Живојин Ракочевић: Девич као острво слободе
Због великог броја присутних причешће је обављено испред манастира (Фото Ж. Ракочевић)
Облак додирује врх Голеша. Светла на торњу нове велике католичке цркве у потпуно муслиманском окружењу, мало ниже је споменик снајперисти из прошлог рата. Река Дреница се излила. Из села Коморане последњи Срби су се иселили осамдесетих година прошлог века, са собом су однели и своје гробље.
Путујемо на славу у Манастир Девич. „Иза ове џамије је гробље, сећаш се?”, пита Синиша Живић.
Ту је живела тетка његовог оца. Њено презиме Радуловић, на обореном и поломљеном споменику, једини је познати натпис на ћирилици у целом глоговачком крају. Мало даље је Обриње, ту су пронађени остаци отетог и убијеног писца и новинара Александра Симовића. На знаковима пута меморијали Ослободилачке војске Косова, па села Поклек, Трстеник, Краљица, Пољанце, Крушевац, Воћник… У том крају су живели преци тенисера Новака Ђоковића.
Бензинске пумпе на сваком кораку. Стотине хектара пустог и узурпираног имања манастира Девич остаје са десне стране пута. Игуманија Анастасија никад није прежалила те њиве, пашњаке и шуме које се вековима стицали у задужбини Ђурађа Бранковића.
У потоку који излази из шумовите долине у којој се подвизавао Свети Јоаникије Девички набацано је смеће. Живео је у шупљој букви, у 15. веку, и постао ослонац православних у временима када је наступало турско ропство.
Кроз два реда бодљикаве жице долази се до неколико косовских полицајца коју узимају личну карту. Два реда бодљикаве жице и десет припадника косовске полиције тешко излазе на крај са стотинама верника
„Ми смо најближи Девичу”, каже Раденко Томашевић из села Суво Грло, које је уз Бање једино српско насеље у Општини Србица.
Био је возач, зна сваки детаљ овог краја, а животна сигурност мери се удаљеношћу од Девича. То је чињеница за огроман број људи који су овде дошли.
Црква је препуна и пре почетка литургије, служи је епископ рашко-призренски Теодосије, пуни се мали плато испред храма, траже се пријатељи и земљаци који се само на данашњи дан виђају у Девичу. Иако све изгледа изгубљено и сведено на овај простор заштићен бодљикавом жицом ту се срећу две генерације свештеничке породице Шмигић и радују се као да преко свих није прошло толико зла и неправде.
„Жив ми Девич!”, заклињу се вековима сељаци из околине Пећи, Гораждевца. Њихов Свети Јоаникије, његова чуда, храм – скроман и сиротињски личи на њихове куће и на чудо трпљења захваљујући ком су опстали. Иако су им на неколико километара одатле изузетни Високи Дечани, Патријаршија као центар српског православља, Свети краљ Дечански, архиепископи и патријарси, они су нераскидиво везани са човеком који је од света побегао у пустињу и који често личи на њих.
„Блажени који плачете сада, јер ћете се насмејати”, чује се цитати из Јеванђеља, и глас пролази кроз накривљене подзиде, кроз пукотине на самој цркви, која је минирана 1941. године, а у Погрому 17. марта 2004. све што је Девич имао претворено је у пепео и рушевину.
Поломили су и плочу на Свечевом гробу, али нису нашли његове мошти. Монахиње су се одмах вратиле, старице су узеле да чисте своју кућу – неке други пут. Унутрашњост храма је претворена у црну мрљу, а на олтару је исписано ОВК (ослободилачка војска Косова). Дечански јеромонах Иларион Лупуловић, дошао је да служи на згаришту и утешиле су га ласте које су унутар храма почеле да праве гнездо. Данас је епископ и изасланик патријарха српског Порфирија, говори како је Девич утеха милионима и да, уколико у нама има Христове љубави, ми као и наш предак Свети Јоаникије „прелазимо из слободе у слободу”.
Епископ Иларион се сетио како је девичка игуманија Анастасија говорила: „Све сам могла да учиним, али да целивам мошти Светога Јоаникија, и да одем – то нисам могла!“
У прелажењу граница овај затворени простор изгледа као острво слободе, и у њему се Никола Поповић са Његуша осећа као домаћин. Стално га нешто запиткују, они који су први пут ту, а у трпезарији се пева химна краља Николе „Онам’ онамо, да виђу Призрен”.
Иако је већина уништеног у Девичу обновљена и на зидовима се разазнају остаци старог фрескописа, јасно је да се овде највише говори о радионицама духовне обнове унутар личности и појединаца.
Професорка Филозофског факултета из Београда Вања Ковић је први пут у Девичу и изговара реченицу: „Косово – овде се сваки пут догађа рађање”.
