Пјер Паоло Пазолини: Да ли су антифашисти фашисти?

Свашта је био и свашта је мислио Пјер Паоло Пазолини. Редитељ, писац, преводилац, наставник латинског. Широком опусу његовог стваралаштва одговарао је и широк опсег његових идеја и мисли. Зато га је немогуће идеолошки ситуирати. Левичар, десничар, верник, атеиста, агностик. Био је све, али и ништа од тога. Зато је суштински био издвојен и сам, на бранику Италије и света од нихилизма новог времена.

Није припадао добу у којем је живео. Сцене својих филмова постављао је често у друга времена и просторе (Африка, средњи век, антика). Модерном човеку пресудио је у садомазохистичком, тестаментарном филму Сало (Salò o le 120 giornate di Sodoma). Његово никада расветљено убиство 1975. године заправо је представљало „удружени злочиначки подухват” друштва у којем је, силом прилика, живео. Једни су га убили, а други о томе прилично ћутали. О њему се прилично ћути и данас.

Ипак, повремено се још гледа и чита. Ове године је у издању Оксиморона из Београда објављен превод књиге Pier Paolo Pasolini, Il fascismo degli antifascisti (Пјер Паоло Пазолини, Фашизам антифашиста). Књигу је уредио и за њу написао поговор Дејан Симоновић, а превела ју је Зорана Огризовић. Тако је пред нама неколико важних Пазолинијевих текстова, писаних и објављених већином средином 1970-их. Заједничко за ове текстове је Пазолинијево размишљање о новом типу фашизма, којег је уочавао у савременом друштву – оном које се сматрало (и које се и данас сматра) антифашистичким.

Само бављење антифашизмом је, према Пазолинију, проблематичан посао. Антифашисти се, наиме, обрачунавају са „архаичним фашизмом”, који, заправо, више и није могућ. Отуда је антифашизам данас „наиван”, „глуп”, „претенциозан” и „злонамеран”, зато што се бори „са феноменом мртвим и покопаним”.

Овом архаичном, преживелом и немогућем фашизму Пазолини супротставља фашизам данашњег, потрошачког друштва. Стари фашизам није променио човека – док му је нови фашизам либералног поретка ресетовао душу. Фашистички војник се вратио из рата на своје имање онакав какав је у рат и отишао.

Данашњи, нови поредак дубински је изменио човека и произвео конзумеристу, односно антифашистичког фашисту: „Фашизам је њих [старе фашисте, прим. аутора П.Д.] у ствари претварао у пајаце, слуге, можда је део њих и уверио, али их није озбиљно обележио, у дубини душе, у начину бивствовања. Овај нови фашизам, овакво потрошачко друштво, напротив, дубоко је трансформисало младе, погодило их унутар њиховог бића, подстакло им другачија осећања, другачија размишљања, начин живота, уградило им друге културне моделе. Није више реч, као у време Мусолинија, о увођењу у површно сценографско дисциплиновање, већ је реч о реалном дисциплиновању које им је украло и изменило душу. То, коначно, значи да је потрошачка цивилизација једна диктаторска цивилизација.”

У једном од текстова објављених у овој књизи Пазолини своје тезе о старом и новом (антифашистичком) фашизму илуструје и једним конкретним примером – причом о антифашистичкој новинарки која га је једном приликом интервјуисала, и њеном сину – декларисаном фашисти. Забринута мајка је очајнички покушавала да идеолошки репрограмира сина, али резултата није било. Пазолини је, међутим, ту извео другачије закључке. Кратко познанство са новинарком-антифашисткињом уверило га је да је она заправо већи фашиста од сина – у чијем је фашизму видео и нешто побуњеничко и херојско. Фашизам мајке се просто и непогрешиво огледао у чињеници да је она била човек данашњег система, система који „хита ка благостању” – а заправо представља збир „егоизма”, „глупости”, „некултуре”, „лажног морализма”, „силеџијства”, „конформизма”. Апологија таквог друштва је, по Пазолинију, истински фашизам: „Фашизам мајке је, међутим, морално попуштање – саучесништво са вештачком манипулацијом идеје – уз чију помоћ неокапитализам успоставља своју нову власт.”

Ту Пазолини своју идеју доводи до непријатног краја, констатујући да је потрошачко друштво фашистичко, при чему он као критеријум фашизма види „самовољу моћи”. Та самовоља моћи остварена је управо у конзумеристичкој заједници, која је самим тим успоставила фашистички идеал.

Потрошачко друштво је, истиче Пазолини, деформисало и непоправљиво деградирало свест италијанског (додаћемо и глобалног) човека. Овде уочавамо песимизам и фатализам, уверење о трајном и неповратном процесу, током којег је успостављен савремени тоталитарни поредак и његов деградирани поданик (некадашњи човек).

Потрошачко друштво је, према Пазолинију, дубоко нетолерантно; оно подразумева „најподмуклију, најхладнокрвнију и најнемилосрднију форму нетолеранције” – и то све „под маском толеранције”. Та толеранција је лажна, зато што је релативна, односно зато што се може „опозвати сваки пут када је власти то потребно”. То је, пише даље Пазолини, прави фашизам. Ово друштво не трпи другост. Ту нема места културним варијететима, или, на  пример, дијалектима. Све се уједначава, истиче Пазолини, и то око осовине хедонистичких императива.

Важно је Пазолинијево лоцирање савремене моћи. Он њу више није налазио у старим структурама власти: Ватикану, војсци, домаћој крупној индустрији, већ у једној „неиталијанској”, транснационалној структури. Овде Пазолини није нарочито речит. Ипак, у овим његовим закључцима уочавамо његову свест о транзицији моћи ка глобалним структурама. Данас таква запажања не представљају било какву вест и новост. Онда су, међутим, такви процеси промицали далеко испод радара несвесног савременика.

Ту, тако, још једном налазимо потврду Пазолинијевог рендгенског погледа на друштво и време. Пазолини од своје памети, да се изразимо регистром конзумериста, није имао много користи. Убијен је на бестијалан начин, а затим отеран у заборав. А како ће, опремљен Пазолинијевим сазнањима, проћи данашњи човек – остаје да се види.

***

Кратко пре своје смрти Пазолини је снимљен у Сабаудији, градићу у Лацију, којег је подигао Мусолини. Симболички, баш на том месту поновио је своје тезе о данашњој, конзумеристичкој цивилизацији као истинском фашизму и систему потпуне деструкције (Више о томе у видеу ОВДЕ).