О ОВОМ ВЕНЧАЊУ СЕ ПРИЧА ВИШЕ ОД ДВА МЕСЕЦА: Тамара и Милош венчали се у Призрену у Богородици Љевишкој

ЗВОНИЛА су на радост звона Богородице Љевишке, задужбине краља Милутина у граду цара Душана. Звонила су тог септембарског дана, сведочећи и обзнањујући литургијско венчање Тамаре Шкорић (24) и Милоша Радивојевића (27). Био је то и дан дуго ишчекиване литургије у овој древној српској светињи.

Срећом озарена лица њихових родитеља, браће и сестара, кумова, као и архимандрита Михаила (Тошића), игумана Манастира Светих архангела и јереја Владана Вукомановића. И фреске, и оне су узвишено радосне, блистале свом својом ванвременском лепотом, оном коју ни ватре страшних погрома и скрнављења нису могле да засене.

У Призрен су Тамара и Милош дошли из Лугана. Он је рођен у том швајцарском граду, а Тамара је Београђанка, коју је у 18. години, школовање из Шесте београдске гимназије преко САД довело у град подно Алпа. Младу, ускоро мастера архитектуре, и младожењу, по занимању физиотерапеута, спојио је сусрет код заједничких пријатеља… Почело је од дружења, па прерасло у љубав крунисану црквеним браком у граду Милошевих прадедова… Много Радивојевића се венчало у Призрену, али је он први који је брачни завет пред Богом дао у цркви, чијој је лепоти гнездо у зеници сваког нашег ока.

– Знали смо да ћемо се венчати у Богородици Љевишкој. Свим срцем смо то хтели и желели – прича нам Тамара. – Милошев тата Славиша је Призренац, а Милошева бака је живела одмах поред Љевишке. Били су ту још неки разлози нашег одабира места венчања. И град на Бистрици и ова светиња имају посебно место у нашим срцима. Црква поготову, као симбол васкрсења, јер харана је и спаљивана више пута, али увек би поново заживела.

Богородицу Љевишку су први пут заједно обишли када је и Тамара, такође први пут, пре три године, са Милошем дошла у Призрен.

– Било је то први пут и да је посетила Косово и Метохију – наставља Милош. – Обишли смо тада много, али је Љевишка на нас оставила посебан утисак и у нашим срцима дубок траг. Од тада идемо сваке године. А, ја… Ја стално чујем зов предака, љубав према родној груди одмалена црпео сам од оца Славише, деде Момчила, прадеде Крсте… Не прође година, а да не дођемо да обиђемо Призрен, Средску и Средачку Жупу. И у Београд долазимо врло често. Ту је Тамарина породица. Заправо у Србији су нам родбина, пријатељи и – срце.

Душанов град и српске светиње у њему задивиле су и Тамарине родитеље и њеног брата близанца Лазара, који су поводом венчања своје ћерке и сестре, такође, први пут крочили на Косово и Метохију. А, Милошев брат близанац Душан, старији брат Лазар и сестра Милица, иако живе у Лугану, стари су Призренци. Овај пут сви су у свој град дошли раније да помогну родитељима да обаве све припреме за свадбу и дочекају пријатеље и кумове.

– Са игуманом, оцем Михаилом и братијом Манастира Свети архангели, у сталном смо контакту и сваке године када долазимо у Призрен идемо да их обиђемо, помогнемо им колико можемо и да будемо са њима. Велика нам је подршка око целе организације венчања и свечаног ручка који је потом приређен у овом манастиру, био отац Михаило. Певали смо, причали, веселили се… Пресрећни смо што смо у Призрену и две његове велике светиње могли да окупимо наше породице и нама драге људе, јер нам је обома Призрен увек у срцу – искрен је Милош.

Свадба, за 350 званица, седмицу касније, како су нам испричали, уприличена је у једном београдском ресторану. Младенци су свим гостима поклонили слику са венчања у Призрену. Претходно, у фебруару, грађанско венчање су обавили у Лугану, у кругу породице.

Фотографије са Тамариног и Милошевог венчања „запалиле“ су друштвене мреже у Србији, Републици Српској, Црној Гори, у српској дијаспори… А, ево, и два месеца касније, још „горе“. Нешто је у њему било посебно, узвишено, као да је нека чудесна искра, неки зрак јаке светлости обасјао срца свих који су их видели. Тренуци за памћење и у Љевишкој и око ње, али и у Манастиру Светих архангела. Прегршт емоција, љубави, вере, наде, осећаја да сви ма где да су ту припадају и да ће Призрен бити град Тамариних и Милошевих потомака…