је могуће, да се тај процес заустави и преокрене.

Стање ствари, изгледи, перспективе 

Сложићемо се, још једном, да је демократија бесконкурентно најбољи и најпожељнији облик социјалног заједништа, идеал коме треба тежити и за који се вреди борити, па и жртвовати.

Но истовремено, све више озбиљних показатеља указује на чињеницу, да оне државе, које данас претендују на тај ласкави епитет, на челу са својом америчком галионском фигуром, исувише много чине да га обезвреде, да ту наводно утемељујућу карактеристику свог система учине само номиналном, само формалном ознаком, испуњеном погрешним, добрим делом и циљано антиподним садржајем.

Да је етички очисте.

Контролни механизми (део медија, различити нивои судства, раздвојеност јуридикативе и егзекутиве, поједине организације за људска права, културне институцијње, социјално-критички појединци и групе, итд.) су, додуше, још увек евидентни, али може се мирне душе поћи од тога да су они у најмању руку на мети, да се по истом принципу ради на њиховом инфилтрирању, обеснаживању и стављању под контролу плутократије у сенци, дакле на њиховом обесмишљавању.

То је врло опасан тренд, јер историјско искуство каже, да државно организоване друштвене заједнице без етике, морала и права, у условима растуће декаденције, корупције и непотизма, немају шансе да преживе, осим ако се не преобразе у отворене аутократије и диктатуре, где одлучује гола сила.

А ко још жели да добровољно живи под таквим условима?

Тешко је рећи, да ли ће тај негативни процес моћи да се заустави и преокрене, неки знаци у том смислу нису на видику. Но можда ће непревидиви и незадрживи долазак новог, мултиполарног света довести до буђења, које неће бити безболно, али у том случају лековито. И врло пожељно.

Јер аналогија са историјом античког Рима и других светских империја је евидентна и – није случајна. Но шта ако се једна данашња светска империја, тј. њене водеће елите у тренутку препознавања свог пропадања и нестајања подсете свог нуклеарног потенцијала и приклоне сулудом: „После нас – потоп!“ Тј. наравно – нуклеарна катаклизма.

Још нешто стоји, што би дотичним водећим елитама ионако требало да буде довољан разлог за размишљање и преиспитивање – западне демократије нису више носиоци наде човечанства, оне су наиме већ поодавно прокоцкале свој некадашњи кредит и већ у сувише великој мери етички самоочишћене.

Оне за остатак света у најбољем случају представљају разлог за разочарење, у средњем за огорчење, у најгорем за одбојност и дистанцираност у највећој могућој мери. Ако не и за нешто много више и драстичније.

Штета.

Штета пре свега, јер још једно искуствено сазнање из историје потврђује, да циклуси долазе и пролазе, али да цену грешака својих врхушки вазда у првој линији плаћа народ, „обични“ човек, док његови врли предводници врло брзо, лако и глатко мењају предзнаке и заставе, убеђења и идеологије, скоро преко ноћи од нациста настају демократе, од комуниста капиталисти, од милитариста пацифисти. И обрнуто.

Све је ствар дефиниције, само сопствени интереси увек остају исти.

Неколико речи о Србима у овој констелацији

То потврђује и наше искуство. Срби су увек плаћали своје и туђе цехове, како при глобалним, тако и при локалним потресима и променама. На прве никада нису имали заиста утицаја, на оне друге су увек имали, барем условно речено.

А како је данас? Политичка сцена у акутно угроженој Републици Српској је тренутно у довољној мери добро, позитивно позиционирана, у хронично угроженој Србији је врло шаролика, делом контрадикторна а делом унисона, у изузетној мери поларизована и, истовремено, врло „флексибилна“, мада пре свега у односу на релације савезник/противник, пријатељ/непријатељ.

И не ретко би могла да послужи као један од сигнификантних доказа важења теорије хаоса.

То наравно не значи да међу њима нема разумних, родољубивих, добронамерних, самопожртвованих људи, но њихов глас мора да се перманентно бори против енормне какофоније, како политичких противника, тако и не ретко против тренутних савезника.

А у случају тзв. прозападне опозиције, где је шароликост обогаћена како уличним разбијачима, тако и нескривеним западним лобистима, додатни мотив истих је, да морају да се покажу достојним поверења својих западних тутора, ментора и финансијера. Свака част изузецима, којих би по сваком закону вероватноће и међу њима морало да има, али они су врло непрофилисани, нејасни, тешко видљиви.

Али не само преко њих, Запад извози своју, глобалну варијанту етичког чишћења у читав свет, па тако и нас усрећује различитим каналима, од амбасадора и путујућих изасланика, преко „слободних и неутралних медија“, па до „независних невладиних организација“ и „социјално-критички и либерално настројене елите“.

Мото гласи: „Срби, морате да промените своју свест!“

Ко то међутим прихвати, толико би смело да је постало јасно, на путу је да прихвати и: „Истина је лаж, рат је мир, слобода је ропство.“, он је своју свест препустио „стварности“, коју су други дефинисали и креирали, један каузални ланац са заменљивим редоследом ове две радње.

Но, пре него што се упустимо у увек врло опширну и тешко прегледну дискусију о манипулаторима и манипулисанима, идеалистима и (Лењиновим) „корисним идиотима“, професионалцима и аматерима, профитерима и губитницима, махерима и паразитима, задовољимо се овде парафразом оног:

„Етичко чишћење? Светско а наше!“

Па макар свет у овом тренутку био врло, врло лош узор.