Ни мртвима нису дали мира: За крвави Божић у Кравици крај Братунца нико није кажњен

На Божић 1993. рано ујутру, јединице Насера Орића из Сребренице убиле су у Кравици крај Братунца 49 мештана, више од 80 раниле, седморо је нестало, запаљено је 688 српских кућа, 101 дете остало је без једног или оба родитеља.

„Иако је Насер Орић, наш командант славни, Алах да га сачува, и награди од свих душамана овог свијета, својим борцима наредио ћутање, сви смо у Сребреници знали кад се иде на Кравицу, а, Кравица је за нас била обећана земља, Америка… Четничко јако упориште… Спремимо се и у току ноћи, док су војници заузимали положаје, ми, жене и деца, једна огромна колона улазимо у Кравицу прије испаљеног метка. Грабиш, отимаш. Около се убија, гине, пуцњава, не може се описати, каква је то паника“.

Овако је Фадила Мујић, једна од „мајки Сребренице“ пре коју годину сведочила из прве руке, описивала новинарима крваво јутро и крвави Божић у Кравици, селу крај Братунца 1993. године.

„Борба је да ухватиш једну кокош да понесеш, па ћеш преживети три дана… Да не говорим о 50 кила кукуруза колико сам ја донела. Улазим у једну кућу, четници славе Божић, камара крметине на столу, ко те пита што је крметина, никад ниси јео, али ћеш јести да преживиш. Ту су колачи, ту је сарма, они једу и пију, то је мој први сусрет. Они су пијани, честитају ми Божић. Где год уђеш, све покупљено, нема ништа… Масе људи надиру, иду према кућама“, сведочила је ова жена из Сребренице, једна од стотина, хиљада жена, цивила из Сребренице који су тог јутра стигли за Насером у Кравицу, у пљачку.

Славиша Ерић, медицински техничар, кога је напад Насера Орића на Кравицу затекао у сред села, прошлог јануара овако је за РТ Балкан причао о Кравици на Божић 1993. године:

„Око нас пуцњава на све стране. У амбуланти у Кравици четворица мртвих, 16 – 17 рањених. Рекао сам рањеницима, људи устајте ко може, придржавајте једни друге, да се иде, да се извлачимо у правцу Оправдића и Дрине. Поустајаше људи, формираше колону, јадну и бедну, крвави, једнима завијене руке, другима и руке и ноге, главе, груди, осташе у амбуланти они мртви и двојица тешко рањених, непокретних. Позовем неке људе који су се спремали за повлачење, узеше једног од оне двојице, Жељка Радовића и однеше, оста’ још један, Млађен Сављевић. Вратим се по њега, Млађен ме гледа, вели – „Остави ти мене Славиша, у’ватиће те живог, дај ми само бомбу, а ви идите“… Ја му велим – „Болан, не би те оставио за државу да ми дају, остаћу ја са тобом ако треба“… Подигнемо Млађена ја и још један човек и понесемо узбрдо. Притрча један војник, виче – „Ево их четири пет кућа даље, пале све редом“.

У дане пред Божић, на сам празник Христовог рођења 1993. године, Кравицу и околна села бранило је тек 300 до 350 људи из сеоске страже, раштрканих на широкој линији око села. Са друге стране, из правца Сребренице, демилитаризоване зоне под заштитом УН, пристигле су, још у раним јутарњим сатима на Божић безмало опколиле село муслиманске снаге под командом Насера Орића, бригаде „Поточари“, „Сућеска“, „3. мај“, самостални батаљони „Осмаче“ и „Сребреница“, „Вољавица“,“Биљег“,  чете „Стари Град“ и „Пусмулићи“, 6. одред из Каменице, 114. источнобосанска бригада…

„Кад смо од амбуланте са рањеницима кренули узбрдо, чујемо гласове муслимана, вичу по селу, пале куће, пуцају, ми све одозго гледамо… Наиђемо, срећом, на неку специјалну јединицу из Бијељине, један са митраљезом, сав крвав, преузе Млађена од мене и оног човека, даде ми митраљез, кад сам узео онај митраљез у руке он ми лаган као перо, био сам већ пао, носећи Млађена. Кад смо горе изашли, чекају нас запреге, воловска кола те они преузеше оне рањенике“, присећао се даље крвавог Божића у Кравици у разговору за РТ Балкан Славиша Ерић.

Доле у Кравици, сатима је трајао крвави пир Орићеве војске. Љубицу Обачкић (75), убили су на путу док се са литургије, из сеоске цркве враћала кући. Патолог Зоран Станковић на њеном телу констатовао је прострелну рану у пределу груди и прелом у средишњем, чеоном делу главе. Владимир Гајић био је напунио тек четири године, Новица Богићевић 14. Непокретну Мару Божић (89) нашли су у њеној кући, најстрашније злостављали па живу запалили, претходно су старици убили и сина. И Негосав (80) и Крстина (81) Ерић, мучени су па запаљени у својој кући.

Танкосаву Станковић (55), непокретну жену убили су ножем, на њеном телу патолог је констатовао 15 убодних рана… Тело Невенке Ђукановић (45) ни до дан данас није нађено као и тело њене рођаке Видосаве Тришић… Тог дана побијени су су  Владимир Стојановић (78), Драго Лазић (80), Васо Николић (75), Ристо Поповић (73), Мило Јокић (66), Бошко Ђукановић (65), Васо Николић (65) година.

Патолог др Зоран Станковић марта 1993. године, пошто су српске снаге ослободиле Кравицу, прегледао је у два дана 34 леша нађена на подручју села.

„Карактеристичан је леш који је означен са бројем шест, ради се о Лазару Веселиновићу, рођеном 1935. године из Братунца, радник. Њему је одрезана глава која није пронађена а одрезана му је и десна шака. Карактеристичан је и леш Риста Поповића, рођеног 1920. године у селу Поповићи, њему је одсечена лева рука, има утиснути прелом костију лица са леве стране, има метак у пределу леве плећке,  убод ножем у пределу врата“, само је део извештаја доктора Станковића.

У Кравици је тог дана спаљено 688 српских кућа и пар хиљада других објеката. Убијено је 49 мештана, међу њима 25 били су цивили, 24-оро браниоци села, више од 80 рањено, ка Дрини и Србији је кренула дуга колона избеглица. Црква Светих Апостола Петра и Павла минирана је запаљена, оскрнављена, 101 дете остало је без једног или оба родитеља.

Истог јутра нападнута је и суседна Јежештица. У Кравици Јежештици, у читавом овом крају и дан данас препричавају се страшни догађаји, крвави Божић 1993:

„Анђелку Миладиновићу из Јежештице пред мајком Савком одсекли су главу, завезали је за аутомобил и одвезли у Сребреницу. После мучења и Славку су заклали. Драгомиру Миладиновићу тог дана убијена су оба сина, Ранко и Ђорђе. На Божић  у селу погибоше и браћа Војислав и Радојко Богићевић, па браћа исто Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, Вујадин и Миладин Долијановић.“

У Јежештици, Шиљаковцу, што је затечено живо побијено је. Што је могло да се однесе – опљачкано је. Што је могло да гори – запаљено је.

Тела неких од побијених Срба извучена су из села на Божић, дан касније су сахрањена, тела других побијених остала су по кућама, на праговима, по амбарима, подрумима, двориштима по селу, ливадама, по шуми, све док то подручје није ослобођено. Никога од побијених људи Орићеви нису сахранили, шта више,  раскопавали су  гробове раније сахрањених. Ни мртви тог дана у Кравици нису имали мира.

Иако је прошла већ тридесет и једна година, за злочине у Кравици нико није кажњен. У ствари, Орићу за Кравицу није ни суђено пошто је „хашка правда“ претходно закључила да су у селу побијени „претежно војници“.

На дан када је Орић првоснажно ослобођен оптужби за злочине у Подрињу председница удружења жена Подриња Шућра Синановић изјавила је:

„Да је био крив, Хашки трибунал би изрекао казну. Значи, он није крив, он је наш херој, борац“.