Александар Роџерс: МА КАКВО ПРАВО НА САМООПРЕДЕЉЕЊЕ?

Као што неки људи већ знају (а осталима саопштавам), ја сам реткa битанга која доследно пориче „право нација на самоопредељење“. И периодично објављује чланке на ову тему објашњавајући зашто такво право не би требало да постоји.

Почнимо са чињеницом да није јасно шта је то „нација“. Бенедикт Андерсон даје следећу дефиницију: „нација је замишљена заједница“. Односно, то може бити било шта, чак и скуп филателиста или друштво за заштиту права леворуких (понекад желим да ради зезања напишем манифест ове потлачене мањине, али сам лењ).

Оксфордски речник каже да је „нација историјски успостављена стабилна заједница људи која је настала на основу заједничког језика, територије, економског живота и менталног склопа, испољеног у заједничкој култури“.

Ни то није ништа јасније. На пример, Руси живе у различитим државама. Они немају заједничку територију (нажалост). Руски језик не говоре само Руси, тако да ни ова одредница не функционише. Економски живот у разним регионима Русије веома је различит. У Русији постоји неколико стотина различитих култура.

Или Кинези. Живе широм света у „кинеским четвртима“, нема ни заједничке територије (неки Кинези живе у Мјанмару, а то је као посебна држава). Економски живот на обали и унутрашњој Кини веома је различит, а још више у Хонг Конгу, Макау и Тајвану. Језик је такође веома различит – мандарински се на неким местима више разликује од кантонског него руски од украјинског, на пример. Може се дуго овако набрајати.

Дакле, „шта је нација?“ апсолутно је несхватљиво; не постоји разумна радна дефиниција. Некаква глупа измишљотина. Државе се уопште не формирају по том принципу.

Узмимо за пример Рим. Након оснивања града, Ромул је у њему саградио посебан храм, и свако ко се ту молио аутоматски је постао грађанин Рима (према легенди). Односно, „римски народ“ је настао као скуп разних лупежа и скитница који су тамо похрлили. Затим су обавили чувену „отмицу Сабињанки“ и помешали два племена у једно.

Где је, дођавола, ту „нација“? То је типична „банда“. У смислу „warband”.

У ствари, тако је настао значајан део држава. Појавила се одређена група наоружаних људи који су заузели одређену територију и рекли „ми ћемо сад овде владати“. У енглеском постоји чак и посебан израз за такве случајеве: „petty kingdom“, „мало краљевство“. Тамо код њих су, током векова, настала многа таква краљевстава, на десетине. Сваки пацов је агроном. У смислу – сваки вођа банде је краљ.

Келти су допловили у Британију, растерали Пикте и почели да живе. Саксонци су допловили у Британију, растерали Келте и почели да владају. Нормани (Данци, Швеђани и Норвежани) су допловили у Британију, растерали Саксонце и почели да владају. Какве везе с тим имају „нације“?

Држава је „локализовани бандит“. Који је заузео територију, настанио се, окружио се појмовима/законима и почео да штити територију под својом контролом, јер се тако може наплатити више пореза од просперитетних поданика (ово је свима корисно). Све до 19. века нису постојале „нације“; сам концепт је измишљен негде у то време. Јебени „неоромантичари“ (једног дана ћу се концентрисати и написати посебно предавање о њима, каква су то ретка створења и шта стоји иза њих).

То јест, све државе (осим неколико република, где је уместо једног владара постојала котерија олигарха) грађене су око суверена – односно монарха. Односно шефа банде. И то се преносило наслеђем.

А границе нису успостављане по принципу: „ово је зона насељавања једног народа, па границе треба да буду овакве“, већ по праву мача. By the Sword. Што сам узео, то је моје.

Не увек, наравно. Територија је власништво. Сходно томе, могли су да стекну територију као резултат брака, спајања (заједнице), или једноставно да је купе. Повремено су територије заједно са својим становништвом добровољно постајале део других држава („дођи и владај“). Али и тада их је било потребно задржати силом оружја.

Сва људска историја је изграђена на овоме, каквог смисла ту има кукњава? Vae victis.

А онда дођу неки идиоти и почну да брбљају о „праву на самоопредељење“.

Не, Пољаци су имали право да дижу устанак на подстицај кукавичког Литвина Кошћушка (подло створење је подстакло друге на насиље, а онда је само побегло од одговорности). Али и Суворовљеве трупе су имале право да их касније среде.

Аналогно, Чеси су могли да организују дефенестрације. А Немци су онда могли да им одговоре.

И једно и друго – по праву мача.

Немогуће је формулисати било какво јасно „право нација на самоопредељење“, јер не постоје (а претпостављам да не могу ни постојати) јасни критеријуми – шта се сматра нацијом и у којој величини управо тој „нацији“ треба дати такво право.

На пример, са становишта ентографије, постоје суперетноси, етницитети и субетноси. Који се, пак, могу даље делити на племена/кланове/ и тако даље. Где лежи она линија изнад које се може „самоопредељивати“?

Приметите да се још нисам дотакао питања попут „Зашто?“ и „Коме то користи?“ Још увек се ругам дефиницији.

Да ли су Гаскоњци нација? А Бретонци? Аквитанци? Бургунди? Лотаринзи? Имајте на уму да је половина наведених некад имала своју посебну државност.

Идемо на север. Корнвел? Мерсија? Нортумбрија? Есекс и Весекс? Слобода за Велс!

Или, идемо на „шире“, има их још више. Честершир, Винчестершир, Ледечестершир, Јоркшир, Ланкастершир и тако даље.

Зашто је, забога, „Украјина“ „засебна земља“, а Бретања или Ледечестершир нису?

Можемо прошетати по Немачкој. Слобода за Швапску, гадови! Независност за Тирол! А баварски је сасвим засебан језик. Ако је „украјински“ засебан, онда је баварски још више – разликује се од хохдојча много јаче.

Свако се може „деколонизовати“ на такав начин да га мама неће препознати. Наштампати хиљаде „нација“. Седница УН неће стати ни у једну просторију.

Питање је „Зашто?“ И „По каквом праву?“

Са становишта и модерне и постмодерне, за постојање државе није потребно никакво посебно оправдање. Ту је само чињеница постојања – и то је довољно.

Али то је довољно и да се прекине постојање било које државе. Отишла у заборав – па добро. То значи да није била одржива и/или способна да се заштити (што је, у принципу, иста ствар).

Нико посебно није залегао за заштиту Југославије. Тим мање за заштиту Чехословачке. А ако су се ангажовали за одбрану „Украјине“, то значи да ту имају себичан интерес (а не нека посебна начела). То вам је сва логика. Сад је интересовање нестало – и подршка такође престаје.

Покушаји стварања нових држава увек су повезани са геополитиком. То значи да неко жели или да ојача себе или да ослаби конкурента – јер ће се нова држава издвојити од постојеће, чинећи је мањом и слабијом.

Откинути део од непријатеља, да бисте га касније учинили својим вазалом или га припојили себи. Ако се то деси још и уз „рат за независност“, који ће га додатно ослабити, то је апсолутно дивно. То вам је читаво „право нација на самоопредељење“.

Све остало је демагогија и пропаганда.

Тако је било, тако је и тако ће бити и убудуће.

(alexandr-rogers.livejournal.com; превео Ж. Никчевић)