Црква као живот и судбина

„Ту у храму су затварали овце. Ми смо служили помен 2012. или 2013. године – отац Дарко и ја… Балега, све је смрдело на овце”, каже свештеник Стево Митрић. То је била њихова прва и последња посета Цркви Светог архангела Михаила у селу Ракитница код Подујева. „Однели смо две иконе, Господа и Мајку Божију и видели да је ту неко нешто радио.” Митрић је у том периоду био у Приштини са оцем Дарком Маринковићем, црква им је била успут, јер су одлазили у село Медраговац, код три српске породице које су живеле на самој административној линији са централном Србијом. Одлазили су из своје градске изолације и пустиње и помагали заборављеним и остављеним људима.

Извештаји после сукоба 1999. године говоре да је црква спаљена и оскрнављена, као и да је срушен њен јужни зид. На јединој доступној фотографији види се зарасли улаз и лепа розета изнад њега. Неколико одлазака, једна фотографија и све је потонуло у тишину и ћутање. Онда је 28. новембра ове године, на Дан албанске заставе, самозвани православни свештеник Никола Џуфка објавио да је у храму „први пут у историји Косова одржана прва православна миса на албанском језику”, да је основао „Албанску националну цркву”, као и да је одлучио да ова српска светиња буде посвећена Фану Нолију. Вест је муњевито прошла кроз српску јавност, док је албанско јавно мњење готово није ни приметило.

Лепи крај поред Батлавског језера, препун је споменика ОВК. Два сата током јутра покушавамо да схватимо где је Ракитница коју су Албанци преименовали у Ракиницу. Бирамо ретке пролазнике, а новинар Гласа Америке Будимир Ничић испред огромног спомен-комплекса Захиру Пајазитију, овдашњем народном хероју, опонаша албански изговор села Турућица и успева – деца показују да се налази са друге стране долине. Кад је пробао са Ракиниц – одмах је препознат. Завршили смо у шуми без пута, неколико стотина метара даље. На крају се сналазимо и крећемо ка цркви, али узбрдица, блато и излокани макадам заустављају наш аутомобил одмах иза малог албанског гробља.

Како је Џуфка, ексцентрик жељан медијске пажње и искључен из православне цркве, могао да нађе овај храм?

Ми успевамо тек из другог пута, у сумрак, уз помоћ Синише Живића, свештеника Станише Арсића и џипа. Испред је косовска полиција, стижемо на пространи плато на чијем се дну налази црква. Љубазни командир указује пуно поштовање према свештенику, рукује се са свима, његови пратиоци у цивилу записују наша имена. Они су овде већ били, отац Станиша гледа у велики катанац, схвата да не може да уђе, стаје испред малих врата и моли се. Неколико дана раније Никола Џуфка, заједно са својим пратиоцем Кристијаном Загалијем и групом Албанаца, упао је и фактички преузео храм Српске православне цркве. Разапео албанску заставу у олтару, око кога данас обилази легитимни свештеник канонске цркве и завлачи главу кроз уски прозор на дебелим зидовима са поломљеним стаклом. Покушава да види шта има унутра. Остаје заглављен, једном руком фотографише, па се извлачи и гледа у црну мрљу на телефону.

„Ето, изгледа да су унутра оставили епитрахиљ”, говори за себе, претура црепове, бачене камене плоче, налази орнаменте и на њима урезана ћирилична слова. Узима их и држи као светињу, заједно са давно истопљеним свећама.

Не зна се ко је изводио радове на објекту и наслеђу СПЦ, али је потпуно извесно да су то урадили појединци или институције које су довеле Џуфку да на овом пустом месту „служи”. Околни Албанци су храм звали Киша Лазарит или Лазарева црква, јер су по предању овде преноћиле мошти кнеза Лазара када су из Приштине после Косовског боја пренесене у Раваницу.

„Било би добро да понесете икону Светог цара Лазара и наших светитеља, па да стоје тамо”, јавља поруком отац Сава Јањић, игуман Високих Дечана, пре него што смо изгубили сигнал. Свештеник Станиша држи у мантији своје иконе, јер нема где да их стави – храм је заузет и окупиран.

„Не би Албанци нападали и рушили православне цркве на Косову када би у њима били албански свештеници”, идеја је која се могла чути од појединих међународних чиновника и Албанаца либералне оријентације, нарочито после погрома 17. марта 2004. године. Ширила се међу албанском емиграцијом у Америци, посебно оној у Бостону, заснованој на ширењу култа Фана Нолија, писца, политичара и оснивача Албанске православне цркве. На крају је усвајају и екстремни националисти који су се окупили у храму Светог архангела Михаила на „служби” освајања и националног романтизма. Извештај који су послали говори о присуству представника општине Подујево. Против свих учесника упада и скрнављења Епархија рашко-призренска најављује тужбе.

Албанизација и косовизација Српске православне цркве и српског културног наслеђа заснована је на два, наизглед, супротстављена принципа – великоалбанској идеји и косовском моделу изградње нове нације. Нова нација, „косовари”, према америчком моделу државне нације, требало би да „уједначи” противречности и „успостави нову реалност на терену”. У њеној основи српско и османско наслеђе и њихово власништво прешло би у руке „косовара”, нарочито у оним деловима где Срби не живе, одакле су протерани или су у потпуној мањини.

Опасни преседан у Подујеву показује три фазе у којима нестаје духовно и културно наслеђе: уништавање, обнова без дозволе и на крају узурпација и преузимање. Дубина српског цивилизацијског присуства не огледа се само у Љевишкој, Дечанима, патријаршији, већ и у стотинама цркава, црквишта, испосница, спомен-обележја, фресака, градина остале без старања, на широком простору, од пећина Шар-планине до центра Призрена. Та цивилизација се ломи и доводи у питање у овој малој пустињи код Подујева. Храм је подигнут у 14. или 15. веку, преживео је ропства и разарања. Према сведочењу Милана Ивановића, у њему су били и остаци фресака, старо гробље са крстовима. Послератни извештаји укључујући и ОЕБС-ов бележе да постоје два крста. Ових дана их нисмо нашли, нестали су као и два крста са храма.

Отац Станиша диже главу према небу и розети и ћути. Розета је слична онима у Раваници, као што је ова црква у забити повезана са циклусима зла, сеоба, рушења и обнове, слично судбини народа којем припада.