Оклеветани Андрић: Антимуслиманско и великосрпско дело нобеловца

Зар није говор уметничких дела чистији и јаснији ако се не меша са живим гласом његовог ствараоца – упитао је писац Иво Андрић у беседи коју је одржао пред 700 званица Концерт-хола у Стокхолму на данашњи дан, 10. децембра 1961. пошто му је уручена Нобелова награда за књижевност, да би се управо његово дело нашло на удару западне књижевне критике која га тумачи као израз антимуслиманских тенденција и великосрпске идеологије.

Наиме, литератури писца – који „носи у себи много нежности за људе, али не узмиче пред страхотама, нити пред насиљем, које у његовим очима потврђује стварност зла“, како је приметио секретар Шведске краљевске академије др Андер Естерлинг – посебно од последње деценије 20. века, дакле у околностима измењеног политичког контекста, односно почетка рата и разбијања Југославије, приступа се с политичког становишта.

„У оквиру политичког тока сагледавања дела Иве Андрића, аутора који је више него иједан други српски књижевник имао репутацију заговорника дијалога супротстављених култура и цивилизација и њиховог мирног суживота, испољава се теза о пишчевом уметнички транспонованом антимуслиманском ставу. Андрић је све учесталије представљан као мрзитељ босанских муслимана и један од ‘идеолошких архитеката’ пројекта ‘Велика Србија’. Његов рад се указује као ‘књижевна подршка великосрпској идеологији’ и ‘естетика за геноцид’, како наводе бројни бошњачки критичари, од којих поједини раде на славистичким катедрама у Немачкој и Аустрији“, истиче др Борис Булатовић, аутор књиге „Оклеветана књижевност“ која је добила награду „Печат времена“ 2018. године.

Булатовић, који се у овој студији бави западним покушајима да се српска литература прогласи за главни извор овдашњег „антиевропејства“ и „национализма“, додаје да иако су острашћене критичке рефлексије о Андрићевом делу претежно ограничене на бошњачку академску заједницу (најпре Р. Махмутћехајић и М. Ризвић), интернационализација виђења Андрића као књижевног памфлетисте у служби „великосрпске идеологије“ извршена је посредством књиге „The Bridge Betrayed“ Мајкла Селса и есеја „Андрићевство: против етике сјећања“ (2015) Махмутћехајића који се нашао у референтном научном часопису East European Politics and Societies (2013).

„Селс за најрадикалнијег репрезента српске ‘националистичке књижевности’ са далекосежним негативним учинцима узима Андрића и његов роман ‘На Дрини ћуприја’, а затим и Његошев ‘Горски вијенац’. О значајном утицају који је ова књига имала на Била Клинтона и Мадлен Олбрајт сазнајемо од Селсовог сарадника Дагласа Адамса и америчког колумнисте Ала Камена“, наглашава Булатовић за РТ Балкан.

Иначе, у контексту актуелних некњижевно условљених оптужби с којима се српска књижевност сучељава, те чињеница да се њене границе и обим релативизују а њена вредност деградира, у чему учествују и значајни европски и амерички слависти, негативни рецепцијски ток нобеловчевог дела има најдужи континуитет, почев од раних шездесетих, а степен приписиване кривице Андрићу и заоштреност критичарског тона према његовом делу градацијски расте у сваком наредном нападу.

С клеветањем Андрићевог опуса иду и тенденције његовог присвајања, то јест настојања да се придружи другим књижевним корпусима (хрватском и интегралном босанско-херцеговачком), да се уклопи у модел „измештеног писца“, што – на трагу првенствено хрватских извора – прихватају и бројни страни слависти.

„Демонизовање и присвајање Андрића понекад нису супротстављене појаве. Међутим, апострофирање његовог изворно хрватског идентитета науштрб српског има извориште не толико у отворености њиховог критичарског и књижевноисторијског приступа Андрићевој литератури, колико у тежњи да књижевни опус овог писца лоцирају и у хрватску националну књижевну баштину, као једну од њених најзначајнијих вредности“, појашњава Булатовић.

Треба поменути да је Андрић тек један од оклеветаних српских писаца – поезија Васка Попе, романи Војислава Лубарде, Ћосићево „Време смрти“, Радуловићева „Голубњача“, Павићеви „Хазарски речник“ и „Унутрашња страна ветра“ или Селенићев „Timor mortis“ квалификовани су као књижевни израз великосрпског национализма и антијугословенства, односно књижевни инструмент у разбијању СФРЈ.

„Тезу о српским писцима као антиципаторима и подстрекачима будућих међунационалних сукоба на простору бивше Југославији демонстрирају аутори (Е. Б. Вахтел, Ноел Малколм, М. Селс, Сабрина Рамет) који учествују у обликовању најшире представе о српској култури на Западу. Они посредују представу о српској литератури као извануметничком феномену који даје обрасце за чињење верски и етнички мотивисаног насиља, затим и као књижевном изразу великосрпског национализма, исламофобије и антијугословенства. Дакле, српска књижевност се терети за својеврсни културни империјализам и спрегу са српским политичким хегемонизам“, закључио је др Борис Булатовић за РТ Балкан.