Интелектуалке о СПЦ и родној равноправности: Зашто нас владике не позивају на гинеколошке прегледе

Главне замерке учесница конференције „Црква и друштвени положај жена“ на рачун СПЦ биле су што не учествује у кампањи против рака грлића материце, само „декларативно“ осуђује фемицид и што мрзи жене, и то у континуитету

То што на конференцији у организацији Европског покрета у Србији „Црква и друштвени положај жена“ није било ниједног представника цркве, па чак ни теолога, да каже реч-две на ову тему, колико год чудно, већ је постало уобичајено. То су она јавна суђења без осуђеног.

Као што је уобичајено и да када се каже „црква“ мисли се само на Српску православну цркву, иако у нашој земљи делују и друге хришћанске цркве од којих бар једна, Римокатоличка, никако није безначајан фактор у обликовању друштвеног положаја жена.

Бизарности су, овог пута, у ономе што се замера СПЦ када су у питању родна равноправност и положај жена. А главне замерке су што не позива на гинеколошке прегледе, само „декларативно“ осуђује фемицид и што мрзи жене.

Тако је, на пример, потпуно недопустиво, према мишљењу историчарке и професорке Филозофског факултета Дубравке Стојановић, што српска црква врло ретко учествује у акцијама подизања свести о превенцији карцинома грлића материце од којег у Србији умире велики број жена.

Крајње је време да се и наше владике појаве на постерима „Стоп раку грлића материце“, а патријарха да видимо у споту у европској недељи борбе против ове болести како позива жене на превентивне прегледе.

Јер ко ће ако не црква да се бави превенцијом рака у нашој земљи. Док се лекари буду молили Богу да стопа обољевања жена од карцинома коначно престане да расте, СПЦ нека говори о важности редовних гинеколошких прегледа.

Осим што замера српској цркви изостанак из кампања из области јавног здравља, професорка Стојановић указала је и да СПЦ само декларативно осуђује фемицид, док „изостаје реално ангажовање против родно заснованог насиља“.

„Декларативну осуду“ баш ове трагичне појаве у нашем друштву, чули смо са највишег места у цркви – од патријарха Порфирија који је у октобру прошле године у посебном саопштењу за јавност најоштрије осудио свако насиље над женама напоменувши да су „за хришћане наше мајке и жене и сестре светиња, незамисливо је и болно насиље над њима“.

Професорка Стојановић није образложила шта би било реално ангажовање цркве у на сузбијању родно заснованог насиља, осим што је констатовала да црква „само декларативно“ осуђује убиство, а не ради ништа да га спречи. Надамо се да није дошло време да свештеницима препустимо спровођење истраге, доношење казнених мера или надзор над насилницима. Не би ваљало да нам полицајци и судије буду беспослени, па ни психолози специјализовани за рад са жртвама. Може им пасти на памет да, не дај Боже, оду на литургију и чак целу одстоје у цркви.

Но, ту није крај запажањима о томе на које све начине српска црква уназађује жене у овом друштву. У складу са својим „мизогеним континуитетом“, како је приметила независна истраживачица у области студија рода Тамара Иванчевић, СПЦ „озбиљно угрожава сексуална и репродуктивна права жена у Србији“. Јер „наратив СПЦ је да је вредност жене само у њеној улози да рађа“, приметила је „истраживачица“.

Медији нису пренели ни у једном од доступних извештаја са ове конференције, налазе „независне истраживачице“ која се сигурно посветила дубинском истраживању података и чињеница из којих је извукла тако крупан закључак као што је тај да српска црква „озбиљно“ угрожава сексуална и репродуктивна права жена у Србији. Баш ни слова нема о томе.

Остаје нам да само претпостављамо да је више од 10.000 жена (подаци из једне раније изјаве истраживачице) колико их годишње обави абортус у Србији, остварило своје „репродуктивно право“ упркос или у инат цркви. И да се обавесте све монахиње у манастирима СПЦ, да будући да је „вредност жене само у њеној улози да рађа“, да су, по закључцима независне истраживачице, за цркву потпуно безвредне.

О „реалном ангажовању“ СПЦ, не само када је родно засновано насиље у питању, говорници на конференцији можда не знају понајвише због тога што у цркву никада не иду. А камоли да, ако их већ занима друштвено ангажовање, оду на предавања која се у црквама организују или да посете, на пример, Верско-добротворно старатељство које се налази у центру Београда. И само је једна од добротворних установа СПЦ у којој се свакодневно спремају оброци за бескућнике, организују бесплатни лекарски прегледи различитих специјалиста, разговори са психолозима.

Такав друштвени ангажман цркве је, изгледа, превазиђен, и црква сада треба, како је поручено с конференције, да се бори за равноправност жена. Не људи, да не буде забуне, него жена.

И уместо крајње мизогиног и ретроградног наратива да је лепо бити мајка, да објасни женама да је њихово право да не рађају и да ако већ не могу да буду свештенице буду барем боркиње за равноправност.