Игор Ивановић: Србији је потребан трећи пут

Можда се многима учинило, слушајући ушима незаинтересованог или недовољно проницљивог слушаоца, да је недавни наступ Маринике Тепић у јавности био само још једна изборна агитација. Међутим, ако је неко пажљивије слушао, могао ја да разуме да госпођа Тепић (девојачко: Чобану) није преносила уобичајене пароле у кампањи, већ је нацртала политичку агенду, очигледно осмишљену на некој високој адреси. На оној истој адреси са које је наређено да у једну изборну колону стане комплетна прозападна опозиција; на тој високој адреси на којој је смештена резиденција амбасадора у Ужичкој улици, где се учесталошћу посета незванично мери рејтинг сваког прозападног политичара у Србији.

Злонамерни и цинични, што у збиљи а што у шали, а свако из сопственог утиска, тврде да на тој адреси станује особа која није српски држављан – али која јесте незванични председник Србије. И са те високе дедињске адресе, чији станар машта како ће једнога дана, уместо из резиденције у Ужичкој улици обављати дужности у Белој кући, пружа се широки поглед на колонију Србију. Из те визуре у свету постоји само једна хиперсила – САД (док све остало могу бити само њене јаче или слабије колоније!), створена је политичка агенда чији смисао нам је – у изборној комбинаторици – пренела управо госпођа Тепић.

Два завађена пола

У колонијама попут Србије – а нарочито у Србији – треба да постоје само два политичка пола: међусобно до крви завађена. Оба пола која су у много чему слична, а раздвојена културо-урбаним „нарцизмом малих разлика”: довољно за опсесивну мржњу. Таква доктрина, уз грубо поједностављење, тежи да се читав политички живот у Србији одвија унутар жестоког сукоба левог крила НАТО пакта и десног крила НАТО пакта. Заједнички именитељ „НАТО пакт” никако не значи умерену политичку борбу између ова два крила, напротив, борба за власт унутар колонија мора бити крвава. Али ван колонија – тако где станује колонизатор – не постоји поларизација: циљ је да су оба крила под апслолутном контролом.

Са мање-више изузетака, са мањим или већим модификацијама, читав Колективни запад тежи овом политичком моделу, у коме не треба да постоје независне политичке странке. На изборима треба да учествују само странке под „НАТО шињелом” и под „сорошевским ћебетом” – оне које су строго контролисане и које без „свежег ваздуха” губе озбиљну политику. Њихови политички лидери су полазници Сорошевих курсева, на којима су их обучавали да се читаво политичко поље простире само између „борбе против климатским промена” и напора за „побољшање сервиса грађана”. За њих су сви избори у суштини локакни избори. Највећи непријатељ оваквој агенди су суверенистичке и државотворне политике, како у њиховим колонијама, тако и свуда по свету.

Зато је госпођа Мариника Тепић све странке и покрете које је поменула у јавном наступу, резолутно ставила са једне или друге стране рова: не сме бити никога између у „брисаном простору”. И то све у име вишег циља – у име новог петог октобра! Тако је госпођа Мариника Тепић „Национално окупљање”, кога предводи коалиција Двери-Заветници, сврстала – и поред огромних програмско-политичких разлика – у сопствене коалиционе партнере након избора за Београд. Поновила је ову тврдњу у пар наврата, чак и након што јој је Милица Ђурђевић Стаменковски одговорила да „Национално окупљање” не жели да буде „ни Ђиласова, ни Вучићева, ни Хилова десница”.

Основна теза, коју је пласирала госпођа Тепић у јавност, базира се на већ оствареном договору прозападне листе са другом патриотском коалицијом „Нада” („Нови ДСС” и „ПОКС”). По овом договору сарадња несродних политичких партнера је могућа у „техничком” капацитету. Уз гробо поједностављење, ради се о принципу да „немамо ни једну заједничку одредницу осим да ова власт мора бити смењена”. Зато је госпођа Тепић покушала да у јавном наступу „једним ударцем убије две муве”:

1. да оправда потез коалиције „Нада”, након што су се појавиле критике дела патриотске јавности због оваквог договора;
2. друго, да поручи како још није касно за „Национално окупљање” да се огреје под варљивим западним сунцем.

Ако већ није могуће формирати нови ДОС пре избора, када се разгрну метафоре из Мариникиног наступа чита се неизговорена порука: морамо га формирати после избора.

Од треће патриотске листе „МИ – Глас из народа” госпођа Тепић је одмах дигла руке, са њима не очекује коалицију, јер их у духу „доктрине два завађена пола” проглашава сарадницима актуелне власти. У ствари, госпођа Тепић добро зна, колоквијално називајући њихову изборну листу „Хепи коалиција”, да је рејтинг свих њених лидера рођен кроз веома гледану и изразито проруску емисију „Актуелности”, која се емитује на поменутој телевизији. Зато је госпођа Тепић свесна да никакве понуде или претње не могу утицати на ублажавање анти-НАТО ставова ових национал-романтичара и политичких „десперадоса”, окупљених под српском шајкачом на којој пише великим словима „МИ”. А пошто је већ тако, хајде да их брже-боље смести под Вучићеве скуте.

Можда и због тога што није изгледало превише реално да ће ова листа сакупити потребан број потписа за пријаву своје изборне листе, у данима када се госпођа Тепић обраћала српској јавности. Са друге стране, „Национално окупљање” је већ заузело нумеричку позицију на изборној равнини. Госпођа Тепић – логиком математичке вероватноће – закључује да јој за изборну победу у Београду сигурно недостаје бар подршка одборника „Националног окупљања”. Можда је зато покушала да направи „рачун без крчмара”, сврставајући их у заједничку постизборну колону. Да није у обавези да спроводи „доктрину два завађена пола”, политичарка Тепић би логичније требала да своје савезнике потражи код актуелне власти – са којом има много више политичких сличности – него код „Националног окупљања” где нема ни једну заједничку тачку!

Кључно питање за државотворно-националне гласаче је зашто није формирана једна патриотска листа, односно зашто је коалиција „Нада” захтевала да се са прозападним странкама потпише договор о обавезном формирању „техничке” владе пре избора. Уобичајена пракса је да се за такав сценарио чека исход избора – па да се, у зависности од остварених резултата, разговара о могућој сарадњи и свим модалитетима исте. Прво не спречава друго, затим прво не обавезује друго. Потписани предизборни договор (наравно не коалициони споразум!) супротних политика, психолошки утиче на изборну вољу гласача, претећи да код неких изазове револт због оваквог „противприродног блуда”. Са друге стране, не прозводи никакву обавезу, сем моралног изазова који се поставља пред оном страном која прекрши договор после избора.

Али, опет се налазимо пред капијама контрадикције – морални изазови немају велику казнену снагу у крајње поларисаном гласачком телу. Они су ефикасни само у слојевитом и нијансираном јавном мњењу, где се стране не гледају преко ровова. Није ово једина контрадикција која долази из обавезе потписивања предизборног договора између патриотских и прозападних странака. Матија Бећковић је на састанку на коме су биле присутне све патриотске странке, у покушају да формирају једну изборну листу, филозофски упутио питање лидерима коалиције „Нада” који су инсистирали на писаном предизборном договору са прозападном коалицијом: „Зашто одговарате на питање које вам није постављено?” Зашто би потисивали један такав договор и ризиковали да изгубимо део патриотских гласача, ако би нас изборни резултати поново довели у ову пројектовану ситуацију после избора?!

Природно је да током кампање прозападна коалиција поручује да се у Сребреници догодио геноцид, да Ратко Младић и Радован Караџић јесу ратни злочинци, да треба ускладити спољну политику Србије са ЕУ и да због тога треба увести санкције Русији, да треба смањити сарадњу са Киним, да су оправдане западне санкције председнику Додику јер је он против укидања овлашћења Републици Српској, да Србија треба да призна независност Косова ради приступања ЕУ, да су хомосексуални бракови пожељни у Србији итд…

Природно је и да током предизборне кампање патриотске странке имају дијаметрално супротне ставове по свим поменутим темама. Пошто се изборна воља темељи на самој природи човека – дакле, на емоцијама и на разуму – колико гласача ће успети да ове дијаметрално супротне политике склопи у јединствени вектор „техничке владе”? Да не говоримо о томе да се оваквим предизборним договором знатно умањује могућност постизборног цепања неподношљиво хетерогене одборничке групе коалиције „Србија не сме да стане” у Београду – чиме се уједно умањује конкретнија прилика смене власти у престоници, зарад апстактног исхода предизборног договора!

Да би боље разумели „доктрину два завађена пола”, послужићемо се конкретним последицама у Србији после пада Слободана Милошевића са власти 5. октобра 2000. године, као и у (Северној) Македонији после пада Николе Груевског са власти 2017. године. У оба случаја темељно је, уз западну режију, стварана атмосфера постојања две изузетно непријатељске „војске у рововима”. Између њих није смео да постоји скоро нико. У психози такве мржње – све је било дозвољено да би се елиминисао противник. Оба режима – и Милошевићев и Груевског – битно су својим слепилом и трулошћу довели до таквог стања. Одмах након пада оба режима, приступило се детаљној реконструкцији државне политике. Све што је било супротно претходном режиму, аутоматски је сматрамо пожељним!

Канцерогена штета

У атмосфери опијености „демократским променама”, нико није постављао питање зашто свеобухватно мењати политику претходног режима, нарочито у оним сегментима где је тај режим успео да оствари националне и државне интересе. Тада на сцену ступа Колективни запад у пуном обиму! Све нагле и револуционарне промене које се дешавају, имају тенденцију трајних промена. И све се учињене у корист или западних геостратешких интереса или у корист западних корпорација. Не пролази много времена када домаће елите постављају питање о сврсисходности таквих „демократских” промена, али увиђају да постаје касно и да више нема поправки.

У случају Србије посао није довршен до краја – јер им се на путу потпуне окупације прво испречио Коштуница, а потом је њихов пулен, Зоран Ђинђић, покушао да промени прозападну политику у Србији, након што је увидео да према његовој Влади Колективни запад има исти третман као према Слободану Милошевићу. У случају Северне Македоније цео посао је завршен за непуних годину дана! Прво су забранили македонским странкама да формирају коалиционе владе – јер у њима не би биле присутне албанске странке. Онда су чак дисциплиновали и албанску заједницу да на изборима глуми грађанско-опозициону опцију уместо националне, јер им је била неопходна „доктрина два завађена пола”.

Чим је Зоран Заев узео власт – уз подршку Колективног запада – одмах је кренуо са дијаметрално супротном политиком од претходне. Уз многе оправдане одлуке усмерене према борби против корупције, направио је за кратко време и погубне потезе, чији се штетни ефекти по националне и државне интересе више не могу ни санирати. Највишим законским одлукама поклонио је албанској мањини буквално пола државе – иако она чини непуних 22% популације и историјски није била државотворна у Бившој Југословенској Републици Македонији.

На другој половини државе, Македонци више нису Македонци, него су постали Северномакедонци. Увео је земљу у НАТО без референдума, само да би се пресекао руски и кинески утицај, јер је претходни режим покушавао да направи државно-политичку равнотежу са свим значајнијим силама. Заузврат, (Северно) Македонци нису добили буквално ништа! Овим интеграцијама само су још више учврстили албански фактор у својој држави, губећи право интервенције услед нових албанских провокација. Губици које је за националне и државне интересе починио режим Зорана Заева, у стампеду издаје након „демократских промена”, нису највећи које знамо у новијој историји.

И други „плишани” лидери – подстакнути западном вољом – чинили су још канцерогенију штету по њихове народе и државе. Михеил Сакашвили је на наговор Колективног запада – да би потенцијално наудио Русији – покушао да војно интервенише у Абхазији и Јужној Осетији (покрајине у саставу Грузије). За кратко време, Русија је војно заштитила ове две територије и инсталирала тамо оружану силу. Тако је Грузија трајно изгубила скоро 20% сопствене територије. Други лидер нацртан у „обојеној револуцији”, Никол Пашињан, изгубио је заувек територију Арцаха (Нагорно-Карабах), на којој су Јермени живели пре рођења Христа. По свему судећи слична судбина чека и Украјину, где су двојица „плишаних” лидера, Порошенко и Зеленски – слепо слушајући западну вољу – на трагу да, поред Крима, трајно изгубе још четири региона. И опет у име покушаја да се нашкоди Русији, без обзира на цену коју ће други платити у име Колективног запада. Ко је следећи „плишани губитник” (можда је храбрије рећи „издајник”?): Маја Санду?

Доктрина „трећег пута”

Вратимо се домаћем терену, после овог светско-политичког излета. Шта ако се не оствари изборна воља Колективног запада на овим изборима у Србији? Шта се дешава ако не победи њихова „Уједињена листа”? Да ли је тада Колективни запад изгубио изборе? Одговор је: више НЕ, него ДА. У том случају се ствара значајна опозициона групација за притисак на власт, све по програму политичке агенде коју је изнела Мариника Тепић. Тада ће поново ступити на сцену плишани улични карневали, највероватније због (оправдане) борбе против корупције (рекета). Али, суштина протеста неће бити смена власти – већ генерисање страха код владајуће странке да ће им пресудити улица, а не пороте и судије. Тај подмукли, природни страх од стампеда уличне руље постао је код СПС-а темељни одређивач политичког правца.

Шефица посланичке групе ове партије, Снежана Пауновић, изговара за „Спутњик”, да када је у прошлости СПС у политици имао „црвене линије” – стигли је бомбардовање, санкције и убиство председника. Индиректно, под утицајем тога страха, наговештава нам да ова партија више неће имати доње границе у компромисима. И та уједињена опозициона групација прозападних странака и покрета – иако ће у много чему имати врло сличну политику са влашћу СНС-а – биће екстремни противник са друге стране рова.

Генерисање страха, у комбинацији са претњом „улице”, имаће улогу перманентног вршиоца притиска на власт – у циљу испуњења интереса Колективног запада, који ће у великом броју случаја бити супротни од српских националних интереса. Питање је како ће се тада понашати коалиција „Нада” која је склопила предизборни договор о „техничкој” сарадњи са прозападним странкама? Да ли ће рушити режим – зато што је све већ предао што се има предати, па му је због тога истекао рок трајања?! Или ће га рушити у „техничкој” влади са НАТО коалицијом, како би њихови прозападни партнери довршили свој необављени, прљави посао?! 

Једино дугорочно решење за Србију је да се – између ископаних ровова – усвоји доктрина „трећег пута”. У време док је владао Слободан Милошевић и док је живео у Белом двору, тадашњи опозициони лидер Војислав Коштуница, дефинисао је ову политику паролом: „Ни Бела кућа ни Бели двор”. Ова политика подразумева укидање ровова у друштву и формирање степеноване политичке сцене, кроз блаже и нијансираније позиционирање између завађених екстрема. Ова политика, такође, нужно анестезира слепу мржњу у српској политичкој арени, и спречава идеју освете након победе на изборима. Ова политика је успела да спречи крвопролиће у Србији након 5. октобра 2000. и постала је брана многим наглим авантурама. Ова политика не претендује да се тврдоглаво држи златне средине када историјски закони налажу да је поларизација неминовна, али она одмах након тога упорно брани брисани простор између ровова у друштву, да не би дошло до победничког реваншизма острашћене руље.

Не смемо дозволити да нам се догоди нови 5. октобар – догађај који, и поред несумњивих позитивних историјских доприноса, доноси злодух окупације у Србију. Довољно је само да погледамо у најближи комшилук, где нам се налазе два новоучлањена НАТО суседа у којима се брижно спроводила доктрина „два завађена пола”. Северна Македонија – где је за неколико месеца уништена идеја макар и минималне македонске државе, као и Монтенегро (Црна Гора) – где је деценијама први човек државе био неформални шеф два најјача нарко-клана. Неподношљиво ниско, чак и за колоније. Чак и за укус политичарке Маринике Тепић.