Подгоричка скупштина 1918: Уједињење које је проглашено за државни преврат

Одлука Велике народне скупштине о уједињењу Црне Горе са Србијом била је прогресиван историјски чин који је био широко подржан од народа у Црној Гори, каже за РТ Балкан академик Славенко Терзић

„Сазрело је време да у Црној Гори једном за сва времена утемељимо црногорски државни идентитет, свиђало се то неком или не“, поручио је на Скупштини Црне Горе у новембру 2018. године министар правде Зоран Пажин. „Дедови би вам се превртали у гробу када би знали какву сте резолуцију предложили и о чему се данас расправља“, одговорио је посланик Демократског фронта Славен Радуновић на истој седници.

А расправљало се тада у црногорском парламенту о резолуцији којом се одлуке Подгоричке скупштине из 1918. о уједињењу Црне Горе и Србије проглашавају ништавим.

Резолуција је тада усвојена, а вишесатна дебата показала је тачност запажања тадашњег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је позвао да се резолуција одбаци и прокоментарисао да такав документ продубљује тензије међу народом у Црној Гори.

Давни догађај о којем је реч збио се на данашњи дан пре 105 година. Тада је Подгоричка скупштина или Велика народна скупштина донела одлуке о збацивању краља Николе и династије Петровића Његоша у корист династије Карађорђевић, уједињењу Црне Горе са Краљевином Србијом и подршци уједињењу у јединствену државу, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Крвави Први светски рат, у којем је српски народ поднео велике жртве, био је практично готов, ослобађали су се окупирани крајеви, међу њима и Црна Гора. У њој је после ослобођења, формиран Централни извршни одбор за уједињење Србије и Црне Горе, а потом су расписани избори за народне посланике за скупштину.

Велика скупштина српског народа у Црној Гори била је несумњиво израз воље огромне већине народа у Црној Гори 1918. године, каже за РТ Балкан академик Славенко Терзић, историчар.

„Она је била део широког покрета националних већа и народних одбора широм Европе крајем Првог светског рата, али  и угледања на претходне узоре уједињења Немаца и Италијана, као и прокламованог начела самоопредељења које је изнео амерички председник Вилсон“, наводи Терзић.

Он додаје да су на скупштини, поред већинског српског народа, учествовали и муслимани и Албанци. Одлуку о уједињењу изгласало је 160 посланика скупштине, и она је била, како се сматра, увод у проглашење заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра у Београду.

„Нама је данас тешко да са суженим, наметнутим, натовским хоризонтима осетимо и разумемо тежње народа Црне Горе 1918 – после вишевековне туђинске окупације и великих страдања у рату 1914-1918. године. Треба имати у виду и предратне тежње школованог слоја младих људи у Црној Гори који се супротстављао деспотској владавини кнеза (краља) Николе. Црногорски владар се са њима сурово обрачунавао о чему говоре колашински и бомбашки процеси окончани вешањем извесног броја младих људи“, истиче Терзић.

Владар Црне Горе, краљ Никола Петровић у време скупштине налазио се у иностранству, будући да је Црна Гора 1916. године капитулирала, након чега је Аустро-угарска окупирала.

Идеја о уједињењу Срба ни њему није била страна, напротив, радио је на уједињењу Црне Горе и Србије са Михаилом Обреновићем још 1866. године, а споразум, који никада није заживео, предвиђао је посебан статус за њега и династију Петровића.

„Никола Петровић је нарочито у млађим годинама био искрени присталица идеје српског уједињења. Иако је, како је био дуже на власти, све више сматрао да српско уједињење треба да буде на челу са династијом Петровића, односно њиме као владарем Црне Горе“, каже Славенко Терзић.

Он додаје да је само по себи разумљиво да то није било реално јер је Србија била финансијски, политички и културно много развијенија од Црне Горе, а у 19. и почетком 20. века постала је и стожер српског уједињења на целом јужнословенском простору.

Српски академик наглашава да је одлука Велике народне скупштине била прогресиван историјски чин који је био широко подржан од народа у Црној Гори, а само се мањина бунила против тих одлука. Према неким изворима, део њих су за побуну финансирали Италијани.

„Историјска ревизија у вези са смислом Подгоричке скупштине долази у последњих неколико деценија са процесом разбијања југословенске државе и њеног дробљења на више малих ситних државица. У томе је историјски апсурд поновног, у основи, сепаратног гледања на процесе српског и јужнословенског уједињења. Несумњиво да је не само Подгоричка скупштина него и уједињење јужних Словена 1918. био важан историјски корак без обзира што је то уједињење за Хрвате и Словенце било само пролазна станица“, напомиње Терзић.

Црногорска скупштина, али овог пута она из новембра 2018. године, тачно на стогодишњицу догађаја у Подгорици усвојила је резолуцијом у којој се наводи да је Подгоричка скупштина била „инструмент којим је извршен преврат у Црној Гори“.