Филип Родић: Не ломите ми ђеносајд

ПОД њиме сам и љубио портпаролку Тужилаштва Хашког трибунала (не Флоранс Артман).

ДИРЕКТОР Меморијалног цен­тра Поточари Емир Суљагић спавао је сном праведника тог 7. октобра, а онда, када се пробудио и видео „снимак припадника Хамаса како седе на полуголом телу Шани Лоук у задњем делу камионета, тај призор вратио (га је) три де­ценије уназад“. Овако је овај прегалац на урезивању „гено­цида“ у Сребреници у историју своје искуство описао за изра­елски лист „Харец“.

 

Наравно, није га то подсетило на нападе 28. дивизије тако­зване Армије БиХ под вођ­ством Насера Орића на српска села у околини Сребренице. Није га подсетило на Кравицу, Скелане и многа друга места у околини Сребренице где су почињени ужасни злочини својом бруталношћу упореди­ви с оним како Израел, Колек­тивни запад, па и сам Суљагић представљају нападе Хамаса на кибуце у близини Појаса Газе. Није га подсетило ни на напад на село Вољевици код Братунца у којем је 24. децем­бра 1992. године као Орићев борац погинуо и његов отац Суљо Суљагић, којег је, иначе, сахранио на мезарју у Поточарима као жртву српског „ђено­сајда“.

ПОДСЕТИЛО га је на улазак српских сна­га у наводно де­милитаризовану енклаву и оно што је уследило. Али како? Суљагић тада није могао видети злочин који су починиле српске снаге, јер му је, како је на­писао у својој књи­зи „Разгледнице из гроба“ преведеној, кажу, на девет језика, тог коб­ног јула у Сребреници живот поштедео лично и персонал­но генерал Ратко Младић. Ни мање, ни више. Не каже да ли је и њему, пошто је у то време имао већ 20 година, дао бом­бону као другој сребреничкој деци.

 

Добро, таква су сећања овог доктора за „српску кампању етничког чишћења у бившој Југославији“. Баш као што и оца више воли да се сећа као жртве „геноцида“, а не борца који је учествовао у (не)дели­ма налик овим Хамасовим од 7. октобра. То би било све у реду ако би практиковао само у своја четири зида, сам или евентуално с неком „фантом­ском Радицом“ која је прија­вљена на његовој адреси без његовог знања (без кокаина, наравно).

 

Чак и када то ради у оквиру четири зида свог мезарја у пратњи не Радице него британског изаслани­ка Стјуарта Пича, који нам, тим поводом, поручује да не смемо „негирати геноцид и историју“ коју су они написали. У тој историји, исто тако, бри­танска краљевска породица више није Сакс-Кобург и Гота, што је изворно немачко име династије, него Виндзор, што звучи „британскије“.

ПРОБЛЕМ, међутим, настаје када се у праксу спроведе јед­на друга ствар коју је описао у својој књизи и коју примењује од како знамо за њега – бе­скрупулозност. „Од дјечака који је прије рата био стидљив и повучен, постао сам агреси­ван и суров („) постао сам ско­ро бескрупулозан. Препао сам се оног што сам видео, али сам једнако брзо схватио да је то питање опстанка“, рекао је он.

 

Данас, у оквиру те бескрупуло­зне борбе за опстанак, Суља­гић мора свим средствима да се бори за заштиту дигнитета свог општинског геноцида који угрожавају немили дога­ђаји у Појасу Газе, па је преко израелског дневника апело­вао на Израелце и Палестинце да му не скрнаве „ђеносајд“ и да се суздрже од међусобног оптуживања за геноцид, на­водећи да, иако се тај израз олако користи, „ге­ноцид се дока­зује на суду („) а не на Иксу и Фејсбуку“.

 

ХАЈДЕМО ре­дом. Суљагић И з р а е л ц е упозорава да реч „гено­цид“ не кори­сте „олако“. Па пољски адвокат Ра­фаел Лемкин је ту реч и изми­слио на крају Другог светског рата због страдања Јевреја (и својих сународника). Суљагић упозорава Палестинце, који­ма је у последњих месец дана борби убијено више од 6.000 деце (како наводи Хјуман рајтс воч), да се не користе „олако“ ту њему свету реч. Многи су до сада позивали управо Су­љагића и његову екипу да то не чине. Подсетимо сада само на председника Хрватске Зо­рана Милановића да би, ако је у Сребреници био геноцид, за страдање Јевреја у Другом светском рату морала бити из­мишљена нова реч.

 

Друга ствар је његово позива­ње на суд, а не на Икс. Да ли Емир Суљагић заиста мисли да је само оно што је, према ње­говим речима, „доказано“ на суду геноцид и ништа друго? Да би било тако, морали бисмо, да парафразирамо Милановића, измислимо неки нови суд, јер на овим међународним које смо до сада имали прилике да осетимо на својој кожи, правде нема и неће је ни бити. Тако се на тим судовима доказати могу само политички коректни геноциди, а они други се имају заборавити. На пример, онај над ирачким народом, убиство 500.000 деце за које је Мадлен Олбрајт рекла да је цена која вреди остваривања америчких интереса.

 

СУЉАГИЋ се, видимо, није на­шао у шизофреној ситуацији, као већина његових сународ­ника, да се пита кога у актуел­ном сукобу треба да подржи. Њему је ситуација потпуно јасна – он неће жртвовати свој „ђеносајд“ „у име Хамасове агенде“. Неће то ни по цену да га назову „бошњачким циони­стом“.