Недуго након што су руске снаге извршиле инвазију на његову земљу, украјински председник Влaдимир Зеленски позвао је западне компаније: „Напустите Русију”, говорио је. „Постарајте се да Руси не добију ни један једини пени”.
Стотине компанија повиновало се том захтеву. Политичари и активисти предвиђали су да ће то помоћи у дављењу руске економије, односно подривању ратних напора Кремља. Председник Владимир Путин имао је другачије планове.
Господин Путин је одласке водећих западних компанија претворио у „упадање секире у мед” за лојалну елиту Русије и саму државу уопште. Приморао је компаније које желе да распродају имовину да то чине по багателним ценама. Ограничио је продаје на купце које одреди Москва. А понекад је и директно пленио читаве фирме.
Истрага Њујорк тајмса истражила је како је Путин преокренуо очекивану економску недаћу у схему за богаћење. Западне компаније које су прогласиле одлазак објавиле су губитак од преко 103 милијарде долара од почетка рата, што је утврдио и Тајмс путем анализе финансијских извештаја.
Господин Путин је исцедио компаније и лишио их највећег могућег дела имовине диктирајући им услове одласка. Он је, такође, њихове одласке подвргао све већим порезима – генеришући само прошле године најмање 1,25 милијарди долара за ратни трезор Русије.
Ниједан приватни бизнис није сигуран. Примера ради, холандска пивска компанија Хајнекен нашла је овог пролећа купца и поставила цену, након чега је руска влада унилатерално одбацила договор – како саопштавају људи који су упућени у преговоре – а имовина компаније у Русији предата је аристократи из области паковања аеросола, који је ожењен бившом руском сенаторком.
Све у свему, Путин је управљао једним од највећих трансфера богатства унутар Русије још од пада Совјетског Савеза. Огромне индустрије – лифтови, гуме, индустријски премази и друго – сада су у рукама све доминантнијих руских играча. У појединим случајевима, тај играч је држава. Предузећа у власништву државе прибавила су имовину корпоративних џинова попут Икее и Тојоте. У многим случајевима, Путин je лично потписивао купопродаје.
Ефекти изолације
„Ово су несумњиво добри послови за нас”, рекао је Антон Пински, истакнути рестауратор који се удружио са пропутиновским репером и сарадницима моћног сенатора како би преузео Старбакс. У интервјуу у Москви, умањивао је значај сопственог посла, али био је недвосмислен поводом ефеката одласка западњака. „Зезнули сте се, оставили ствари”, рекао је, „а ми смо их јефтино покупили. Хвала вам.”
Данас се у Русији развија робусан потрошачки свет – што помаже Путину да очува осећај нормалности – упркос рату који се показао дужим, смртоноснијим и скупљим него што је предвиђао. Већина иностраних компанија остаје у Русији, невољна да изгуби милијарде које су инвестирали током деценија.
Остале компаније су продате и сада посматрају свој одраз у огледалу. „Криспи крем” је сада „Кранчи дрим”, чије су крофне упаковане у сличне пљоснате кутије, уз карактеристичне укусе који су добро познати. „Старбакс” је поново рођен као „Старс кофи”. Сирена (са логотипа, прим. прев.) замењена је руском лабудовом принцезом.
Ове компаније могу да купују сировине на домаћем тржишту или да их увозе из пријатељских земаља. А муштерије и даље могу лако да купују производе који су, наводно, раније повучени из продавница. Недавно је супермаркет у Москви нудио Пепси из Узбекистана и Кока-колу из Пољске.
Путинови економски противнапади помогли су да се подршка елита које профитирају од рата додатно утврди, а да се ефекти западне изолације отупе. Док је Украјина презаузета краткорочним императивима као што је јачање међународне подршке, релативна отпорност руске економије омогућила је Путину да игра на дуге стазе.
Раније необјављивани документи, финансијске изјаве и интервјуи са десетинама преговарача у Русији и широм Европе, од којих су многи говорили под условом анонимности из страха од одмазде, показују да Москва сада до микро детаља управља сваким изласком. Компаније морају да се пробијају кроз магловити систем како би добиле одобрење за продају. У појединим случајевима, Путинови пријатељи би му се директно обратили да интервенише.
„Они који одлазе губе своју позицију”, рекао је Тајмсу портпарол Кремља Дмитриј Песков. „Наравно, њихова имовина се купује уз озбиљне попусте, па је преузимају наше компаније – које то чине са великим задовољством”.
Ипак, талас одлазећих компанија је огроман. Послат је глобални сигнал да је Русија пословни парија. Економија је напрегнута и под ризиком пренапрезања. Путиново управљање одласцима западњака само је оснажило имиџ Русије као опасног места за пословање. Чак и неки од водећих руских званичника признају да ће пад конкуренције и иностраних инвестиција нашкодити обичним Русима и економији дугорочно.
Кремљ тврди да преферира да компаније остану у Русији. Али господин Путин се подсмева идеји да би напуштања могла да шкоде. „Јесу ли мислили да ће се овде све срушити? Е па ништа слично се није догодило”, изјавио је овог месеца. „Руске компаније су преузеле све и наставиле напред”.
Није баш сваки од ових послова мачји кашаљ. Неки купци суочавају се са оштрим препрекама у покушају да своје нове фирме учине профитабилним. Над процесом изласка западних компанија лебди опасност застрашивања и силе. Руске власти подвргавале су одлазеће компаније истрагама, испитивале раднике и хапсиле локалне руководиоце.
Прошлог лета, Путин је преузео руско крило данске дестилерије пива Карлсберг, заједно са неких пола милијарде долара кеша, стављајући их под привремену контролу једног од његових пријатеља.
Најмање још четири друге компаније су на сличан начин изгубиле контролу над својим операцијама ове године услед фактичке државне заплене. Данас, господин Путин стоји за кормилом гломазног излазног процеса који користи Русији., иако је започет раних дана рата, услед ургентног циља пуког одржавања руске економије у животу.
Блокирање излазака
Обраћајући се из Беле куће две недеље након инвазије, председник Бајден се хвалио како Запад мрви руску економију. „Листа фирми и интернационалних корпорација које напуштају Русију расте из дана у дан”, говорио је. Ситуација је изгледала тмурно за Путина. Московска берза била је затворена, а рубља је колабирала. Да је Русија изгубила сва радна места, производњу и кеш западних компанија, ефекти би били разорни.
Али господин Путин је спремао свој финансијски одговор. Ограничио је кретање новца ка иностранству и увео захтев да компаније из „непријатељских земаља” морају да добију одобрење пре него што крену да продају своју имовину. Путин је почео да активира кочнице баш у тренутку када су директори западних компанија били суочени са притисцима да убрзају изласке.
У САД вероватно да није било гласније личности од професора менаџмента са Универзитета Јејл – Џефрија Соненфелда. Он се појављивао на вестима и критиковао компаније које су остале у Русији. Професор Соненфелд је подсећао да су корпоративни бојкоти – више него санкције – помогли рушењу апартхејда у Јужној Африци.
Своју канцеларију трансформисао је у неку врсту ратне собе, при чему је тим са Јејла рангирао компаније по скали уложених напора за пресецање веза са Русијом. Питање ко ће на крају завршити са њиховом имовином није нарочито разматрано. „Ако Путин мисли да може боље да ради за фритезом, нека га”, рекао је у једном интервјуу. „Заиста нас није брига. Важно је да нема подршку угледних светских брендова”.
Листа професора Соненфелда и друге, њој сличне, појачале су притисак акционара, украјинских активиста и обичних потрошача. Неки директори били су забринути поводом тога шта ће се десити са њиховим руским радницима, фабрикама и технологијама уколико просто оду. Други су оклевали да дигну руке од својих инвестиција услед рата који би могао да се покаже као краткотрајан.
Али неки су брзо изразили намеру да оду. Хајнекен и Карлсберг рекли су да ће отићи чим пронађу купце. Канадска компанија за рударење злата Кинрос учинила је исто – и у року од пар дана објавила је договор вредан 680 милиона долара за продају својих руских ефектива локалном купцу.
Немачки ланац продавница хардвера ОБИ отишао је корак даље – изјавивши да ће затворити свих 27 продавница у Русији док не пронађе купца. Међутим, Путинова влада већ је подизала препреке.
Дана 17. марта 2022. године, руско министарство трговине послало је писмо локалним менаџерима ОБИ-ја. У писму, у који је редакција Њујорк тајмса имала увид, позивају се менаџери да се успротиве компанији и оставе радње отвореним, услед одредби закона о заштити потрошача. Није постојао „економски разлог” за затварање, написало је министарство.
Министарство је такође упозорило да ОБИ мора да испуни „обавезе према својим потрошачима, радницима и уговорним странама, укључујући снабдеваче”. То је покренуло вишедневну игру мачке и миша, у којој су локални радници покушавали да држе радње отвореним, док су доносиоци одлука у Немачкој покушавали да их зауставе.
Руске власти су такође захтевале од представника ОБИ-ја да сведоче о својим плановима. Тужиоци су посетили једну од продавница овог ланца и проучили његов компјутерски систем, саопштено је из компаније Тајмсу.
ОБИ је направио договор тог пролећа, продавши на крају све по симболичној цени од неколико долара. Купац, бизнисмен Јозеф Лиокумович, прошао је провере компаније и није се налазио ни на једној од финансијских црних листи. Али, како је ОБИ убрзо установио, западне компаније немају никакву контролу над избором ко ће на крају преузети њихову имовину.
За мање од годину дана, ОБИ-јева руска имовина променила је власника четири пута, коначно завршивши у рукама руског сенатора Арсена Б. Канокова, који је под санкцијама америчког министарства финансија. У једном моменту је чак и савезник чеченског чврсторукаша Рамзана Кадирова био у регистру власника.
Таква преусмерења су разлог зашто дипломате и стручњаци кажу да је прерано за разумевање овог променљивог рељефа. Истински нови власници појединих компанија могу остати непознати годинама, па чак и заувек. „Ови ликови”, рекла је главна правница ОБИ-ја Урсула Нартовска, „имају моћ над оним што желе да преузму. И морамо то да прихватимо”.
У јуну је Кремљ демонстрирао шта би компаније такође могле да очекују: Москва је одобрила продају рудника злата Кинрос – али уз запањујућу измену. Продајна цена је преполовљена на 340 милиона долара. Купац, Хајленд Голд, касније ће се наћи на црној листи британских органа који тврде да је злато пружило „значајан извор прихода за руске ратне напоре”.
„Влада је увидела да може да диктира ко купује, па и да можда користи ту моћ да награђује повезане купце”, рекао је Ален Карташкин, адвокат Дебевојз и Плимптона, који је у Москви провео деценије, а потом преговарао о изласцима западних компанија. „Сећам се да сам размишљао да једном када осете да имају моћ контроле над потпуно приватним трансакцијама – у којим влада нема акционарски интерес – неће хтети да стану”, додао је Карташкин.
„Ова фирма је већ руска”
Расположење је било слављеничко у јулу када је руски министар индустрије и трговине, Денис В. Мантуров, дошао у фабрику лифтова у Санкт Петерсбургу.
Фабрика је до недавно припадала највећем произвођачу лифтова на свету – Отис Ворлдвајду (Otis Worldwide) из Конектиката. Сада припада фирми под контролом Армена М. Саркасјана, који је направио право богатство управљајући руском лутријом захваљујући везама са режимом.
Господин Мантуров се хвалио да је Москва испреговарала специјалне услове за продају. Бусао се новом производном линијом и великом потражњом за лифтовима у Русији. „Ова фирма је већ руска”, рекао је. Сада је позната као Метеор.
Господин Саркасјан је пример јединствене креације рата: бизнисмена који је политички довољно повезан да добије такву награду и довољно богат да комплетира договор, али не толико тесно везан за Кремљ да би био подвргнут међународним санкцијама.
Саркисјан и остали су готово преко ноћи апсорбовали огромне делове тржишта. Када је фински лифт-гигант Коне покушао да се прода својим радницима – власти су одбациле договор. Поново је холдинг компанија господина Саркисјана – С8 Капитал – постала купац.
С8 Капитал је такође ушао у пословање гумама, преотимајући имовину немачке компаније Континентал, пре него што је купио водећег руског произвођача гума Кордианта и ушао у преговоре за куповину руске фабрике јапанског произвођача гума Бриџстоун. С8 Капитал није одговорио на наше захтеве за коментар.
До лета 2022. године, руска економија се стабилизовала, рубља је скочила, а стратегија господина Путина се променила.
На почетку рата компаније попут Мек Доналдса продале су своју имовину локалним менаџерима или локалним пословним сарадницима, са опцијом повратка у Русију касније – али су такви послови убрзо постали много тежи. Кад се извукла из кризе, влада је хтела да учини више, уместо да само држи врата отвореним. Све више је хтела да диктира услове сваког посла.
Августа те године, господин Путин издао је декрет којим се од компанија у кључним индустријама захтева да прибаве његов потпис пре него што продају своју имовину у Русији. Гомила компанија, укључујући и филијале Сименса и Катерпилара, одједном су постале објекти хирова самог Путина.
„Влада је почињала да затеже процес и постајало је далеко изазовније”, рекла је Лаура Бранк – правница Декерта – која помаже западним компанијама да изађу. „Говорила сам клијентима да је боље да пожуримо”.
Субкомисија
За већину компанија које покушавају да изађу из Русије, „чувари капија” оперишу из сиве владине зграде код Црвеног трга. Једанаест дана након што је рат отпочео, Путин је окупио специјалну „субкомисију” за преглед продајних захтева.
Путинов дугогодишњи минитар финансија, Антон Г. Силуанов, председава субкомисијом која укључује званичнике из Кремља, централне банке и водећих министарстава. Они одлучују о томе могу ли компаније да оду из Русије и под којим условима.
Једном када компанија направи договор са купцем, преговори често почињу изнова – овог пута тајно, између купца и једног од министара руске владе. Продавац је углавном искључен. Тај процес, адвокати кажу, често се завршава нижом продајном ценом, а понекад и новим купцима. Договор онда иде пред субкомисију. Некад се послови реализују након више месеци тишине.
Интерне белешке, које је прегледао Тајмс, показују да субкомисији не промичу ни најмањи детаљи. На једном састанку прошле године, панел је одобрио 59.000 долара вредну продају малог стана у власништву финске компаније Нокиан која се бави гумама.
Субкомисија поседује огромну моћ. Забелешке показују да је одбијала предлог америчке компаније за електронику Ханивел о продаји њених фабрика све док процена није доказала да руски купац заиста добија попуст од 50%.
Упркос бирократији, пословни људи су се иза кулиса надметали за најлукративније ефективе, често се обраћајући директно Путину. То је био случај и лета 2022. године, када је Монди – британско-аустријска компанија за производњу папира – нашла купца за један од највећих млинова у Русији и тражила одобрење државе за продају.
Како се договор ближио конкретизацији, појавио се један од старих Путинових пријатеља из КГБ-а, Сергеј В. Чемезов. Написао је писмо у којем је од председника тражио да млин преусмери ка групи инвеститора, укључујући државну компанију којом управља. Чак је предложио и поступак којим би се заобишле санкције Запада. Тајмс је имао увид у копију тог писма. Ни господин Чемезов, ни државна компанија нису одговорили на наше захтеве за коментар.
Чемезовљев дил се никада није догодио, али није ни изворни Мондијев договор. Субкомисија је предала млин једном московском инвеститору и то по значајно нижој цени од почетне.
У иностранству, професор Соненфелд и остали настављали су да притискају. Преко 200 компанија добило је оцену „Ф” (еквивалент јединици, прим. прев.) на овој листи. Професор Соненфелд сведочио је пред Конгресом новембра 2022. године. Останак у Русији, рекао је, исто је што и подржавати руски режим. Међутим, и одлазак под Путиновим правилима је директно користио режиму, па тако и његовим ратним напорима.
Ове године, мајка компанија Икее продала је своје руске тржне центре државној банци. Нокиан је продао своју имовину нафтној компанији у власништву руске регионалне владе.
Руску имовину Нисана, Реноа и Тојоте преузела је једна државна компанија. Руска влада настојала је да употреби бивше западне фабрике аутомобила како би производила возила за државни луксузни бренд Аурус, судећи по интерном документу министарства трговине који је прибавио Тајмс.
Ни министарство трговине, ни министарство финансија нису одговорили на захтеве за коментар.
Такође, Путин је пронашао начин да новац донесе директно у државну касу. У почетку су инострани дилови били подвргнути ономе што је влада називала „добровољним порезом” – који се наплаћивао за привилегију изношења новца изван Русије.
Компаније које би се одлучиле да не плате порез добијале би исплате у ратама. Али до почетка ове године, Путин је престао да им нуди тај избор. Компаније су морале да плате порез, а и даље би свој новац можда добијале на рате.
Кремљ је такође учинио експлицитним оно што је након посла са Кинросом било имплицитно: компаније су морале да продају своју имовину по ценама скресаним најмање 50%.
Хајнекен за долар
До 2023, рељеф је постао непрегледан. Кремљ је константно мењао правила и као да је увек тражио више. Компаније, укључујући Унилевер, објавиле су да би радије остале у Русији него да препусте своју имовину режиму.
У таквим околностима, директори Хајнекена и Карлсберга и даље су преговарали са перспективним купцима, у тренутку када је Путин ове године себи доделио још већа овлашћења. Руска влада – како је декретом одредио Путин у априлу – може да заплени инострану имовину и смести је под привремени надзор коме год жели. Компаније су, дакле, у опасности од директне заплене.
Хајнекен је тог месеца постигао договор а купац, један казашки бизнисмен, затражио је државно одобрење. Директори Карлсберга ишли су истом стазом, планирајући да продају имовину Арнесту, руском произвођачу аеросола који је недавно мазнуо високо профитабилни бизнис паковања пића од америчке корпорације Бол.
Обе дестилерије биле су уверене да ће – након више од годину дана најављивања плана да оду из Русије – коначно у томе и успети. У јулу је Путин скрајнуо директоре Карлсберга тако што је запленио компанију и предао је у руке свог дугогодишњег сарадника и пријатеља, џудисте Тајмураза Болојева.
Карлсберг је био атрактивна мета. Компанија је контролисала чувени руски бренд пива Балтика и недавно је проценила своју руску имовину на три милијарде долара. Њена апликација за продају открила је да држи још пола милијарде долара у кешу.
У још једном преокрету, руски званичници одбили су Хајнекенов уговор. Према изворима блиским преговорима, власти су преусмериле посао ка Арнесту – можда као утеху за губитак далеко лукративнијег Карлсберга. Посао је реализован уз исплату свега једног евра и обећања исплате 100 милиона евра дуга.
За директоре Карлсберга, сага је била далеко од готове. Господин Болојев, како кажу, притискао их је да потпишу трајну предају компаније. „Захтевано је дословно да направимо посао са Путином и његовом администрацијом, стварањем легитимне трансакције у којој би они преузели нашу имовину практично бесплатно”, рекао је у интервјуу прошлог месеца Јакоб Аруп Андерсен, извршни директор Карлсберга. „Просто нисмо могли да урадимо то”.
У року од пар недеља, руске власти ухапсиле су два радника компаније и претресле њихове станове. Ове недеље, руски медији известили су да је господин Болојев позвао владу да национализује компанију.
Дмитриј А. Медведев – бивши председник који је сада заменик председавајућег Савета безбедности Русије – није показао саосећање према компанијама које покушавају да изнесу новац из Русије и врате га у исте оне државе које наоружавају Украјину. Подсмевао се Карлсбергу, захваљујући му се на подршци руском буџету. „Јак буџет значи помоћ фронту”, написао је прошлог месеца. „На тај начин, безумни Данци такође доприносе модерном руском наоружању”.
Текст за Њујорк тајмс од 17. децембар 2023. су написали Пол Соне и Ребека Р. Руиз, а приредио га је Нико Чила.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Превод: Војислав Гавриловић/Нови Стандард
Извор: nytimes.com
Насловна фотографија: RIA Novosti/Alexey Danichev
