Тако је говорио Тарковски: Исток је својом традицијом и културом ближи истини од Запада

Поводом 40 година од премијере филма „Носталгија“ руског мајстора филмске режије Андреја Тарковског, Фестивал ауторског филма 26. новембра (16 часова) приказује рестаурисану верзију овог ремек-дела, у високој резолуцији.

Сумирајући рад на „Носталгији“, Тарковски је записао: „Сви моји филмови говоре о томе да људи нису усамљени и напуштени, већ да су безбројним нитима повезани са прошлошћу и будућношћу; да сваки човек, живећи свој живот, додаје једну нит која га повезује са целим светом, заправо са целокупним човечанством“.

„Носталгија“, снимала у Италији где је редитељ живео пре четири деценије, премијерно је приказана на фестивалу у Кану маја 1983, где је овенчана признањем за најбољу режију, а прати одисеју руског путника – песника, девојке – преводиоца и Италијана којег срећу у провинцији.

„Желео сам да објасним шта је то носталгија, јер ја ту реч доживљавам онако како се она употребљава у руском језику, а то је смртна болест. Желео сам да прикажем њене типично руске, психолошке манифестације, онако како их види Достојевски. Може се рећи да је то саосећање, само много садржајније, то је страсно поистовећивање себе са другим човеком који пати.“

Како је признао Тарковски, током снимања „Носталгије“ први пут је осетио колико филм може да представља израз психолошког стања редитеља. Главни јунак је алтер его аутора.

„Догодила се нека врста поклапања: оно што сам ја намеравао да кажем филмом изненада је почело да се поклапа са стањем мог духа, са оним што сам осећао током боравка у Италији.“

А заправо је била реч о патњи.

„Човек је сломљен сфером материјалног. Током историјског развоја технолошки прогрес креће се корацима од седам миља у односу на брзину духовног развоја. Човек није свестан тога да тако брз развој није усаглашен с његовим духом. Заправо, сваки човек тежи да говори о другима као о самом себи, да мисли пре о другима него о себи како у позитивном тако и у негативном контексту. Па човек је прилично равнодушан према ономе што чини његову личну судбину. Егоизам није љубав према себи, већ управо супротно.“

Зашто то није другачије, Тарковски објашњава конкретно.

„Из разлога што човек мора да јури за материјалним у овом материјалном животу. Мало је оних који постану свесни тога да имају и духовни живот“, указује и о себи открива: „Нисам уверен да сам достигао свест о свом духовном бићу, али неке клице тога постоје у мени и имам утисак да оне ничу саме од себе. Повремено се осећам као да ме неко држи за руку и води. Источњачка индиферентност према материјалном аспекту живота ми је блиска. На духовном плану Исток је са својом традицијом и културом куд и камо ближи истини од Запада.“

Тарковски није веровао да разлике материјалне природе у погледу услова живота у различитим земљама утичу на човекову индивидуалност, али му је било јасно шта може да се деси ако се удружи неколицина појединаца вођена својим ниским побудама. Његове речи из 1983. одзвањају и данас. И упозоравају.

„Ми мање него икада придајемо значај духовном развоју. Штавише, имам утисак да се трудимо да умањимо његов значај. Заглибили смо се у материјалном како мува у меду. И ту нам је добро? А да ли је прогрес сам по себи нешто добро? Ако упоредимо број жртава инквизиције с бројем жртава у концентрационим логорима, видећемо да је инквизиција у ствари била златно доба. Најгора ствар нашег времена је када некој групици падне на памет да ће, ако се уједини у кружок ниских духовних побуда, моћи да усрећи остатак човечанства. И поново једна група људи жели да спасава другу. Али да би спасавао друге, мораш прво да спасеш себе. Мораш да стекнеш духовну снагу. Без ње се помоћ претвара у насиље, у наметање. Када би свако од нас могао да спасе себе, не би било потребе за спасавањем другог. Ми обожавамо да учимо друге, али када је реч о нама самима, спремни смо да опростимо и најтеже грехе.“

Зато, када говори о злу, Тарковски се пита: „Није ли политика људска делатност материјалне природе?“, и предност, као у његовим покретним сликама, даје очувању духовног.

„Емоција је непријатељ духовности. Херман Хесе је рекао велику истину о страсти. У ‘Игри стаклених перли’ каже да је страст уметак између спољашњег и унутрашњег света, тј. душе. Хесе је тачно дефинисао емоцију као сусрет човека с материјалним светом. Емоционалност нема ништа заједничко са истинском духовношћу. Толстој је говорио да човек не треба да решава нерешиве проблеме ако жели да буде срећан.“

Редитељ филмова „Андреј Рубљов“, „Сталкер“, „Соларис“, „Иваново детиљство“, „Огледало“ и „Жртва“ указивао је да ми мало знамо о души, због чега се осећамо изгубљено.

„Осећамо се као да смо на своме једино кад говоримо о политици, уметности, спорту и љубави. Али чим се дотакнемо духовног, одмах почињемо да лутамо, у тренутку се показује сва наша непросвећеност, неспремност. Ту изгледамо као људи који не умеју да оперу зубе. Ако се вратимо ‘Носталгији’, филм говори о носталгији за духовношћу. Ми, на пример, појам жртве не доводимо у контекст с нама самима него само са другим људима. Заборавили смо шта значи жртвовати себе. То је разлог што се ‘Носталгија’ великим делом бави проблемом жртве, не толико својом основном темом колико напретком сопственог развоја. Сећам се речи једне обичне жене која је рекла: ‘Човек који се лоше осећа сам са собом у самоћи близу је краја’. То значи да у њему нема духовности.“