СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ СЕ СЛАВИ ДАНАС: И НЕПРЕСТАНО ЧУДОТВОРИ ( ПРИРЕДИО В.Д.)

ЈЕДНА МАЈКА И СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ

 

Монахиња Порфирија, која је, пре одласка у манастир, возила такси, забележила је следеће:

Једног петка, око једанаест пре подне, возила сам Атином. Била сам на улици Марна, када је мој брат позвао са аеродрома.

„Раниа, где си?“

„На Марни.“

„Дођи на аеродром, јер овде има пуно посла.

„Долазим, хвала ти.“

Помислила сам да треба да покушим неколико путника да не идем празна ка аеродрому. Док сам излазила на аутопут, једна дама која је имала велику путну торбу подигла је руку. Стадох.

„Можете ли ме одвести на аеродром?“

„Наравно да могу!“

Стадох, убацих њену торбу у гепек и кренусмо. Госпођа је седела поред мене.

„Ох! Како су лепе твоје иконе!” рекла ми је кад је видела иконице испод шофершајбне.

„Да! Оне су ми као породица, много ми значе“.

„И мени. Посебно волим Св. Нектарије“.

„Да ли Вам је учинио неко чудо па сте се тако везали за њега?“

„Наравно! Хоћеш да ти испричам?“

Госпођа се насмешила. „Имала сам рак“, рекла ми је жустро, „и уклонили су ми обе дојке. Од дана када сам се удала, разболела сам се, претрпела сам тешку тугу.”

„Зашто? Зар немате доброг мужа?“

„Напротив, мој муж је веома добар. Он се веома брине о мени, а имућни смо.”

„Зашто сте се онда разболели?“

„Не знам! Пала сам у дубоку депресију без разлога. Мој комшија је рекао да је неко бацио чини на мене. „Али ја немам непријатеље“, рекох. Он ми рече: „Верујем да ти је Панајота нешто урадила, јер је веома желела  да се уда за твог мужа. Прошле су три године од дана мог венчања и моје болести, када сам одлучила да о депресији и враџбинама кажем својој мајци. Она ме је, чим је чула, одвела код свештеника. Прочитао ми је молитву и рекао ми да идем на Егину, код Светог Нектарија. Егина је била веома удаљена од нас, али мој муж је рекао да треба да идемо. И нас троје смо заједно кренули на Св. Нектарије.

Када смо стигли тамо, пошто смо се поклонили и помолили се, желео сам да упознам игуманију. Нисам знао зашто. Замолио сам једну монахињу да нас одведе до ње и ево шта се десило. Игуманија нас је примила свим срцем, као да нас је чекала. Извадила је бројаницу из џепа и дала ми га да је носим на руци. Ставила сам га док  је мајка причала шта ми је дешава. Одмах сам устала и рекла:„Хајдемо у келију св. Нектарија, јер нас чека!“

Отворила сам врата и изашла према келији свеца. Игуманија ме је питала: ‘Знаш ли куда идеш? Да ли си била овде раније?'“

„Не, али он ме је довео.“

Дошли смо до његове келије, и ушавши, ја сам села на његов кревет. Одједном сам видела да Свети Нектарије седи поред мене и почесмо да разговарамо.

„Желите ли да нам кажете шта је рекао?“

„Не! Једино што ћу рећи је да ми је казао да се не плашим и да ћу оздравити. Од тада је туга коју сам осећала напустила, а заменила је радост. Врло брзо сам затруднела, и родила дечака, коме сам дала име Нектарије. Родила сам и девојчицу, и назвала сам је Марија, по имену Пресвете Богородице. Касније сам се разболела од рака, и као што сам рекла, уклонили су ми дојке. Много сам патила, али св. Нектарије је увек поред мене. Од тада је прошло двадесет година. Светац ме никада није напустио. Сваке године на његов празник сви смо тамо. Моја вера ме је јако ојачала, тако да ми је свеједно шта ће бити са мном. Спремна сам да се суочим са свиме.”

Желећи да испробам њену веру, рекла сам: „Шта ако Бог узме једно од Ваше деце? Шта бисте урадили? Да ли бисте се удаљили од Њега? Да ли би то пољуљало вашу веру?“

 

„Моја деца су Његова [Божја]. Дао ми их је, и ако их жели назад, нека их узме. Осећала бих велики бол, али моја вера је непоколебљива. Ништа је не може поколебати“.

„Да ли је то истина што говорите?“

„Наравно! Видела сам многа чуда за ових двадесет година. Оно што сам Вам испричала било је прво чудо. Следило је много више. Светитељ је стално поред мене, и осећам га веома блиским. Немојте мислити да ја не волим своју децу, јер сам рекла да их Боже може узети ако хоће. Она су Његова, Он ми их је дао само да их подигнем у име Његово.Поносна сам, јер ми је дао веома добру децу. Подизала сам их уз Његову помоћ, наравно.”

Обрадовах се кад чух ово, и задивих се вери ове гоСпође коју је исцелио Свети Нектарије.

 

СПАСЕЊЕ ОД ВРАЏБИНА

 

Овај случај је из Грчке. Двоје младих, који су се заиста волели, венчали су се, али у првој недељи након венчања између супружника су почели потпуно несхватљиви проблеми: непрестане свађе, незадовољство, сукоби без озбиљног разлога. Девојка је почела да се моли и очекује помоћ од Светог Нектарија, често одлазећи код његових моштију на острву Егина. Убрзо је почела да има неке тешке, али мутне и нејасне болове, али лекари нису могли ништа да идентификују. Њен отац се такође разболео и дијагностификован му је малигни тумор. Стање је додатно компликовала неплодност младог брачног пара… Уроњен у свакодневну рутину и проблеме, брачни пар није обраћао дужну пажњу на једну чудну појаву која се понављала из дана у дан: ујутру, када год би се пробудили, видели су трагове неке прљавштине на кревету коју нису могли да уклоне. И тако је то трајало пуних шест година!

Једне вечери, када је млада жена седела на ивици очајања у својој дневној соби, врата су се изненада отворила, и Свети Нектарије је ушао у кућу заједно са покојним дедом те жене, који је био свештеник.

„Дошао сам“, рече свети Нектарије, „не брини! Данас ћемо да ти скалпелом направимо три реза на стомаку! Спреми се!“

Жена је, сва у трепету, послушала, и Свети Нектарије је учинио три реза и рекао да ће доћи и сутра.

Свети Нектарије рече:

• Данас ће бити деветнаест резова.

Почео је своју „небеску операцију“, а када је стигао до последњег дела, рекао је: „Погледај сада одакле зао дух излази из тебе!“

Током дваетнаестог реза, демон је изашао из малог прста женине ноге. Након ове „операције“ – истеривања злог духа – светитељ је све објаснио жени.

– После вашег венчања, када сте изнајмили ову кућу, домаћица вам је завидела. Она се кришом довука овамо и све ово (светац је показао неку прљавштину) бацила на твој кревет, а уврачаним уљем полила степенице. На ово уље је први згазио твој отац, па је добио тумор. Али једном, када је дошао код мене на Егину, ја сам га исцелио: на прагу храма сам му скинуо тумор и уклонио из њега мртву и отровану крва. Међутим, није се вратио да ми захвали.

После ових објашњења, небески гости су постали невидљиви.

Нерасположење Светог Нектарија није било узалудно. Заиста, женин отац, када је једном изашао из храма на Егини, нехотице је опипао потиљак и открио да су туморске израслине нестале. Од  радости се толико изгубио да је  заборавио да се врати у храм и поклони  моштима светитеља, и да му заблагодари му за чудесно исцељење, па онда да пожури кући да својој породици исприча о чуду.

 

ГЕВОРГ ГАЗАРИЈАН, 14. НОВЕМБРА 2018. ГОДИНЕ